Протојереј Андреј Ткачов: Да ли заиста не треба ништа говорити?

„Не треба ништа говорити. Треба само радити. Боље је радити него говорити.“ Ово је до те мере очигледна истина да човек тешко може да каже било шта против ње. Осим једног, а то је следеће: то није истина. То је лаж.

Покушајте да кажете: „Не треба учити математику, нацртну геометрију и отпор материјала. Треба само градити мостове и зграде.“ Или: „Не треба учити језике, некакву тамо граматику и неправилне глаголе. Треба једноставно преводити на матерњи језик најбоља страна књижевна дела.“ Ако кажете тако нешто људи ће вас с правом исмејати. И само кад је реч о врлини овакви говори се држе патетично и без ризика од исмевања.

Кажу неки да никога не треба учити. Једноставно будите свети и свршена ствар. Будите смирени, стрпљиви, самилосни, милосрдни, чедни, храбри и неустрашиви пред лицем смрти. Кључна реч је „једноставно“. Као да неко мисли да је врло једноставно бити свет, као и саградити крак метроа без икаквог школовања.

Врлине не живе у палом човеку. Оне се насађују споља, дуго се култивишу и није сигурно да ће се добро накалемити и донети плод. И тамо где човека нико ничему не учи он ће представљати занимљив материјал за проучавање новог Миклухо-Маклаја и ништа друго.

Ако човек ради нешто свето то значи да је овог делатника неко научио. Речју, књигом, примером, прекором, страхом од казне. Неко је, на пример, научио да намешта кревет тек у војсци – захваљујући напорима старешине. И не ради се о томе да раније није видео намештене кревете код родитеља. Видео је. Али ово искуство није било за његову нежну природу.

Начини обуке су врло различити. Нипошто се не односе само на пример. Људи се најчешће уче поукама у виду речи. Примери у принципу занимају само оне чија је савест будна и у чију област интересовања су доспеле (незнано како) идеје подражавања, обучавања и тежње ка светости. Остале је баш брига за било какве примере. То се лепо види у свакодневном животу. Од добре домаћице рецепте и тајне мајсторства преузеће само једна жустра младица у читавом округу. Остале ће се ограничити услугама разних стручњака које се плаћају. А ако желите да се искуство што је могуће више шири, о њему треба говорити.

Рецимо, човек је сазнао нешто о животу преподобног Серафима Саровског или праведног Јована Кронштатског и то га је надахнуло да се угледа на њих и начини низ експеримената. Међутим, поред њега живи мноштво људи који су добили исте информације, али оне у њима нису пробудиле никакву жељу да се угледају на свеце. Ови људи су чули, сазнали су, и одложили у страну ово знање, јер имају важнијег посла.

Наравно, схватам да кад се неки окоме на реч поуке заправо се не окоме на њу, већ на фарисејство. На оне који говоре, а сами не чине. Управо њима кажу: „Прво уради, па онда учи.“ И то је исправно. Међутим, врлина има границе. Ако се ове границе не поштују, врлина их прелази и ступа у фазу негирања саме себе. Тако се у нашој вољеној Русији родила страшна идеја: само светац може да поучава. Остали – шиц! Идеја је настала одавно, али има мноштво живих следбеника. Ево о чему се ради. Свеци, колико год да их је много, свеједно чине врло мали удео у укупном броју људи. И ако је дозвољено учити само од светаца, испоставља се да су милионске масе народа осуђене на неукост. У најбољем случају – на веру у обреде. Управо то се десило у нашој историји.

Истаћи ћемо још и то да прави свеци листом одбијају да поучавају. Чини им се да је то претешко, а себе искрено сматрају недостојнима. Свеци често ћуте! Или народ не препознаје свеца за живота и прогања га на све начине. И тек касније, кад мошти почивају у храму, људи почињу да долазе код свеца – али сад већ више не због поуке, него због молитве.

На крају оваква специфична побожност има врло оригиналне црте лица. Ако не почнем да проучавам руску књижевност пре него што мој учитељ постане свет, ризикујем да умрем, а да не прочитам ниједну књигу. Исто је и с духовним стварима.

Да ли људима треба објашњавати смисао богослужења? Треба. Ко ће то да ради: само Јован Кронштатски или хиљаде свештеника? Мислим да ће хиљаде свештеника. И светих, и не баш светих. Узгред речено, човек понекад стекне светост док носи крст учитеља.

Да ли људима треба читати Јеванђеље? Треба. Хвала Богу, данас су људи и без нас у школи научили да читају. Сад је наш посао да им дамо Свето Писмо у руке и да им усадимо љубав према њему. У овом случају апсолутно није важно да ли смо свети или нисмо. Важно је да је свет посао који радимо. Уопште, у животу често бива: неколико правилних речи у потребно време – и човек је спасен! И уопште није важно чија су уста изговорила ове речи.

Питање односа између „учења речју“ и „учења примером“ приликом њиховог супротстављања личи на лажни проблем који је једном постављен у оквиру протестантско-католичког сукоба. Тачније: чиме се човек спасава – да ли само вером или вером и добрим делима? И једна и друга варијанта су исправне – под условом да се тумаче како треба. Тачност обе варијанте, уколико желимо, можемо потврдити и на основу Писма и на основу светих отаца. Иста је ствар и с нашим проблемом. У њему је лажно управо супротстављање.

Наравно, потребни су примери. Потребна је реч учења оваплоћена у појединачни људски живот. Али ни реч вере сама по себи не губи значај. Не само то, потребна је реч о примерима, реч о делима. Без потребних речи и највећа дела често преступно падају у заборав.

Јеврејски књижевници су још пре Спаситеља бринули о истом питању. Шта је боље: реч учења или пример без речи? Размишљали су исто као ми. Прво су радосно и олако рекли: па, наравно, дела су најважнија. Шта вреде речи без дела? Али су после тога размишљали даље и временом су рекли: не, учење је најважније. Зато што тамо где учење заћути, неизбежно ће нестати сва дела вере.

Као што видите,  просто треба „мислити даље“. Јер, лако је мислити, а тешко је размишљати до краја. На површини се увек налази лак одговор који не обухвата истину у целини.

Ако вам се не свиђају јеврејски књижевници (а могуће је да се некоме не свиде због различитих разлога – од најсветијих до најнепросвећенијих и најсуманутијих) понудићу вам речи о истој ствари из уста несумњиво православног свеца. Светитељ Димитрије Ростовски је такође више пута учио да ће светост нестати уколико умукне реч учења и подсећања на свете предмете. Још је говорио: „Колико цвета разум, толико узраста вера.“

Узгред речено, нешто размишљам, бољшевици се нису ограничавали рушењем храмова, физичким уништавањем клира, истеривањем из школа и забраном продаје духовне литературе. Стално су сањали о томе да из руског речника нестане реч „Бог“. Знали су, дакле, да су криви и пред Ким.

Ови политички криминалци су на нивоу интуиције схватали да ако реч остане, неће нестати ни њен смисао. Ако не нестане смисао речи „Бог“ – ни Сам Бог никуд неће отићи. По угледу на сачуване речи и смисао и сама вера може да се препороди, па и живот по вери.

Таква је моћ речи, онога по чему се човек највише разликује од животиња.

И кад побожни људи у вашем присуству опет почну да доказују став за који се чини да је очигледан сам по себи: „Не треба ништа говорити! Само је пример потребан! Докажите на делу! Дела су најважнија!“ и др., знајте: ови добри људи се просто нису потрудили да спроведу мисао до краја. Ухватили су се за оно што се налази на површини, па су мирни. А ствар је компликована. И мала реч, изговорена у право време, чак и ако је не каже свет човек, бива важнија од свих примера заједно.

Са руског посрбила: Марина Тодић