ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: „А како ћете назвати јахту…“
Извор: Православие.ру
Скептик ће одмах углас са Шекспировом Јулијом:
Шта садржи име? Ружа би давала
слатки мирис, па ма како је ми звали.[1]
Но, да је име тек звук, нико се не би осврнуо на промјену презимена „Каљајев“ у ријеч „Богољубскаја“ у имену улице тамо неког градића.
Али, духови су се узбуркали. И очигледно се овде сударају погледи на свијет, а иза имена невидљиво, али сасвим реално, стоји сам живот, као веза прошлости и будућности у радикално супротстављеним варијантама.
Зјуганов каже: „Ово није обнављање сјећања, већ понижавање велике совјетске епохе, Побједе наших очева и дједова.“ И додао да је то пут бандероваца, нациста и фашиста. Дакле више него озбиљне оптужбе.
Али, дозволите, какве везе Роза Луксембург има с побједама наших очева и дједова? Зашто су, побогу, улице по Белгороду, Краснојарску, Севастопољу и стотинама наших градова назване по овој жени? Очигледно се не ради о очевима и дједовима, већ о идеолошком силовању руске свијести туђим именима и једностраном, „једином исправном“ идеологијом.
На примјер, немам ништа против улице која би се звала Брежњевљева (ако таквих има). Не зато што је Леонид Иљич учествовао у рату, већ што је двадесетак година мирно владао земљом, развијао је како је знао и умјео, и никог није стријељао. Али Розу Луксембург може вољети само какав промрзли Саша Дванов из Платоновљевог Чевенгура, у духу Дон Кихотове љубави према новој Дулцинеји од Тобоза, јер му је глава празна, а свијест револуционарно-митолошка.
У центру сваког града сличном Таруси налази се саборна црква (ако је „хероји“ нису дигли у ваздух), а централни трг у њеној близини природно се звао Саборни трг. Потом су на овим трговима посвуда поставили партијске комитете и споменике оном одвратном симбирском тумачу Маркса (Симбир – раније име данашњег Уљановска, званичног родног мјеста Лењина, нап. Стања ствари), чија нам испружена рука говори да „идемо правилним путем“. Правда захтијева да црква буде ту и да се у њој служи, а трг се и иначе звао Саборни, и у том нема ни зрно идеологије, већ само једноставан и очигледан здрав разум. Какве везе с тим имају фашисти и присталице Бандере?
Знајте да је за бандеровце најљући непријатељ Православна црква, и у борби с Црквом с њима се може солидарисати свако, осим поборника историјских назива. Бандеровцима наше Саборне улице сметају јер хоће да заувијек останемо плијен комунистичке идеологије. Једино такво стање им пружа изговор да се боре против нас – у случају повратка историјским коријенима, ишчезава свако оправдање за њихову активност. Даље: који су то подвизи Каљајева, Урицког и Свердлова? „Подвиг“ Ивана Каљајева је терористички атентат на великог војводу Сергеја Александровича. Мојсеј Урицки био је шеф петроградске Чеке. А Јаков Свердлов организатор распуштања Уставотворне скупштине, Црвеног терора и уништавања Козака. Посебним „подвигом“ тог борца за народну срећу могу се сматрати златне царске кованице пронађене у његовом сефу у незамисливој количини (што је 16 година по његовој смрти открио Хенрих Јагода (тадашњи комесар унутрашњих послова СССР, нап. Стања ствари)), као и око 700 златних предмета. При том је до 2013. име тог Урицког носило 665 улица и тргова!
Какав ужас! Зар такви људи оличавају подвиге очева и дједова?
И јесу ли њихови конспиративни надимци доспјели у наше адресе јер су их људи вољели? Не, господо и другови, браћо и сестре. Њихова имена налијепљена су на нашу топонимију не љубављу људи, већ диктатуром и насиљем, које нису остављале алтернативе руској историји.
И управо ово је примјер вапијуће лажи, могуће само усљед беспримјерног насиља и дрскости. И то се мора одстранити, као што тијело из себе избацује страни предмет, на примјер трн, који му узрокује дуготрајну непријатност.
Замислите на карти било ког од наших градова Авенију Берије, Булевар Троцког, Парк Јагоде или Стаљинов вртић. Ако сте се најежили због овог антиутопијског апсурда, знајте да су Лењинова улица, Авенија Урицког и Трг Свердлова дословно исто то.
И ако желите живјети у праведном свијету у ком се људи, ако не воле, оно барем поштују, онда вам се никако не препоручује да својим улицама, фабрикама и шеталиштима дајете имена серијских убица, терориста и људождера, као и смутних политичких егзекутора који немају никакве везе с историјом ваше земље.
У том смислу су промијењена имена улица у Таруси просто празник за уши и срце, и одмор од политичког насиља.
С руског посрбило: Стање ствари
[1] Прим. СС: Вилијем Шекспир, Ромео и Јулија, препев: Живојин Симић и Сима Пандуровић.
