Протојереј Александар Саша Ђурђевић: ЂЕДОВИ НАМ ПОРУЧУЈУ: КОСОВО ЈЕ НАДА, А НЕ БЕЗНАЂЕ!!!

 

(Тамо су људима и српска хришћанска срца чупали, али нису могли да их предају забораву.)

 

Од прве недеље тиховања и сухоједења па до коначног Васкрса…

Није случајно да се у првој недељи поста, и то у Чисти понедељак потписује или усваја  споразум који продаје векове. Споразум, који има елементе издајства, оличеног пре свега у продаји наше целокупне историје и предања. Такозвани “немачко-француски” споразум јесте продаја “срца Србије“- Косова и Метохије!

Делује  да је ово јефтина продаја за нешто мало година привидног овоземаљског успеха и нешто мало пролазне власти.

Ово је продаја векова и вечности за пролазно и трулежно..

Али оно што упада у очи је време.

Време продаје.

Време прве, Чисте недеље Часног и Великог Поста.

Онда када хришћани тихују и на сухоједенију су, или на води једу, најтананију храну.

Тада се тело умири, а молитва ојача.

Управо лупеж удара у поноћ и подмукло. (Лупеж не долази ни за што друго него да украде и убије и погуби Јов, 10-10). Ово време поста се бира, мислећи да се народ хришћански неће бунити.

Мислећи да, ето, није добро из молитвеног тиховања прећи у молитвену борбу.

Међутим, не сме нам се десити да нас ико изненади. У овим тешким тренуцима, како прота Јован Пламенац недавно рече:“ Ушли су нам у лобање и одвајају нас од Царства небеског”. Ради тога, морамо молитвено стајати будни и трезвени. Не смемо бити ко најамници, већ ко пастири добри, на шта нас Свето јеванђеље Недеље пачисте позива (Јов, 10-14).

 

Судбина клета или слава!?

 

Ако је и један човек узео или узурпирао судбину једног народа, он може за себе и у име своје ставити свој потпис на страницама некаквог документа, или се саглашавати са некаквим поразом или спразумом, те се трудити ради имплементације истог, али не у име Србије..

Он може потписивати “издају”, али тако себе исписујући из рода српског и крстоносног, страдалног и славног, а ако је којим случајем потисао или се сагласио да би неког превео жедног преко воде, онда ће се уписати у ред славних.

Међутим, ако је потписао издају, онда ће повући клетву на себе и своје потомство.

Ону вековима одјекујућу клетву, којом је славни Цар Лазар проклео све оне који се не одазваше да бране родну груду и кућни праг и ближњега својега:

 

„Ко је Србин и српскога рода,

И од српске крви и колена,

А не дош’о на бој на Косово:

Не имао од срца порода,

Ни мушкога, ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило,

Рујно вино, ни ’шеница бела!

„Ко не дође на бој на Косово —

од руке му ништа не родило:

ни у пољу бјелица пшеница,

ни у брду винова лозица!”

Рђом кап’о, док му је колена!”

 

Ако се овако будемо бранили…?

 

Имајући увид у документ на који је , или није, стављен потпис, примећујемо да је реч о издаји, јер ако се ради о споразуму суверених држава на платформи повеље Уједињених Нација, и ако једна другу неће спречавати приликом уласка у међународне институције, онда се ради о класичној предаји свих ингеренција АП Косову, као и продаји зарад мало опстанка на власти.

Ако је супротно, нека докажу и нека укључе народ да народ решава о својој судбини и опстанку!

 

Ако овако будемо бранили себе или Републику Српску,  нећемо се одбранити и прославити!

 

Потпис или прихватање и имплементација?!

 

Онај или они који се потписују са  „parles-vu français” и “Danke Deutschland” исписаће се из рода нашег…

Косово и Метохија је на силу и превару отето, али и даље је наше.

Тамо су људима и српска хришћанска срца чупали, али нису могли да их предају забораву.

Косово је срце сваког Србина, ма где он да живи, ако живи, ако је Србин …..

Метохија је светиња за сваког Србина, ако има зрно Христово.

Косово и Метохијо, опрости нам ако смо те заборавили и за мало, привидно, чињењем неких у наше име, али никада те нећемо избрисати, нит’ заборавити, ни за за мало ни за много.

Ни за брзе пруге и аутопутеве , ни за инвестиције!

 

О предајницима нећу, они се сами

”потписују, ако се исписују”!

 

Али, то што потписују издају, исписују срамоту на себе и њихов пород, не на српски род!

Једа нема и неће га бити.

Васкрс ће бити и Метохија ће запојати пуним плућима!

А Косово, Косово ће раширити крила и прихватити и закрилити све оне протеране, и мучене, и побијене…

Закрилиће све оне који ће се вратити и устројити нову ” косовску – Лазареву” причу, а из свих срца се ори и ориће се “ КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ”!

Јесте и биће!

Амин!

 

Кажу нам да су прихватили све и радиће на имплементацији споразума….

 

Прича се да нешто недостаје у “немачко-француском споразуму“!?

Знамо све шта пише, а знамо и шта недостаје.

Недостаје јавно признање и одрицање од “Свете Српске Земље“!!!

 

Таквим признањем јавним, мучитељ те тера да гледаш убиство своје, да учествујеш у свом понижењу и да се он (непријатељ) наслађује, гледајући како сам себи ломиш кичму и чупаш срце.

 

Међутим, потпарол ЕУ Петер Стано нам појашњава : “Никад се није ни радило о потпису. Обе стране су се усагласиле да није потребна даља дискусија, те је европски предлог постао Споразум о путу ка нормализацији односа између Косова и Србије. Изјава Бореља је била усаглашена са Вучићем и Куртијем“”

 

“Косово је нада а не безнађе”.

 

И тако нам у  ове дане кад прослависмо “Недељу Православља”, када нам је посебно потребна молитва, када су нам  вера православна, ми као народ, и опстанак Косова и Метохије угрожени. Сетимо се гласа  духовних стубова и исповедника вере православне, стубова Цркве нам наше и рода крстоносног и страдалног, из “Небеске и Свете Србије “ блаженог покоја Митрополита Амфилохија и блаженог покоја Епископа Атанасија, чији гласови  чврсто поручују:

”КОСОВО ЈЕ НАДА, А НЕ БЕЗНАЂЕ”!!!

 

И баш нас у ове смутне дане подсети  на ове наше духовне дивове, Митрополита Амфилохија и Владикау Атанасија,  протојереј- ставрофор Дарко Ристов Ђого:

” Данас не смемо да ћутимо већ управо да грмимо, попут наших великих отаца, Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, којима се толико поносимо не због тога што су били непогрешиви, већ зато што су били неустрашиви. И они су знали и писали непобитне истине светосавског предања и Косовског завета, али су знали

да се неке истине у јавности заборављају, прећуткују и обеснажују, ако се не саопште и истакну, као дужност и обавеза, као минимум људског достојанства сваког Србина.

И ми не смемо седети у нашој анонимности и привидној сигурности….

 

И на крају  подсетимо се мудрости  Светог Патријарха Павле :

 

“Праведно решење за оба народа који живе на њему(Косову и Метохији) мора се тражити стрпљиво, без уцена и претњи било које стране. Косовско питање је у тој мери судбинско да не може бити само политичко. Сви одговорни за Косово и Метохију морају бити питани, а не пред свршен чин доведени. Српска Црква, близу осамсто година историјски и људски одговорнија за Стару Србију од садашње државе, најмање се пита за ту постојбину светиња које су нам заветоване”

 

Норт Порт, Флорида,

Александар Саша Ђурђевић, протојереј