Пророковић: Западни стратези од дрвећа не виде шуму, узели би и Бин Ладен за савезника против Русије

Душан ПРОРОКОВИЋ, „Постављање ЕУ у украјинској кризи као узрок дестабилизације БиХ“

НАКОН снимања филма у Паризу Џенифер Анистон је написала: „Било је јако узбудљиво, Украјина је тако близу!“ Смехотресно, али и истинито. Иако на ту истину америчка глумица није рачунала.

Географски, Украјина је део Европе. За неке Европљане, попут Пољака у непосредном комшилуку, за неке попут Француза континентална периферија, али је свакако у видокругу.

Политички, украјинско питање оптерећује европску политику на начин како то већ дуго није чинило ниједно друго. Зато што је то ствар односа са Русијом, самим тим и безбедносне архитектуре читавог западног дела евроазијске континенталне масе.

Да је „Украјина тако близу“ у политичком смислу, осетио је и Емануел Макрон на управо одржаним парламентарним изборима.

Ескалација сукоба колективног Запада и Русије донела је дивљање цена, раст инфлације, несташице енергената и потпуну неизвесност. Шта ће бити сутра? Прекосутра? Наредне зиме? Наредних зима?

Французима је, и поред жестоке медијске антируске кампање, која траје у овој форми скоро четири месеца, а у нешто блажој већ осам година, ипак тешко објаснити због чега морају плаћати више, зашто им плате вреде мање, чему несташице и неизвесност због проблема на источној периферији континента!

Исход свега је да први пут у историји Пете републике један председник Француске нема већину у народној скупштини.

Како ће се то одразити на функционисање институција, спољну политику сталне чланице СБ УН и ЕУ у целини, пошто је Француска њена вероватно и најзначајнија чланица, још увек није сасвим јасно. Јер, не постоји историјско искуство са којим би се овакав резултат могао упоређивати.

Прво питање које су организатори скупа поставили, а како би подстакли даљу расправу – гласи: „Да ли Запад шири украјинску кризу на БиХ?“ Из уводног дела овог излагања намеће се и логичан одговор: Запад је својим потезима већ проширио украјинску кризу на БиХ! Последице су ту, никога не остављају равнодушним.

Ако је Украјина тако близу Паризу, шта тек рећи за Сарајево и Бања Луку! И у географском, и у политичком смислу.

Сличност са Паризом је и у томе што још увек није сасвим јасно како ће се даљи претпостављени развој украјинске кризе одразити на ситуацију у БиХ.

Као и у Француској, жестока медијска кампања траје и на Балкану. Ту се свашта може пронаћи – мање прочитати, а више чути – дефилују телевизијама експерти за Украјину који нешто сматрају, да је свратила до нас и Џенифер Анистон би постала релевантан саговорник.

Без других опипљивих инструмената за наметање своје воље и средстава притиска, Запад се ослања на проверено из медијско- информативне сфере. Међутим, то проверено је ем губило кредибилитет претходних година, ем их експерти за Украјину који нешто сматрају тотално закопаше, уништавајући и последње трагове некадашње репутације.

Протоком времена ствари постају огољеније, а медијска кампања добија гротескну димензију.

До сада је Русија већ требало три пута да банкротира, остане сама санкционисана и изолована, изгуби рат услед украјинских офанзива, потроши сву ускладиштену муницију, а Руси су морали да свргну Путина и учине први корак у омогућавању суђења Владимиру Владимировичу за ратне злочине пред каквим међународним трибуналом.

Посматрајући све из угла теорије рационалног избора, овакав приступ итекако чуди. Мање је то чуђење везано за амерички наступ, и због географије и због политике САД имају ширу маргину за прављење погрешних корака, а у крајњој линији њихова линија одбране у Европи може се повлачити западно, у зависности од текућег исхода сукобљавања у Украјини, али је зато чуђење везано за наступ ЕУ огромно.

Шта заправо жели ЕУ?

Потези које вуче ЕУ имају смисла уколико је циљ војна конфронтација са Русијом. Уколико се не разматра директна војна конфронтација са Русијом као опција, онда ни све до сада предузете мере немају пуно смисла. Јер, нити ће Русија банкротирати, нити ће остати изолована, нити су украјинске снаге способне за било какве офанзиве, нити ће Руси одустати, нити ће доћи до преврата у Кремљу.

Захваљујући антируској хистерији која је попримила елементе чистог расизма, те сулудим мерама које су довеле у питање енергетску безбедност целокупне Европе и самим тим на дуги рок и конкурентност европске привреде у глобалним размерама, ЕУ је пуцала себи у ногу и сада трпи велике последице.

Нажалост по све Европљане, укључујући ту и нас Балканце, када је реч о последицама – ово је тек почетак. Као и другде, то се осећа и тек ће се осећати и у БиХ. Услед раста цена и инфлације животни стандард ће се рапидно смањивати, везаност конвертибилне марке за евро узроковаће неповољне флуктуације и пад реалне вредности домаће валуте, скупљи енергенти значиће и веће трошкове производње и дистрибуције што ће утицати на смањивање ефеката извозних аранжмана на домаћу привреду, а нови трендови на финансијским тржиштима уопште нису повољни, задуживања су све скупља, кредитима се не могу надокнадити буџетски минуси.

При томе, остаје отворено: да ли ће уопште бити оног „издувног вентила“, и социјалног и економског, у виду масовне емиграције, привремене или трајне, ка западноевропским земљама, пошто ништа боље прогнозе нису ни за њих.

Ескалација украјинске кризе и потоње нерационално постављање ЕУ узрокују последице које мењају социјално-економски амбијент у БиХ. Истовремено, глумећи како се ништа не дешава и објашњавајући нам како је све у реду, ЕУ званичници, разуме се, уз подршку или по налогу САД, и даље „гурају“ своју агенду око дедејтонизације босанско-херцеговачке структуре, а што би се најпре ваљало опослити променом изборног законодавства и даљим унутрашњим реформама, али паралелно са тим и променом спољне политике што би се најпре манифестовало увођењем санкција Русији.

Улога Кристијана Шмита у свему томе може, али и не мора бити велика. О томе ћемо детаљније знати након јесењих избора.

Елем, тиме што је Запад, а ту се ЕУ истакла, украјинску кризу проширио на БиХ, појављују се нови изазови и ризици са којима у наредном периоду треба рачунати. Прво, незавидна „економска перспектива“ уз „социјална комешања“ представља опасну смешу за појаву нових, оживљавање старих или подгревање постојећих радикализама и екстремизама.

Срећа у несрећи је што незавидна „економска перспектива“ и „социјална комешања“ трају деценијама, навикнути смо да живимо са кризама и у кризама, па је праг толеранције на нелагоде далеко виши него код Француза. Зато не треба очекивати да ови индикатори пресудно утичу на резултат наредних избора. Ипак, то никако не сме да завара, пошто ће ти индикатори сигурно утицати на кретања у привреди и друштву у наредном периоду. Бесперспективност актуелног развојног модела и тренутног институционалног оквира рађају потребу за тражењем алтернативе.

У таквим околностима делови друштва најчешће се окрећу ка оним странама на којима могу добити најједноставније одговоре на најсложенија питања. У таквим околностима радикалне ситуације индукују радикална решења.

Подршка групама, данас маргиналним или са релативно мањим утицајем у друштву, очекивано ће расти, што ће свакако обликовати и политичке процесе, креирати агенду будућих дебата и у главни политички ток увести идеје које су данас смештене на друштвено-политичку периферију.

По правилу, у политичком животу на „тук“ уследи „утук“, акција позива на реакцију, па ће и увођење једне идеје са маргине у главни ток на једној страни, сасма сигурно произвести контрастав на другој и трећој страни, те увођење нових дијаметрално супротних дискурса као одговор на то.

С обзиром на бројност разних радикалних и ектремистичких ћелија у БиХ овакав процес може допринети додатној и убрзаној дестабилизацији политичког система већ у наредних годину дана.

Друго, убрзаној дестабилизацији допринеће и ЕУ својим даљим потезима. Присуствујемо наметању дискурса по којем ирационалност постаје политички прихватљива, а радикализам чак и пожељан.

Евроунијатски екстремизам усмерен је ка ширењу антируске хистерије, али оно што онеспокојава јесте да се на томе, када је о БиХ реч, неће завршити. Екстремистичко деловање постаје образац, а какав ће садржај имати – то зависи од низа фактора, пре свега идеолошке залеђине друштвених и политичких група које би да искористе шансу и са маргине препливају у главни ток.

Западни стратези од дрвећа не виде шуму, за њих би данас и Бин Ладен постао савезник само када би се јавно декларисао против Русије.

Дубљи разлози тог чина, као и консеквенце прихватања таквог савезништва у средњорочној перспективи уопште их не занимају. Брисел размишља краткорочно.

При томе, ослањање само и искључиво на медијско-информативне ресурсе без кредибилитета и репутације проблематизује ову ствар до крајњих граница. Са једне стране, ширење нереалне слике о дешавањима, било да се ради о претпостављеним исходима у Украјини, или да се ради о последицама кризе која траје, не може мобилисати јавност у обиму како се то замишља.

Отрежњење ће уследити пре или касније, како се буду одвијале ствари у Украјини или како криза буде остављала пустош иза себе, а тај процес ће нужно убрзати и тражење алтернатива, односно окретање ка радикализму и екстремизму.

Са друге стране, пошто медијско- информативни ресурси остају једино средство за покушај креирања одређене политике, нема других инструмената којима се то може опослити.

Шта нам то ЕУ може обећати? Какав то још притисак могу организовати? Чиме могу претити?

Наравно, још неко време они са тим неће стати, ирационално је превладало, оно ће и даље трајати. Али, суштински, у крајњој линији показаће се импотентност евроунијатске политике и неостваривост њихових давно утврђених циљева у БиХ. А то са собом доноси и дубоку фрустрацију.

Као и у случају усвајања антируских мера којима је ЕУ пуцала себи у ногу.

Погрешили су, пренаглили, усвајали ратне мере иако нису спремни за директан оружани сукоб, али пошто то не желе да признају због превеликог политичког ризика, а више немају ни механизме да ствари врате уназад, јер парадоксално – санкције је лакше увести него их укинути или ублажити, остала им је само фрустрација која их тера на кретање по инерцији. И то у корист сопствене штете.

Ескалација украјинске кризе и оно што је након тога уследило у односима колективног Запада и Русије – неповољно утичу на стабилност БиХ. Наслућују се бројни изазови због промене социјално-економског амбијента, у најнеповољнијем развоју ситуације то се може претворити и у економски колапс.

Ризици од пораста утицаја радикалних и екстремистичких група и легитимизације њихових политика извеснији су него претходних година. Изражену претњу представља фрустрираност ЕУ, која ће, иако неспособна да реши било који од детектованих проблема, наставити са кретањем по инерцији и тако стање учинити горим него што је данас. Мења се безбедносна архитектура Европе, структура светског политичког система постала је мултиполарна, мењају се околности у којима пројектујемо и организујемо економске и политичке односе, дефинишемо спољну и безбедносну политику.

Све се мења, осим инерције која остаје иста. И ту је кључ будућих проблема и извор нестабилности.