Пророковић: За оне који воде хајку против историчара Милоша Ковића – више нема добрих решења

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

О СЛУЧАЈУ Милоша Ковића већ је писано. И раније, када је биран у звање ванредног професора и данас када је на дневном реду његов нови избор, овога пута требало би за редовног професора.

Из наведеног је јасно да у целој овој ствари није све „чисто“. Зашто би се у континуитету толико „прашине“ подизало око једног имена? Поготово ако се има у виду да се, када је о изборима у научна звања реч, прича најпре своди на једноставно питање: испуњава ли кандидат дефинисане услове?

Дакле, испуњава ли Милош Ковић услове за избор у звање редовног професора?

Ако не испуњава, руководство матичног факултета мора му се захвалити на досадашњој сарадњи! Ако испуњава, шта је онда спорно?

Уопште, факултетима и институтима у интересу је да наставници и истраживачи напредују ка вишим звањима, показују амбицију, истражују, пишу, публикују налазе до којих су дошли у иностраним и домаћим часописима, штампањем научних монографија.

Инерција, незаинтересованост за „отварање нових тема“, непостојање жеље да се одређени феномени сагледавају из нових углова и једно те исто „кретање у круг“, од одбране дисертације до пензије – већ коштају нашу академску заједницу.

И о томе се доста говорило. Међутим, ретке су ситуације када једна оваква тема изађе из „академског оквира“ и прерасте у јавну расправу.

Било је случајева када су студенти протестовали против професора, сада је ситуација обрнута, те студенти бране професора. Није било случајева да се на стадиону, на фудбалској утакмици, навијачи јасно опредељују истичући транспарент подршке једном историчару.

Упркос томе што „управа“ Философског факултета позива да се тема не политизује, случај Ковић је политизован до крајњих граница. И то још пре пола деценије.

Данас присуствујемо његовом наставку.

Случајно или намерно, тек расправа је постала значајно политичко питање, које је сада немогуће игнорисати. Ова битка више се не тиче личних сујета и анимозитета, па чак ни оног основног везаног за испуњавање услова. Већ – српске историје!

У бројним радовима о текућим политичким процесима, свођеним на (зло)употребу теоријског оквира социјалног конструктивизма, историјска дешавања постала су ствар „слободних интерпретација“, упркос чињеницама и бројним лако проверљивим доказима.

„Српско зло“, у првој фази – почетком деведесетих година ХХ века углавном квалификовано као „лудило Слободана Милошевића“, у каснијим етапама почело се тумачити на сасвим другачије начине.

Срби су предодређени да зло чине, за француског председника Ширака „Срби су народ без закона и без вере, то је народ разбојника и терориста“, за британског премијера Тонија Блера „рат против Срба није више само војни сукоб – то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“, а за Питера Јустинова „Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку“.

Покушаји да се ове тезе увију у „обланде научности“ и постану аксиоми за даље истраживачке подухвате приметни су и у Србији. Приметно је и да су издашно финансијски подржавани. И то са неколико страна.

Сваљивање одговорности на „српска плећа“ за све што се дешавало, а самим тим и оно што ће се даље дешавати на „геополитички трусном“ балканском простору, одиграва се и кроз сасвим нову контекстуализацију различитих историјских догађаја и процеса, од почетка деветнаестог века.

Има и оних који иду и даље у прошлост, па за „први српски геноцид“ проглашавају немањићки однос према богумилском покрету. Српска предодређеност ка геноцидности показује се још тада. Некада усмерена против патаренског, а потом и против албанског, бошњачког, хрватског, ево и монтенегринског.

Када је Србима досадно, они организују геноцид!

Милош Ковић се, током две деценије рада, јавно и јасно успротивио овом и оваквом дискурсу. Разобличавао га, демистификовао, указивао на нелогичности конструисаних теза, супротстављао се врло моћним појединцима и групама, указивао на драматичне последице.

Након повртака из Хага, где је имао улогу сведока одбране у поступку против Ратка Младића, саопштио је у интервјуу за београдски „Недељник“: „Хашки трибунал је прикупио огромну количину драгоцених историјских извора. Његов главни задатак није да осуди ратне злочинце, него да изнова пише српску историју, да Србима утисне жиг колективне кривице, чиме би се оправдало све оно што су им учинили НАТО и његови балкански савезници и што се тек спремају да им учине. Дакле, класична злоупотреба историје. Прочитајте оптужнице против Милошевића и Шешеља. Посао историчара је да се супротставља свакој злоупотреби историје, па и оној иза које стоје моћни НАТО и Хашки трибунал. Било ми је важно да својим студентима пошаљем такву поруку. Не треба да их се плашимо!“

И наставио је, врло директним обраћањима и анализама о дешавањима на Косову и Метохији, Републици Српској и тежњама за дедејтонизацијом, политици Мила Ђукановића. Миломир Степић констатује:

„Ковићу је запало да буде део националне елите. Он се научно аргументовано залаже да се косовско-метохијски део Србије ни по коју цену не отуђује нити дели. Студенте, о какве ли дрскости, редовно води да лично виде и доживе српске манастире и српска гета у Метохији, Великом Косову и тзв. Косовском Поморављу. Ту, на терену, показује им неке од 1.500 материјалних репера српске историје и културе.“

При томе, захваљујући знању и образовању, Ковић је имао избор!

Могао је, као и многи који му у било ком погледу нису дорасли, добијати синекуре и грантове, правити каријеру, сасвим лагодно живети. Уместо да са Ракочевићем гаца по газиместанском блату и сакупља сведочења грачаничких Срба о туробној свакодневици, могао је са Левијем шетати низ Шанзелизе и дискутовати о глобалној неједнакости!

Са ким и о чему, Живојин или Бернар – Анри – такође је ствар опредељења.

Само да је пристао да уместо националне, постане део неолибералне елите. Колико би НАТО и Хашки трибунал платили тај трансфер Ковића? За ове наше услове и за тај силни свет који се врзма по различитим кружоцима, Ковић му, фудбалском терминологијом описујући, дође као Меси. Или Роналдо!

За трансфер му не би обећавали места шефа какве катедре, положаја неког декана, ишло би то даље, до значајних политичких функција. Знамо Ковића, али упознали смо и механизме рада НАТО и Хашког трибунала на терену!

Упозната је и шира јавност са свим тим, посебно млађе генерације. Упркос томе што је медијски простор за расправе на поменуте теме затворен, а самом Ковићу многа врата замандаљена.

Случај Ковић постао је парадигма, модел за тумачење бројних политичких процеса. Отуда и громогласни протести студената и подршка једном историчару на стадиону, где се одлази да би гледали некога ко нам може заличити на Месија. Или Роналда!

Отуда и закључак да се случај Ковић неће окончати са завршетком једне (не)обичне процедуре избора у звање. Отишло је предалеко.

Или, по наредној пословици – терала се лисица, истеран је вук.

За оне који су ово покренули, више нема добрих решења. За самог Ковића и његове студенте, ово је показатељ да се честитост и поштење исплате.

Другог пута и не може бити.