Пророковић: У преговорима о „подели Косова“ наспрам себе не бисмо имали Албанце већ Колективни Запад

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

КАНДИДОВАЊЕМ концепта „разграничења“ током преговора од 2018. године реафирмисано је и размишљање о подели. Међутим, четири су проблема у оваквом приступу.

Прво, овај концепт никада није конкретизован на званичном нивоу. Предлози Бранислава Крстића и Душана Батаковића јесу разматрани, али не и усвојени као део државне стратегије.

Иако се од стране званичника, и домаћих и међународних, тема поделе најчешће избегавала, о њој се ипак расправљало у јавности још од шездесетих година ХХ века и то највише захваљујући Добрици Ћосићу. Међутим, приметно је да током свих ових покушаја „отац идеје“ о подели не одмиче даље од начела, он не представља било какав конкретан план.

Прва и до сада најбоље образложена конкретизација плана о разграничењу долази од стране Бранислава Крстића који о томе говори почетком деведесетих година ХХ века. Занимљиво, Крстић успева да предлог формулисан у две варијанте објасни и председнику савезне владе Милану Панићу, чији га „је саветник упозорио на могуће негативно реаговање српске владе“ и председнику СР Југославије Добрици Ћосићу који је ставио примедбу „да у обе варијанте превелики број Албанаца остаје у Србији.“

Током времена, а читајући пишчеве белешке, стиче се утисак да је Ћосић желео да се отарасимо Албанаца по сваку цену, па за њега подела више представља средство, а мање циљ.

У августу 2018. године када председник Републике Србије Александар Вучић саопштава да је за разграничење са Албанцима званична политика – опет нема никакве конкретизације нити пратећих детаљних појашњења, те остаје непознато да ли се под разграничењем подразумева подела или делимитација. Јер, истовремено Хашим Тачи инсистира на делимитацији која би се обавила договором о „корекцији границе“, а подразумевала би „припајање Прешевске долине Косову.“

Громогласно најављивано као алтернативно решење, али необјашњено и необразложено, разграничење остаје „магловито“ за српску јавност.

Друго, припреме јавности за овакав расплет или није било, или је тај посао траљаво одрађен у тренутку када је предлог, макар и начелно – проглашен званичним. Отуда и релативно „плитка подршка“ због чега је у питању легитимност идеје. То показују и резултати истраживања јавног мњења из 2020. године пошто „већина грађана Србије њих 54% не би на евентуалном референдуму подржала разграничење.

Треће, нема озбиљних назнака да је албанска страна заинтересована за овакав расплет. Чак и када би се у преговорима постигао консензус и потписао некакав споразум са таквим садржајем, остало би отворено колико је он дугорочан и какве би последице наступиле у будућности. Наговештаји да се о разграничењу може размишљати условљени су тако да би то заправо представљало суштинску делимитацију, размену по површини мањих територија, уз пратећи захтев да се након тога настави процес укрупњавања албанског етнопростора у Етничку Албанију, Природну Албанију или Праву Албанију.

Један од ретких међу албанским интелектуалцима који је разматрао разграничење као решење, јесте самопроглашени „отац нације“ писац Реџеп Ћосја. Испоставило се, са једне стране, да му је то замерено, суочио се са салвама критика. Са друге стране, и Ћосја разграничење ставља у сасвим другачију рачуницу него што се то чинило у Београду. Он предлаже и „размену територија“ и да се након тога крене ка уједињењу Албаније и „Републике Косово“.

Четврто, нема сагласности међународног фактора да се тако нешто реализује. И када су коначно поједини предлози „процурели у јавност“, они су били на линији онога што је тражила албанска страна и у највећој мери су уважавали албанске интересе, док је за српску страну то само могао бити „смоквин лист“ којим би се потписници таквог решења правдали како „није све изгубљено“ и да су и „Срби нешто добили“.

У постојећем формату преговора, а сходно ставу кључних западних држава одговорних за текуће стање на Косову и Метохији, примена концепта разграничења не може имати позитивне ефекте за Србију, посматрано из краткорочне или дугорочне перспективе – свеједно.

Наиме, сазнали смо из француских и немачких средстава јавног информисања у новембру 2018. и током фебруара 2019. године, да постоји план који је наводно усаглашен између САД, Француске и Русије.

Укратко, уместо „једноставне размене“ територије, појављују се неки нови елементи. Поново „уједињена“ Косовска Митровица би тако добила статус „слободног града“ у периоду који би трајао од 35 до 99 година. Градом би управљало трочлано Председништво а законодавно тело бројало би 55 посланика, међу којима би се нашло по 25 Албанаца и Срба и 5 странаца!

Град би издавао своје личне карте и пасоше, док би безбедност гарантовао НАТО.

Слично решење би се применило и за „специјални дистрикт“ Бујановац, само би ту лична документа била издавана „са симболима ЕУ, али грађани могу имати и пасоше Србије и Косова.“

Пећка патријаршија и манастир Високи Дечани добили би екстериторијални статус, а призренска црква Богородице Љевишке и манастир Грачаница посебан статус „на територији Косова“.

Када је реч о управљању ресурсима, концерн „Трепча“ би се организовао као конзорцијум америчко-француско-руско-кинеског капитала, на рок од 99 година, а остварени приходи би се делили – 50% буџету Косова, 35% буџету Србије, а 15% слободном граду Косовска Митровица.

У оваквом формату разматра се и решење за хидроенергетски систем „Газиводе“.

Иако никада озваничено, ово је и илустративно и индикативно. Иначе, мени се, баш због Трепче, више чини да је овај предлог писао Рио Тинто, него званичне дипломатије поменутих држава.

Елем, пут до поделе, таман када би се такав концепт прихватио и од стране међународних актера као решење, препун је неизвесности и недоречености. Овакву идеју је тешко извести, а да након реализације не уследе консеквенце.

Уколико се размишља о подели као решењу, неопходна је дуга и темељна припрема, уз сагледавање свих њених аспеката, укључујући и нову територијалну реконфигурацију постјугословенског простора, импликација по регионалне односе, безбедност и стабилност.

Из оваквог закључка происходе и изазови, ризици и претње по безбедност Републике Србије. Прво, подела о којој се данас говори углавном се своди на разграничење по етничком принципу. Србија би у тој расподели добила три и по општине на северу Косова и Метохије, површине око 1.000 км² са око 65.000 становника. Кључни ресурси, рудни и енергетски, урбане целине и саобраћајни коридори остају у албанском делу, као и најважнији споменици културе значајни за национални идентитет.

Поставља се питање: да ли је вредно одрицати се 91%, да би се сачувало 9%?

У пропагандној кампањи, то би се још могло и представити као успех, како потписнику таквог споразума не би краткорочно наштетило. Али, дугорочно, ово је озбиљан промашај стратегијског карактера. Тиме се проблем не решава, већ уваћава.

Јер, друго, свака подела подразумева и да би или Србија морала признати тзв. Републику Косово или пристати на ширење Албаније и на територију КиМ. Подела је пут ка стварању Велике Албаније, што геостратешки и геополитички – представља већу претњу од нерешеног статуса и замрзнутог конфликта.

Треће, током актуализације концепта разграничења 2018. године, Албанци су – несумњиво уз помоћ савезника, врло вешто преформулисали суштину, инсистирајући не на подели територије КиМ, већ на размени територија по принципу север Косова за Бујановац и Прешево. Ове две општине на југу централне Србије имају ненадокнадив стратешки значај, пошто преко њихове територије пролази коридор који нас спаја са Северном Македонијом и Грчком.

О последицама одрицања од Бујановца и Прешева не треба посебно говорити. Јужни вектор наше геополитике свео би се на транспоновање територијом општине Трговиште, што не оставља не само никакве практичне могућности за јачање српског утицаја Вардарском долином од Скопља ка Солуну, већ не оставља ни никакве теоријске могућности.

Када говоримо о српском утицају, он може бити и економски, и саобраћајни, и енергетски, али и културни и политички.

На послетку и четврто – за сада нису видљиви наговештаји о широј спремности међународног фактора да подржи поделу која би ишла у прилог српским интересима. Због тога је и улазак у овакав аранжман не ствар промишљености него срљања, што нас само може коштати.

Са једне стране, постављање западног дела међународне заједнице за нас је изразито неповољно по овом питању и ми би у таквим евентуалним преговорима са друге стране стола имали не Албанце, већ Колективни Запад. Наши политички, економски и војни потенцијали неупоредиви су са потенцијалама западних сила, тако да би ти преговори у старту били неравноправни.

Са друге стране, ми просто нисмо дорасли тим великим играма, што су показали преговори у Вашингтону, где се у кабинету Доналда Трампа, који нам је од свих америчких председника од Роналда Регана до данас био још и најнаклоњенији, косовско питање разматрало у значајно ширем контексту који наши преговарачи просто нису имали у виду. Ако Запад и пристане на поделу Косова, то ће бити стављено у много шири контекст који ми у овом тренутку највероватније – не можемо да разумемо. А учествовати у нечему што не разумемо – нема логике. Јер, у таквом развоју ситуације, ми и не знамо шта могу бити крајњи исходи.

Из угла теорије – подела јесте легитиман став. Али, да би се до поделе дошло неопходно је да се остваре бројни предуслови. Најпре, тај приступ мора уважавати интересе обе стране. Затим, неопходно је да постоји адекватна подршка јавности или барем интелектуалне елите. Напослетку, гарантне стране таквог споразума морају бити најважнији актери међународних односа, укључујући и велике силе којима је Србија савезник.

Наш пут у одбрани територијалног интегритета и суверенитета води преко освајања улоге субјекта у ширим источноевропским регионалним односима, а не пуког објекта чију ће судбину други одређивати. Нормално, уз јачање позиције у међународним односима и интензивирање свеобухватне сарадње са савезницима, који ће тако бити додатно заинтересовани да бране и наше интересе, макар у одређеној мери.