Пророковић: Србија између својих проверених савезништава и Бајденових «златних деведесетих»

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

„У ОВОМ послу има једно основно и свето правило: све је супротно од оног што изгледа да јесте!“

Ова сентенца Илије Чворовића у „Балканском шпијуну“ само је до пола смешна, у другој половини често се претвара у истиниту тврдњу. Одговор зашто је тако даје Акиро Куросава у култном „Рашомону“: колико људи, толико и интерпретација једног догађаја.

Много тога је у перцепцији, како у животу, тако и у међународним односима. За једног учесника видљива је или прихватљива једна страна медаље, за другог – друга. О једном догађају више супротстављених интересних група, чак читавих народа или држава са својим институционалним апаратима формирају дијаметрално супротна мишљења.

Тако све постаје супротно од оног што изгледа јесте.

У складу са уводом, најпре ћу изнети закључак: Вашингтонски споразум, потписан у ретко примењиваном формату, на кратке стазе може довести до јачања руског утицаја у Србији, па последично – и на Балкану. Наравно, циљ предлагача овог споразума, а то нису били нити Срби нити Албанци, био је сасвим другачији.

То се може видети из његове садржине, из тачака које су директно уперене против руског и кинеског уплива на политичке и економске токове.

За Стејт департмент и Белу кућу, када се спомену Москва и Пекинг, све је политичко питање, укључујући и пословање „Гаспрома“ и „Хуавеија“.

Такође, из садржине споразума уочљиво је и да он представља својеврсни оквир за усклађивање спољне политике Србије са америчким интересима и иницијативама, не само на Балкану, већ и шире, у Источном Медитерану. Отуда и Израел као потенцијално највећи добитник српско–албанског договора. Међутим, политичка динамика коју узрокују последњи догађаји може довести до сасвим другачијег исхода.

Са једне стране, спољна политика држава мења се спорије и теже од унутрашње политике. Спољна политика представља израз историјског континуитета и околности које једну државу или један народ усмеравају ка савезницима.

Савезништва, поред тога што се заснивају на потписаним уговорима, увек почивају и на поверењу.

Да ли би Србија постала савезник САД уколико би брзо признала лажну државу „Косово“?

Да ли би Србија постала чланица ЕУ уколико би моментално прихватила спољну и безбедносну политику бриселске бирократије као своју?

Једнозначан одговор на оба питања гласи: не би!

У том оквиру недостаје поверење као важан елеменат за успостављање искреног и дуготрајног партнерства. Уосталом, спољна политика и САД и кључних европских држава последњих четврт века српски фактор посматра као део проблема, а не као део решења.

Пристајање Србије на њихове геополитичке пројекције и спољнополитичке циљеве не своди се само и искључиво на однос према косовском питању, мада је то у сваком погледу најважнија ствар. Отуда и усмереност српске спољне политике на савезништво са Русијом, а последњих десетак година и Кином, јер је то начин да се амортизују врло непријатни западни притисци и сачува подношљива позиција у регионалном оквиру.

Такву усмереност не може напрасно променити потписивање једног споразума, ма колико токсична садржина тог документа била.

Са друге стране, последице Вашингтонског споразума сада се морају тумачити како у контексту америчких избора, тако и у контексту дестабилизације геополитичког римленда оличене у дешавањима у Белорусији и Нагорном Карабаху.

Избори нису донели стабилизацију прилика, већ потпуну ескалацију политичке кризе у Сједињеним Државама, која ће вероватно трајати наредне четири године, до нових председничких избора. Брза имплементација споразума више није извесна, у оваквом развоју ситуације вероватно је да ће из Стејт департмента долазити опомињања или подсећања да договорено треба испунити, али је то далеко од „свеобухватног пресинга“ и врло непријатног уцењивања.

ЕУ ће покушати да искористи овај „празан простор“ и наметне се као кључни екстерни актер на Балкану. Након честитки Бајдену, за претпоставити је да ће за своје намере имати и подршку са тог крила америчке политичке сцене. Али, досадашњи ангажман ЕУ на решавању балканских конфликата показује да Брисел нема капацитет да било који посао приведе крају.

ЕУ за тако нешто није била способна чак ни пре две деценије, када су њене позиције на глобалној позорници биле много боље.

Такође, ЕУ није била одушевљена Вашингтонским споразумом, како због увођења у игру Израела као проводника америчких интереса на Балкану, тако и због Трамповог ниподаштавања њиховог ангажмана.

ЕУ може тражити спровођење Вашингтонског споразума, али не у целини, већ у његовим деловима, што ће отежати примену.

Истовремено, уочљиво је да оно што називамо „дубока држава“ ради пуном паром, те су избори и замрзнути конфликти употребљени за нови круг дестабилизације руског меког трбуха.

Сличност позиција Александра Лукашенка, Никола Пашињана и Александра Вучића огледа се у томе што су у једном тренутку односе са Русијом жртвовали зарад покушаја да поправе свој рејтинг на Западу. Лукашенко је говорио о мултивекторској спољној политици, а Пашињан очекивао западну помоћ за решавање питања Нагорно Карабаха. Вероватно делује да је и једном и другом подршка усмено обећана, то је стара тактика.

Жртвовање односа са Русијом произвело је пад поверења, одразило се на билатералне односе са Белорусијом и Јерменијом и узроковало бројне унутрашње проблеме. Јер, као што се унутрашњим променама може у одређеној мери мењати спољна политика, тако и промене спољне политике имају потенцијал да узрокују промене у унутрашњој политици.

Лукашенко је на време препознао да његова прича о мултивекторском приступу на Западу може бити схваћена само као слабост, па се, суочен са последицама, брзо вратио у стратешко партнерство са Русијом. Пашињан све то уопште није успео да препозна на време, питање је и да ли је могао препознати претњу, јер он долази из сасвим другачијег интелектуалног кружока, из другачијег политичког миљеа него Лукашенко.  Сада знамо да му је свега седам дана пред потписивање споразума којим је окончан рат за Нагорно Карабах нуђен далеко повољнији документ. Он је ваљда чекао да се окончају амерички избори, да победи Бајден, па да преко „сорошевих канала“ добије политичку, могуће и војну подршку.

Напослетку, азербејџанска војска стигла је на свега петнаестак километара од Степанакерта. Просто, дубока држава није имала интерес да зауставља рат, њима је циљ био да се рат продужи, да се у њега директно увече Јерменија, да онда Русија реагује штитећи чланицу ОДКБ, да се односи Москве са Бакуом учине немогућим, да се у рат директно укључи Турска. Све у свему, ко зна где би све завршило.

Занимљивост у оба случаја јесте да се приступ Русије у решавању ових криза делимично променио, те да није било „бланко подршке“ формалним савезницима. Ово треба тумачити као руски одговор на западну стратегију.

За западне центре моћи, више није довољно реторичко ограђивање од Русије. Није довољно што је Лукашенко говорио о мултивекторској политици и најавио енергетску диверзификацију. Не, ако је Лукашенко желео да му легитимизују победу, било је неопходно да, за почетак, растури Савезну државу са Русијом.

Није било довољно што је Пашињан организовао жестоку пропагандно-лобистичко кампању, говорио како Јерменија поседује „демократски капацитет“ и што је по дубини институционалног апарата постављао људе школоване у разним невладиним организацијама. Не, ако је желео подршку, Пашињан је морао да изведе Јерменију из ОДКБ и Евроазијског економског савеза. Res, non verba.

Делање је било потребно у овој фази конфронтације са Русијом, па је зато чак и флегматични Игор Додон постао део проблема за САД и ЕУ.

Очигледан „руски одговор“ је и да „повратак стратешком партнерству“, односно својеврсна спољнополитичка заштита има своју цену. Лукашенку је пружена подршка, али сада постаје извесно да ће Савезна држава Русије и Белорусије постати реалност са новим садржајем. Јерменима је помогнуто да не доживе судбину крајишких Срба, Степанакерт није пао, осигуран је Лачински коридор, али то ће узроковати брисање свих трагова досадашње Пашињанове политике.

Посматрано из тог угла, симптоматично је да убрзо након потписивања шокирајућег Вашингтонског споразума и свих реакција и недоумица које су уследиле, Влада Русије доноси одлуку о отварању представништва Министарства одбране у Београду. Цена „повратка“ Србије стратешком партнерству овом одлуком јасно је изражена.

Има ли Александар Вучић маневарског простора да је одбије?

Изгледа како му је тај простор толико сужен, да ће он ову цену, пре или касније, морати да плати. Јер, са западне стране, њему се и не нуди ништа друго до судбина Лукашенка, у бољој, односно Пашињана у горој варијанти.

Нема разграничења, без обзира шта под њим подразумевали, од Вучића се сада јасно очекује да призна лажну државу Косово. Заузврат, можда ће добити, а можда и неће Заједницу српских општина са некаквим, али само некаквим извршним овлашћењима. Ништа више од тога. А након тога, неопходно је упорно следити туђу спољну политику – увек и у свакој прилици, не само у односу према Русији, већ и према Републици Српској.  

Успут, у БиХ долази нови високи представник, са више амбиција и политичке подршке од актуелног. Res, non verba.

Нису довољна саопштења, мелодраме, таблоидне приче о „руској дубокој држави“, галерија ликова по јутарњим и другим програмима који објашњавају малигност руског утицаја, није довољан „Мини Шенген“, нити бирање министара према критеријуму подобности за Брисел или Вашингтон.

Од председника Србије захтева се испуњавање онога што ће га са власти срушити брже него што било ко очекује.

Истодобно, претња му је да ако захтевано не испуни – процес његовог рушења могу почети налогодавци ових захтева.

Искуства из Белорусије и Јерменије показују да они који прете свој посао не могу завршити, ту се враћамо на причу о недостатку капацитета, а да истовремено „играње на њихову карту“ и веровање да ће западна помоћ пристићи доводи до неумитног пада.

На прву „лопту“ можда изгледа парадоксално, али када се мало боље погледа – нема ничега контрадикторног.

Лепо Куросава објашњава: доста тога је у перцепцији.

Бајденовци и евробирократе и даље су убеђени да имају „капацитет“, да могу радити шта им је воља, када све ово око америчких избора „прође“, са инаугурисаним Бајденом опет ће се пробудити у „златним деведесетим“.

Са једне стране, дакле, Вашингтонски споразум није могуће до краја и безусловно спровести у дело. Са друге стране, „повратак“ старом стратешком партнеру у смислу како је то у билатералним односима до скора било, имаће своју цену. Због свега, неког суштинског помака у косовским преговорима не може бити.

Уместо да допринесе „постизању решења“, посредовање Ричарда Гренела и укључивање Доналда Трампа још је више закомпликовало ствари и довело нас пред неке друге изборе.

До пре само неколико месеци и даље се разматрало питање додељивања дипломатског имунитета „руским хуманитарцима“ у Нишу. Сада је на столу отварање канцеларије руског Министарства одбране у Београду. И то је одлука руске владе, није жеља истакнута у каквом политичком говору.

Отуда и констатација са почетка – да ништа није као што изгледа.