ПРОРОКОВИЋ: Преко „Мирдита, добар дан“ пут води ка Харадинају који Србе мири са истином

ПОМИРЕЊЕ међу народима! Лепо звучи, нужно је. Ипак, остаје отворено питање како до њега стићи.

Организатори фестивала „Мирдита, добар дан“ верују да је то могуће ширењем културне размене. Наравно, нису ни први ни последњи са таквим приступом. И наравно, такав приступ показао се употребљивим, корисним у низу конкретних примера.

Међутим… Култура се односи на одређене обрасце мишљења и деловања заједнице. Латински појам colere може се схватити и као поштовање нечега. Најчешће је то целокупно наслеђе једног друштва. Због тога су култура и традиција нерaскидиво повезане.

Обрасци промовисани од стране различитих група такође су култура и могу бити у погледу вредности које поштују сасвим супротстављени традиционалном погледу на живот, процесе, догађаје. Својим деловањем ове групе управо желе да раскину спој културе и традиције, да их одвоје једну од друге, да представе нови поглед на различите теме.

Не постоји једна култура! Често су различите културе непомирљиво супротстављене. И још једна важна ствар: на културу утичу, обликују је или мењају идеолошке матрице, једнако као и бројни други фактори.

Неки то покушавају негирати, инсистирајући на тези да култура увек и свуда има преимућство. Исто као што су одређене политике настајале из културних образаца, тако су и културни обрасци утврђивани под притиском политике.

Између Срба и Албанаца постоје разлике, језичка је вероватно била и највећа баријера бољем разумевању и чвршћој сарадњи. Постоје и бројне сличности, пре свега када се говори о обичајима и поимању одређених феномена.

Ако се жели помирење, онда је потребно сагледати сличности, елементе спајања. Још пре тога, важно је отворити искрен дијалог унутар академске заједнице, пошто су уврежени и широко распрострањени погледи на историјске догађаје унутар две заједнице дијаметрално супротни, по свему се разликују.

Такав дијалог не може бити кратак, не може ни протећи без жучних расправа, има своје странпутице, али је, уколико збиља постоји жеља да се са процесом помирења почне – неопходан.

Разумевање туђих традиција основа је за помирење. Отуда и закључак да поменути фестивал, који од „прве едиције“ изазива бурне реакције у српској јавности, не може представљати оквир за помирење.

Културни образац који се промовише кроз пројекат „Мирдита, добар дан“ проистиче из оквира политичког неолиберализма, саставни је део тог концепта и његовог наслеђа. Први проблем који се овде јавља јесте да су и методолошка и теоријска поставка неадекватне. Политички неолиберализам посвећен је испитивању искустава појединаца које је могуће генерализовати, овај концепт негира „неминовност народних традиција“, умањује значај државе, предност даје економским процесима.

Српско-албански спор постао је део колективне свести, он је у својој основи територијални, тиче се државног простора, интегритета и суверених права, а искуство живљења „под истим кровом“ показује да институционална или економска сарадња ту нису много помогли.

Други проблем је наслеђе политичког неолиберализма на југословенском простору.

Комунизам је од начела друштвене једнакости и бескласног „склизнуо“ ка практичној мобилизацији против западњаштва, национализам се од привржености једном народу и његовој националној држави у својим најгорим појавним облицима претворио у спровођење теорија супремације и класификације етничких група на надређене и подређене.

Неолиберализам се у „нашем сокаку“ заокруживао на догми о „српској хегемонији“, утемељеној на „паланачкој филозофији“ која и није могла породити било шта друго до геноцидности читавог једног народа. Без „злих Срба“, који су кроз историју само угњетавали друге, некада због тежње за доминацијом, а понекад дабоме, и из чисте досаде, неолиберални концепт би се теже запатио и слабијим интензитетом ширио.

У сврху промоције оваквог учења није се штедело на средствима, упрегнути су медији, ангажовани бројни зналци – аналитичари.

Уосталом, одличну илустрацију представља фотографија са једне од позоришних представа одиграних на фестивалу: задригли Србин, па још орогаћен, ваљда како би се представио овном, јарцем или самим нечастивим, јуриша на „косовску заставу“ на којој је осликана и банана. Monkey do what monkey see.

Мајмунска логика, имитирање без разумевања, чега ионако не може бити у глави просечног овна. Или јарца!

Отуда и закључак да се кроз „Мирдита, добар дан“ не може до помирења, пошто та „политичка игра“ заогрнута у „плашт културе“ и не треба да послужи српско-албанском помирењу. Циљ свега је да се у Србији настави са објашњавањем да другачије историјске слике од оне која се упорно намеће заправо и нема. Мирење Срба са тиме предуслов је за „стабилност“, „интеграције“, „модеризацију“ и шта све не још…

Након тога, само небо је граница.

Подразумева се, први „степеник на небу“ значи да је неопходно признати „независност Косова“, на другом су све последице које такав чин доноси, онда следе трећи, четврти… У међувремену појавиће се и Рамуш Харадинај да нам понуди помоћ. Као што је то урадио након терористичких акција радикализованих сународника у Бечу.

Када могу Рамуши помагати против тероризма, зашто не би могли Рамуши помагати и у мирењу Срба са истином.

У свему, кључни проблем није то што се „мирдитарење“ током година (у којима су сасвим променили околности) претворило у јалову провокацију српске јавности. Домети тога су кратког даха, слабог интензитета.

Већ што се овако омета и на дуги рок одлаже започињање правог, озбиљног дијалога између српског и албанског, два дијаметрално супротна погледа на одређене историјске процесе, чиме се суштински онемогућава искрена нормализација односа, боље разумевање и перспективно – успостављање сарадње на сасвим другачијим основама од данашњих.

Од „Мирдита, добар дан“ отишло се у „Мирдита, довиђења“.

Или „Мирупафшим, добар дан“. Сасвим је свеједно.