ПРОГОН ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ НА УКРАЈИНИ: Праслика антихристовог рата против Хришћана – КЊИГА НА ПОКЛОН

Пишу: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

О ДОЛАСКУ АНТИХРИСТА

Руски хришћански мислиоци, Алексејев и Григорјев, још су крајем 20. века написали своју студију о Њу Ејџу и тријумфу антихриста, и у њој истакли:“Хришћански поглед на историју се не може свести ни на песимизам, ни на оптимизам. Гледајући у будућност, Црква види не само неизбежност зацарења антихриста, већ и близину Другог Христовог доласка. Све у овом свету мора да достигне своју зрелост, и добро и зло. Коначан циљ историје је победа Царства Божјег. Крај развоја „овог света” ће бити зацарење антихриста. Царство Божје ће завладати не због постепене еволуције и развоја, него тек после светске катастрофе. Крај историје није христијанизација света све до потпуне победе хришћанских вредности у свим сферама постојања, него све веће непријатељство света према Цркви до коначног избацивања хришћанства из сфере културе – такав је ток историје.

Библијска пророчанства кажу: Христос још није дошао на Земљу не зато што свет није у довољној мери хришћански; напротив, Он није дошао, јер свет није још довољно одступио од Бога. Пред крај историје неће доћи до мира, већ, напротив, до појачања борбе, неће доћи до савеза између Бога и овосветске таштине, већ до дубоког конфликта међу њима. Религија антихриста која обоготворава човека ће остварити најснажнији покушај да уклони последице греха, не одстранивши сам грех. То је крај историје, свршетак развоја целе културе туђе Богу. Та култура ће бити врхунац људске побуне, покушај да се оствари јуриш на небеса.

Човеку лишеном духовног вида ће се чинити да свет достиже свој тријумф. По сведочанству Писма, појавиће се такав културни модел који ће, очито, задовољити хиљадугодишњу чежњу човечанства. На њеном челу ће бити моћан човек који ће бити „пријатељ народа”, захваљујући чему ће се народи избавити од ратних опасности. Као организатор човечанства он ће унети ред у безнадежни хаос маса. Он, врхунац људске моћи, он, антихрист, ће побудити огромно одушевљење и улити свест о сигурности и миру, а као господар света ће захтевати божанске почасти за себе самог.

Али све ово ће се дешавати без Бога, без благодати, само на основу наде у себе, кроз слављење сопствене силе и обоготворење људског духа. Стога ће оног ко се буде противио антихристу назвати непријатељем човечанства, бунтовником, и због тога уништити. Систем антихриста ће представљати спој државе и религије, он ће бити антицрква која укида слободу савести и успоставља религиозно насиље.“

Насиље, насиље, насиље – Христос је Слобода и Љубав, а антихрист насиље и лаж.То никад не сме да се заборави.

КАКВА БИТКА НАМ ПРЕДСТОЈИ?

Пре две хиљаде година Син Божји је сишао на Земљу да би Га распели. Крст Христов се споља чинио као пораз Господа, као победа сила зла. Али управо у Крсту Христовом се испољила духовна сила Спаситеља. Смрћу на крсту Христос је уништио власт сатане. Црква Исуса Христа као саучесница Христових патњи такође мора да прође своју Голготу, доба када „дано јој би (звери) да ратује са светима и да их побиједи” (Отк. 13, 7). Али после Голготе долази победа и слава Васкрсења. Стога се припремимо за будућу битку. И нека свим верним хришћанима буду на утеху речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лк. 12, 32) и „Ако је Бог с нама, ко ће против нас?” (Рим. 8, 31). Ма како био снажан сатана, будућност припада Христу и Његовој Цркви. Христос је рекао: „Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16, 18) – и ништа не може да уништи Његово обећање. Христос нам је оставио речи: „Не бојте се, ја сам победио свет” (Јв. 16, 33).

Алексејев и Григорјев нас подсећају:“Христос је коначно победио, али се сатана још није предао. Напротив, према Писму, баш смртно рањен и оборен, он води рат и припрема своју последњу битку. Хтели то или не, знамо ли то или не знамо, али сви ми смо увучени у ту духовну битку. Највећи улог у том рату нису тумачења и теорије, већ вечни живот или смрт. Данас је пред сваким човеком избор: или да остане у власти оног што је дошао „да украде и закоље и упропасти” (Јв, 10, 10), или да пође за Оним Ко нас је створио и мукама Крста нам даровао вечни живот. Неутралног пута нема.“

Антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства, имаће у својим рукама сву власт овога света – пре свега, државну. И гониће Цркву Христову. Већ сада се Црква прогони, под разним изговорима. Рецимо – „борбе против пандемије“.

Књигу “Апологија причешћа” можете преузети ОВДЕ.

ЦРКВА У ДОБА КОРОНОКРАТИЈЕ

Једна од кључних ствари које су се, на светском нивоу, десиле у доба коронократије био је удар на Цркву Христову и Свету Тајну Причешћа, из кога су стајали глобалистички центри моћи са својим испоставама у већини држава планете. Један од подвижника наших дана, отац Сава Светогорац, лекар по образовању, одлучно се успротивио онима који су почели, као црквена лица, под притсиком безбожне државе, да тврде да се човек у храму може заразити, нарочито од Светог Причешћа:“Од самог почетка ове историје или, боље речено, овог изругивања са коронавирусом, у целом овом сценарију (да, управо у сценарију), у овој режији на светском нивоу, по свему судећи, веома активно су учествовала средства масовног информисања, и она такође носе свој део одговорности за то. Општепозната је чињеница да су средства масовног информисања добијала огромне хонораре за “испирање мозгова“ – да би нас преплашили и држали затворене у нашим домовима. Зачуђујућа је околност да су од самог почетка неки народни посланици почели да иступају против Светог Причешћа, против божанске Евхаристије, док су извесни архијереји пожурили да изјаве како смо дужни да прихватимо одређене мере, да не целивамо свете иконе, да поступамо “у сагласности с науком“, и сл. Полазећи од тога како су се развијали догађаји током ове режије, ове “фарсе“ – како је, веома успешно, ове догађаје окарактерисао један истакнути грчки научник из Америке – постаје потпуно јасно да се главни циљ уопште не састоји у томе да нас заштите и да наше “драгоцено здравље“ (како говоре и код нас, на Атосу) сачувају неке личности, од којих то уопште нисмо тражили. Главни циљ садашњег напада је – Сам Исус Христос и Света Православна Црква којој се задаје страшан ударац, да би се отворио пут за “универзалну религију“ (“сверелигију“) и, сагласно са тим, за долазак антихриста. Као што знате, сви ови поступци, које покушавају да укорене – на пример, говоре нам да не целивамо иконе, него да се једноставно поклонимо пред њима –јесу обичаји паписта. Управо на тај начин се светињама поклањају паписти: они их не додирују уснама, не целивају ни свете мошти, ни свете иконе. Међутим, како нам говори VII Васељенски сабор, они који поступају на такав начин ОДЛУЧУЈУ се од црквеног општења, тј. они не могу да се спасу и налазе се изван граница Цркве. Њихов коначан циљ састоји се у томе да ударе Цркву у само срце: да оскрнаве Христа, Свето Причешће, божанску Евхаристију. Они покушавају да нападну и са једне, и са друге стране, и ја силно страхујем да ће они на крају крајева достићи свој циљ (не дао Бог! ). Међутим, у неким помесним Црквама већ користе потпуно неприхватљиве начине причешћивања: пластичне кашичице или антисептик, како би после сваког причасника избрисали свету кашичицу. Послушајте само до чега смо дошли! СВЕ СУ ТО  СТРАШНЕ И БОГОХУЛНЕ СТВАРИ: БОГОХУЛНО УЧЕЊЕ И БОГОПРОТИВНА, ПОТПУНО НЕПРИХВАТЉИВА ПРАКСА.“

Коронократска криза је показала слабост православних Помесних Цркава у већини држава света – покоравање државним властима, које су гониле Цркву разноликим забранама Светог Причешћа, било је масовно, и наговестило је да ће Црква и даље бити гоњена, пошто су се епископат, свештенство и верници ( част изуезцима! ) показали као лак плен насиља и обмане. Јер, ко не уме да брани Свето Причешће кад медицинска инквизиција каже да је оно „извор заразе“, шта ће дуго да брани? ( Из доба коронократије у нас је и књига Зорана Чворовића и потписника ових редова, коју поклањамо у прилогу, да се види због чега се Свето Причешће могло и морало бранити).

Коронократија се привремено примирила, али зло не мирује. Прогон антихристовске државе, која устаје на Цркву, сад се наставља на Украјини.

Књигу “Апологија причешћа” можете преузети ОВДЕ.

ШТА СЕ ЗБИВА НА УКРАЈИНИ?

Ево вести са „Раша тудеј“:“Претреси цркава и манастира Украјинске православне цркве, привођење свештеника, увођење санкција митрополитима и свештенству, све то је само декор за политичку позорницу на којој је председник Украјине Владимир Зеленски најавио усвајање закона којим ће бити забрањене све верске организације „повезане са центрима моћи у Русији“. Тиме је најављено да ће Украјинска православна црква, једина канонска помесна црква на територији ове земље, практично бити укинута због својих веза са Московском патријаршијом. Није помогло ни то што је поглавар УПЦ митрополит кијевски Онуфрије осудио „руску агресију на нашу земљу“, што се на богослужењима не помиње име патријарха московског и све Русије Кирила, што је на Сабору УПЦ у мају украјинска црква прогласила независност од Москве.

Не види се било каква могућност да се између Украјине каква је данас и УПЦ нађе неки простор слободе и људских права који би држава дозволила верницима Украјинске православне цркве, каже за РТ Балкан протојереј Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета у Фочи. „Бојим се да када се једног дана смире ратна дејства, тамо где се повуче граница између Русије и Украјине, с једне стране, руске, биће потпуно интегрисана Московска патријаршија, а тамо где у ма ком обиму остане Украјина, врло снажно, репресивно и брзо елиминисаће Украјинску православну цркву. Ликвидираће је најпре правно, а онда одузимањем храмова и прогоном свештеника, елиминисаће нажалост УПЦ која ће остати сведена на прогоњену цркву катакомбног статуса“, сматра протојереј Дарко Ђого./…/

„Не чуди ме недостатак реакција од стране оних помесних православних цркава, пре свега хеленофоних, везаних за Цариградску патријаршију, зато што су и приликом стварања расколничке структуре зване Православна црква Украјине, чеда Фанара и политичког утицаја Запада, игнорисани вишедеценијски прогони и биланс насиља који је био усмерен према Украјинској православној цркви. Таквим чином грчке цркве и Фанар су се сврстале на страну насилника и репресије која је већ тада била не инцидентна, него саставни део живота Украјинске православне цркве“, наглашава Ђого.

Он каже да данас сведочимо ескалацији насиља које је било свакодневица од 2014. године, а да сада власт више није та која инструментализује насилнике него је сама постала насилна:“Заборавља се да је Фанар, када је организовао ову структуру коју је у међувремену признао, најавио да УПЦ, канонска православна црква, неће имати право да из њихове перспективе постоји на територији Украјине. Цариград је, дакле, још пре две године делегитимисао постојање УПЦ“, истиче Ђого.“(1)

И тако поново гледамо крваве призоре прогона Православне Цркве од стране једне ђавоимане државне власти, какве су биле оне које је имала усташка НДХ или комунистичка охлократија, настала на песми „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса“.

Књигу “Апологија причешћа” можете преузети ОВДЕ.

ОДНОС ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

Свети Јустин Ћелијски је о односу Цркве и државе рекао:“„Цару царево – Богу Божије“:То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: – вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу./…/

„Богу Божје – цару царево“: – то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi =начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево“. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима“. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога“ (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела – Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.“(2)
И то је једини пут: Богу Божије, а цару царево. Ако држава хоће Божије, свим снагама вере и благодати се супротставити.

Књигу “Апологија причешћа” можете преузети ОВДЕ.

ДОШЛО ЈЕ ОПЕТ МУЧЕНИЧКО ДОБА

На Украјини је опет мучеништво – прогон праве Црке и вере, коме је много допринео Јуда са Фанара, безбожни одступник у мантији, НАТО Вартоломеј. Он се недавно обраћао својим западним газдама, устајући против „етнорелигиозног фанатизма“ руске младежи и против Московске патријаршије, која се није одрекла свог родољубља – тиме доливајући уље на ватру јудинских христомрзачких и русофобних недела која је, као НАТО слуга, починио. (3)

Украјинској Цркви је, после свега, остао само пут мучеништва, као и вековима до сада.

Мучеништво је, од почетка, било мера и провера црквене вере. Као што у паганству није било мученика за паганизам, тако је хришћанство без мученика незамисливо. Појам мучеништва проширио се на девство, монаштво и исповедништво; појавило се „бескрвно мучеништво“, а тропар мученицима се пева и приликом рукополагања свештеника и приликом Свете Тајне Венчања – дакле, и свештеничка служба и брачни живот немогући су без ношења мученичког крста на плећима.

Чувени руски мислилац, пострадао од комуниста, Павле Флоренски тврди, етимолошки анализирајући појам „мартириа“, да он има везе са „сијањем“, „борењем“ и „сећањем“. По њему: „Сведочење истине јесте сијање. Али да би се сведочила истина, треба се борити, побеђујући таму незнања и лажи: сведок је борац и духовни победник. У борби се пак не само задају, него и примају ударци, и зато се мора страдати, мучити и сустајати, па чак и умрети. /…/ Да, „мартир“ не сведочи своје, не у своје име, не на своју иницијативу. Он се управља истином која објективно стоји пред њим и обавезно од њега захтева подвиг; истином која води у страдање, чак до крви и смрти /…/ Не потврђује крв речи, као њихов спољашњи додатак, већ речи, а после крв; већ је просто крв у којој су речи, крв из које се као пара диже исповедање /…/ Мучеништво је крв која говори о истини“.

Мученик је сведок зато што даје оно најдрагоценије – свој живот! – да би потврдио постојање вишње реалности, која јесте управо то – реалност, а не измислица. Пошто зна да је васкрсење сушта истина и темељ на коме све почива, мученик не може а да се не бори до крви да би посведочио благодат васкрсења која у њему већ обитава. Својом крвљу он запечаћује сведочанство да је видео други свет и да је то једини пут достојан човека каквим га је Бог замислио.

Христос је Првомученик – Првосведок, Сведок верни (Откр. 1, 5); Он је „Амин, Сведок верни и истинити“ (Откр. 3, 14) – јер би Очев Домострој без Христовог голготског Амин био неостварен.
Апостоли су сведоци јединог Сведока, Који им каже: „Ви сте сведоци овоме“ (Лк. 24, 48) – живота, смрти и васкрсења Његовог; они су Христови сведоци од Јерусалима до краја земље (Д. Ап. 1, 8). Апостоли себе називају сведоцима (Петар је „сведок страдања Христових“ (2. Петр. 5, 1), а Јован, који виде пробадање ребара Христових, посведочи и сведочанство је његово истинито (Јн. 19, 35). Апостоли нису никад доказивали да је Исус из Назарета „историјска личност“, нити су филозофски улазили у „тријадологију“; они сведоче да су чули речи Првосведока Христа о Њему, Оцу и Духу Светом и да су видели Његово страдање и васкрсење. Апостолство је сведочење до крви. Зато умученог од сатаниста, епископа пергамског Антипу, Христос назива Својим „верним сведоком“ (Отк. 2, 13).

Књигу “Апологија причешћа” можете преузети ОВДЕ.

МУЧЕНИЦИ СУ СВЕДОЦИ ВАСКРСЕЊА

Пошто мученици не беже од земље, него стреме Небу, они се наслађују преобиљем небеских откривења и озарења. Свети Стефан „небеса отворена“ и Христа „одеснују Оца“ (Д. Ап. 7, 56). А Откривење Јованово, које непрестано говори о мученицима убељеним Крвљу Јагњетовом, препуно је и небеских виђења и тајни. Није случајно да су многи познији хришћани, приликом уласка у катакомбе, осећали небески мир и тишину, која радосно чека „пролеће тела“, како васкрсење назива римски апологета Минуције Феликс. Мученици су „облак сведока“ (Јевр. 11, 37-38; 12, 1–2) који су својим присуством у Цркви покренули све, а најпре монаштво – добровољно умртвљење тела ради преображења и душе и тела благодаћу Божјом. Зато је монаштво и настало када је царство римско постало хришћанско – црвена нит сведочења животом нити је могла, нити смела да се прекине. По Флоренском, „подвиг хришћанског живота, какав год он био по својим спољашњим условима, унутарње јесте увек мучеништво, јер представља одвајање себе од овог света у име оног света“. То јест, опет по Флоренском, „свети је сведок и сведочанство, али не због тога што говори, већ зато што он јесте свети /…/“ У „мртвим водама историје“ он је свагда жив, показујући и доказујући да је живот јачи од смрти.“

Пошто је то тако, основни парадокс хришћанства гласи: Црква се радује због оних који су Христу принели своју сведочанску крв! Та крв снажи Цркву, крепи је и доноси јој још чланова, којима постаје јасно да је Васкрсли Богочовек непобедив у историји. Све звери не могу победити Јагње Божје.

Да би један народ опстао као хришћански, он мора да чува литургијски спомен на своје мученике за Христа и правду Његову.
И ево, опет и опет, мученичко доба наступа на Украјини.

Од Украјине почиње, али тамо неће завршити. Ускоро ће православни, свуда и свагда, опет бити на удару. Јер, глобалисти су луциферијанци који желе да доведу антихриста, и ту нема шале. Ако им Бог, због наших слабости  и недела, то допусти. На нама је да не пристајемо.

Књигу “Апологија причешћа” можете преузети ОВДЕ.

БОГ И БОРБА

Протојереј Божидар Мијач, у свом тексту „О Антихристу“ истиче:“Успоставља се апсолутна присила. Није довољна, дакле, само физичка оданост, но се тражи и психичка преданост. Не само спољашња акција, практички живот, но и унутрашња контемплација, унутрашњи живот, треба да буду захваћени апсурдним државним притиском. Не сме се слободно не само говорити или писати и чинити, него ни мислити, осећати или сањати. Хришћане нису гонили за спољашња дела (у тим делима они су били коректни), но за унутрашње преокупације. Читава духовност мора да се понизи у праху и пепелу пред величином државе. „Ко је као звер“. Звер-држава се намеће као неупоредива. У томе процесу не игра улогу само државна принуда, него и слабићки страх и малодушност, односно недостатак праве вере у Бога, доприносе да се државно насиље призна као божанска сила. У том погледу није само претензија власти ужасна, него је и беда (таквих) људи страшно бедна. „Мора се, како каже Св. Иринеј, знати да ко се не опире насиљу, сам постаје носилац насиља“, јер својим опортунизмом и прилагодљивошћу омогућава само насиље. Опортунизам је саучесник сатанске тортуре. Римска Империја, као друштво, била је масовна хистерија оданости антихристовској личности цара. Само онај  „остатак“,  о коме говори пророк Исаија (Ис. 11, 11), давао је отпор римском самодржављу и богодржављу; свети народ Божји, сабор верујућих, није се дао духовно понизити и сатрти, о чему се овде изрично каже: „И поклонише јој се (звери, антихристу у обличју безбожне владавине)  сви који живе на земљи, којима имена нису записана у животној књизи Јагњета, које је заклано од постања света (тј. Христа)“. Сви сем хришћана поклонише се богомрској власти. То значи да су у овим околностима само хришћани елита слободе, јер само они знају за другога Цара (Бога) и за други Град, Царство Божје. Хришћани, по својој духовној природи, не могу бити прилагођени ниједном обоготворењу државе. Хришћанска религија је за све такве државне системе religio illicita. То објашњава чињеницу да у римској држави није било масовних гоњења других лица осим хришћана, који, иако живећи на земљи, постају, својом вером у Бога, грађани неба пребивајући у пустињи Духа, где до Другог Доласка (према Откр. 12, 6) обитава света жена – Црква.“(4)

А ми? Шта ми? Како да поступамо?

Прво, треба бранити веру и завет, а одмах затим и слободу коју нам је Бог дао –  у Србији треба устајати против сваког антихристовског тоталитаризма, попут биометријских камера које власти хоће да уведу свуда и на сваком кораку.

Свудаприсутне камере су свакој власти која не зна за Бога начин да се игра бога и господари људима.

Хришћани су дужни да се боре против антихришћанског опонашања свеприсуства Божјег. Јер, Бог је Љубав, и Његово свевидеће око је очинско, а очи безбожне државе нас чине робљем Великог Инквизитора.

Нећемо се клањати држави као богу.

Држава није Бог, и зато ће њен рат против Бога бити окончан поразом.

Ми смо, пак, на страни Победника, јер, после свих победника, победиће Христос.

Књигу “Апологија причешћа” можете преузети ОВДЕ.

УПУТНИЦЕ ( 19. 12. 2022 )
1.https://www.in4s.net/rt-balkan-analiza-zavrsni-cin-progona-ukrajinske-pravoslavne-crkve/
2.https://www.rastko.rs/istorija/delo/12939
3.https://rusk.ru/newsdata.php?idar=116012
4.https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1986/3-4/155-169.pdf

Остале текстове Владимира ДИмитријевића гледајте ОВДЕ.

Извор: Правда