ПРОФЕСОР САЛИХ СЕЛИМОВИЋ: Ово са Угљанином почело је 1878. године

Угљанинов позив Пацолију и његова ранија посета Приштини поводом дана једностраног проглашења независног Косова за познаваоце прошлости и садашњих прилика на подручју Старе Рашке уопште није никакво изненађење. То је део континуираних сепаратистичких активности Бошњачког Националног Већа у Новом Пазару.

Постоји континуитет у тежњи да се простор Старе Рашке, који се често идентификује са некадашњим Новопазарским санџаком, који је био много мањи, конституише као неки простор са посебним идентитетом, а потом да се прикључи некој од суседних земаља или пристане уз било којег окупатора. По замисли и жељама тих протагониста тај простор би требао да увек раздваја Србију и Црну Гору. Такође, у садашњим условима, требао би да служи и као коридор или веза са другим територијама на којима живи већински или значајан број муслимана, садашњих Бошњака. Можда у перспективи и до никада не прежаљене Турске. То је у одређено време одговарало и некадашњој Аустро-Угарској којој је Србија била стална препрека у њеном продирању у унутрашњост Балкана и њеној директној вези на Леванту са Османском Турском. Суштина је била у томе да се по сваку цену спречи излаз све моћније Русије на Средоземље.

Тај континуитет почиње од Берлинског конгреса 1878.године када је тадашњи Новопазарски санџак остављен као тампон зона између Србије и Црне Горе са далекосежним аустроугарским плановима и рачунима око стварања албанске државе која би била препрека избијању Србије на Јадранско море, а тиме и једне од могућности да се Русија појави као поморска сила на једном топлом мору. Против Србије и Црне Горе наступио је период бескрупулозне пропаганде о њиховим наводним освајачким плановима као да се може освајати историјска и национална територија и поробљавати свој сопствени народ. Том пропагандом и силним новцем су посебно анимирани развлашћени слој ага, бегова и трговаца као и велики део улеме и веома ретке световне интелигенције. Припреман је терен за неко, за њих, боље време. И даље постоји с поља подстицање и ширење мржње и анимозитета према Србији као држави и српској православној популацији.

Победама српске и црногорске војске у Првом балканском рату 1912.године тај је простор био ослобођен и утврђена је заједничка граница између ове две наше државе. То је пореметило планове Аустро-Угарске па је она замало тада напала Србију, чему се Русија оштро супротставила. Ипак, коначно су тада успели да створе албанску државу што ће на Балкану пореметити ионако сложене међунационалне и међуконфесионалне односе. Као што је познато убрзо су и Србија и Црна Гора биле нападнуте 1914.године чиме је почео Велики рат 1914-1918.године. Окупирајући ове наше државе окупатор је вратио у живот анахроне феудалне односе представљајући се као ослободилац и пријатељ муслимана обећавајући и чврсте везе са Босном и Турском користећи тај верски фактор на који су муслимани увек били осетљиви. У режији окупаторских власти и уз асистенцију њихових официра у Сјеници је одржана и конференција у августу 1917.године на којој је усвојена резолуција или декларација о издвајању простора некадашњег Новопазарског санџака из Србије и Црне Горе и његовом припајању Босни и Херцеговини, заправо Аустро-Угарској. По тој Резолуцији евентуално је прихватана самоуправа уколико издвајање тренутно неби било могуће. Тада ниједна од ове две опције није могла да се спроведе у живот.

Али, одлуке те Резолуције никада нису забораљене и чекале су „неко боље време“. То време је наступило крајем 1943.године. Тада се у партизанском руководству појавила идеја о могућности да се тај простор на неки начин територијално и политички посебно организује. Ту идеју су подржали и највиши органи КП и Врховног штаба НОВ и ПО Југославије уз образложење да ће на тај начин привући муслимане у великом броју на страну НОП што се није десило, јер су у великој већини муслимани били против и комунистичких и равногорских идеја. У Пљевљима је у новембру 1943.године основано Земаљско Антифашистичко Веће Народног Ослобођења Санџака (ЗАВНОС или АСНОС) са многим елементима територијалне и политичке аутономије. Убрзо се увидело да је то била велика политичка грешка чије последице постоје и данас. Велико је питање да ли су комунисти то учинили знајући за Сјеничку резолуцију или се то случајно уклапало у њене одлуке или је то био само део остваривања програма Коминтерне и ЦК КПЈ о разбијања јединствене југословенске и српске територије због наводног српског хегемонизма?!

Још на почетку Другог свестог рата, током 1941.године, поред те тзв.босанске опције појавила се и тзв.албанска опција. Један део политичке елите је био за прикључење тог целог простора Босни и Херцеговини, заправо Павелићевој Независној Држави Хрватској. Други део се залагао за прикључење тзв.Великој Албанији источног дела Старе Рашке (Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Рожаје, Плав, Гусиње). На крају су то питање тренутно решили окупатори Немци и Италијани разграничењем својих окупационих зона остављајући сталну могућност повампирења таквих опција. Од почетка деведесетих година 20.века па до данас те опције су час једна час друга скоро у сталној игри. Једино се не помињу, али се не заборављају, када је неко из бошњачке структуре у Влади Србије.

Било како било, Бошњачко Национално Веће у континуитету од свог оснивања, иако националне мањине имају Савете, а не Већа, потенцира све те окупаторске пројекте и жеље једног дела политичке елите користећи сваку прилику и злоупотребљавајући тренутно сложену ситуацију у којој се налази Србија. Позив Пацолију да присуствује седници БНВ у Новом Пазару је само још један у низу антидржавних потеза БНВ који је себи узурпирао право да наступа у име свих муслимана и Бошњака у Старој Рашкој. Тај мандат ни СДА ни БНВ немају.