ПРОФ. ДР ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ: Сачувајмо ћирилицу за себе

Ових дана актуелно је питање о укидању ћирилице у Вуковару, што је очекивано кад знамо историју односа Срба и Хрвата посебно током и после Другог светског рата.

Догађаји из деведесетих година прошлог века све то додатно оптерећују. Дошло је до страшног надметања у коме свако ко помене речи помирење и праштање бива проглашен за издајника свога народа. Као да сви очекујемо једни од других само сукоб, осуду и злопамћење као једине начине комшијског постојања.

Најтеже је онима који су остали на својим огњиштима у држави другога народа, њих свака наша „помоћ“ кошта толико да би нас најрадије замолили да им више не помажемо. Добро је да је у нашој Србији све другачије и да нико није угрожен због тога што припада другом народу.

Нека тако и остане, јер то је нешто што треба да буде на част сваком искреном човеку и народу са интегритетом. Треба се трудити да се сви који живе са нама у заједничкој отаџбини осећају сигурно и да живе слободно. Тако ћемо бити још бољи људи јер чинећи добро другима ми стичемо непролазну радост живљења у заједници.

Трагично је гледати како појединци у бесу разбијају табле у Вуковару. Али не треба дозволити да нас то толико избезуми да почнемо да их мрзимо. Није далеко дан кад ће се они постидети својих поступака, јер човек, ако је човек, не може дуго да носи мржњу у себи.

Свако у својој маси истомишљеника лако губи меру и постаје жалосни слуга изнуђене непромишљености. На такве се не треба угледати, али није довољно само осуђивати их. Ако смо верници требало би да се и помолимо за све који још увек мисле да се „лате мача“. Потребно је почети и не престати процес преиспитивања сопствених пропуста и промашаја. Тако ће свако доћи до себе и охрабриће се да крене према другоме отвореног срца и са испруженом руком помирења и праштања.

Сви сад говоримо о Вуковару где је забрањена ћирилица, а не видимо да је све мање има у Београду, Крагујевцу, Шапцу, Чачку, иако није званично забрањена. На ТВ екранима, у дневним новинама, илустрованим часописима, излозима књижара, на путоказима, у именима градова, села и насеља, на билбордима, у називима фирми ћирилица је све ређа појава. То није изгласало ниједно градско веће, то је наше колективно одустајање од писма.

Да се разумемо, није проблем латиница. Штавише, уљудно је због суграђана који користе друго писмо, као и гостију из иностранства да називи места и друге одреднице буду написани на оба писма. По потреби пожељно је да се користе и језици других суграђана који нису наши сународници, али су добре комшије и пријатељи. То је показатељ високе културе живљења.

Неко је давно записао да Срби ретко иду у цркву, чак се и не изјашњавају о својим свештеницима похвално – све им замерају, али ако им неко дирне у веру спремни су да је бране по сваку цену. Чини ми се да је исти случај и са ћирилицом, што није добро ни за Србе ни за ћирилицу.

Потребно је имати стварно знање о ономе што доживљавамо као своје, јер само тако могуће је имати јасну слику о свему. Сећам се неких Срба из Хрватске седамдесетих година прошлог века. Ретки су били они који су користили ћирилично писмо. Све је код њих било „абецедно“, тако да нису говорили „од А до Ш“, већ „од А до Ж“, што јасно говори о непознавању писма свог народа.

Треба избегавати све крајности којима човек лако подлеже у стању незадовољства ношен масом. Тада је све сведено на пароле са увредљивим садржајима, али решење је све даље и могуће је само онда кад престане безлично надметање неистомишљеника.

Оно што треба да буде примарна мисао јесте свест о томе да ћирилицу највише можемо сами угрозити својим одустајањем и заборављањем. Ништа мање опасно није ни наметање ћирилице свима по сваку цену. Најбоље је користити је као своје писмо без омаловажавања латиничног писма, као и писма и језика својих комшија и других светских и европских народа. Војводина је, уосталом, добар пример.

Чекајући дан кад ће се појавити храбар и одлучан човек у Хрватској који ће својим сународницима објаснити важност поштовања наше ћирилице, не дангубимо у осуђивању других. Упитајмо се колико нам је стварно ћирилица на срцу. Јер ако заиста јесте, онда ћемо је чувати и од себе.

Нећемо тражити од других оно што сами не чинимо. Важно је да себи признамо истину без одлагања – нисмо је ни ми користили увек, што због средине у којој смо одрастали што због комунистичке идеологије. Свеједно! Не заваравајмо себе и будимо искрени једни према другима. Имајмо поверење једни у друге и не намећимо једни другима ништа.

Колико ће ћирилице бити у Србији то зависи од нас самих и нашег доживљаја важности писма и језика. Ако тога не постанемо свесни изгубићемо и себе и писмо у безизлазу који смо сами себи трасирали. Ћирилица би требало да се у Србији чува љубављу и стваралаштвом, а не злопамћењем и злурадошћу.

У Вуковару ће са њом бити како Европа каже, а код нас још, бар по том питању, ми одлучујемо. Учинимо то слобдно, без страха и стида, без пркоса и насиља, као одговорни људи који чувајући свој језик и писмо уважавају језик и писмо свакога народа.

Тагови: Љубивоје Стојановић, Ћирилица