Прилепин: Западњаци живе у свом балону – ко ће им надувати нови?

ПОСТОЈИ турски писац који се зове Орхан Памук.

Родом је из Цариграда. Један од најпознатијих писаца модерне Турске. Добитник је бројних признања, укључујући и Нобелову награду.

Прочитао сам неколико његових књига и било ми је занимљиво. Добар писац је Памук. Али, рецимо, Леонид Абрамович Јузефович, стилски сличан Памуку по интонирању филозофске меланхолије, вишеструко је бољи.

Занимљива чињеница: од 1982. до 2001. Памук је био ожењен Еленом Турегином, ћерком губернатора Крима.

Па, Крим и Турска – то је ближе него што мислимо.

Памук није много популаран у својој домовини: сународницима је познат по грађанском ставу у вези са геноцидом над Јерменима и дискриминацијом Курда у Турској, што се не поклапа са мишљењем званичних турских власти.

Ипак, много увереније је у интервјуу немачком листу Der Spiegel говорио о рату у Украјини:

– Написао сам „Ноћи куге“, књигу о куги. И пре него што смо се нашли ради интервјуа, запитао сам се: какве везе има тема моје књиге са актуелним догађајима у Донбасу? Одговор је: обе појаве су средњовековне. Средњовековна је куга. А и Путин је средњовековни. Ово ме доводи до есеја Умберта Ека о повратку средњег века. Требало би да га прочитамо да бисмо разумели концепте као што су „домени“ или „сфере утицаја“. Путин види да је његов домен нарушен од стране НАТО-а. Да ли га разумем? Да, делимично. Да ли одобравам? Наравно да не.

– Готово увек постоје добри разлози за такозвану националну увреду коју многи људи осећају. Немају сви користи од западног либералног поретка. Али, то не оправдава бацање бомби на друге земље и градове. Уверен сам да Путинов рат, на крају крајева, готово нико не поздравља. Чак ни Виктор Орбан није могао довољно брзо да стане на страну Запада, знајући да ће Мађарска после Украјине бити следећа земља коју ће Путин прогутати“.

Шта на ово могу да кажем?

Памук почиње да размишља скоро као нормална особа, али на крају размишља као поремећена особа.

Он не може другачије. Иначе не би добио Нобелову награду.

Или Ани Ерно. Француски писац, есејиста. Постала је позната као пионир женске аутофикције; њене књиге су преведене на европске језике, укључујући руски, а њен најновији роман успешно је филмовала француска редитељка Одри Диван (тај филм је победио на Венецијанском филмском фестивалу 2021. године).

Ерно је добитник Нобелове награде за књижевност за 2022-гу. Француски председник Емануел Макрон честитао јој је награду, назвавши глас Ерно гласом за одбрану слободе жена и одбачених.

Чини ми се да већ слутите да изгнаници Донбаса никада неће бити на списку оних које ће Ерно одлучити да брани.

Наравно, нису сви Французи као она. Нису ни сви Европљани. То њу узнемирава: „У Европи јача идеологија повратка у прошлост и затварања, која се још увек крије иза насиља империјалистичког рата који је покренуо диктатор на челу Русије. Штавише, та идеологија добија на замаху у демократским земљама.”

Није важно што Ерно понекад говори неразумљиве ствари. Важно је што се плаши за будућност света у коме је добила Нобелову награду.

Важно је и што је то растворено „у дневном реду“, као шећер. А тај „дневни ред“ је тоталитаран.

Нема Шолохова, ни Буњина, чак ни Бродског – нико од њих данас не би добио Нобелову награду. А неће је дати ни Јузефовичу и Водолазкину.

За то увек морате бити спремни да се придружите табору узорних, беспоговорно покорних људи.

Јуче сам се дописивао са пријатељем који ми је послао линк за Памукове изјаве.

Написао сам: „Да, видео сам. Он је само кретен, нажалост. Фраза о Мађарској показује да је – ако верује у оно што говори – напросто слабоуман. Као што су велики редитељ Линч и добри певач Ленокс, који су говорили потпуно у истом духу. Морамо да се помиримо са тим и да живимо са тим.”

Пријатељ ми је помирљиво написао: „Па они живе у балону. Ако их ставите у други балон, причаће другачије.“

На то сам мучно и искрено одговорио: „Да, да. Само што бисмо ми морали да надувамо тај балон. Али, ми то не желимо. Волели бисмо да се вратимо у њихов“.

Ако постоји културни проблем, онда је у овоме.