Прилепин: Украјинци су пре Дарје Дугине на исти начин убијали по Донбасу и још се кикотали и хохотали

Аутор: Захар Прилепин

ДА ОНИ ово раде – схватили смо још онда.

Онда када су дигли у ваздух (хероја ДНР) Моторолу.

Онда када су дигли у ваздух (хероја ДНР) Гивија.

Онда када су се низали покушаји атентата на Александра Захарченка (убијеног првог председника ДНР).

Сва тројица су били војници, па су се напади на њих могли очекивати, али се већ тада знало да за наручиоце и извршиоце њихових ликвидација није било важно како, кога и у ком статусу ће некога убити.

Захарченкова цела породица је замало била ликвидирана неколико пута, Арсен „Моторола“ је оне вечери када је разнет експлозивом у лифту требало да буде у друштву своје жене.

Њихова страна се поводом све три смрти на блоговима кикотала и хохотала.

Међутим, шта ја ово пишем. Кикотања и хохотања било је и код нас.

За наше фамозне хуманисте све побројане ликвидације нису значиле ништа.

Најодвратније је то што ће и сада они створови са њихове стране, као и наши који су поодлазили из Русије или овде поостајали, направити тродневну паузу, па наставити да демонстрирају: да их није брига.

Мора да постоји неко коме је стало. То смо ми.

Морају постојати право грађанско јединство унутар земље, грађанска солидарност и свест о овоме шта нам се дешава и о томе ко нам је противник.

Свима треба да буде јасно: они овако раде. Они су одавно прешли границу и овако то раде.

Овакве акције одобрава онај њихов кумир из комедија, онај поспанко у мајици. А потом се срдачно рукује са партнерима и амбасадорима доброте.

Даша ми је јуче сама прилазила неколико пута. У почетку је нисам препознао иако се знамо осам година.

Променила је фризуру, офарбала косу и била зачуђујуће и неисказиво лепа.

Чинило се да сва сија.

Ишла је од једне до друге позорнице фестивала, жељно слушајући музику, поезију, хорове…
Мислим да су тупаво седели на паркингу и чекали је.

Дошли, седели и чекали да убију. Они то тако раде.

То је давно легализовани метод.

Цивилизовани свет, цела ова Европа, колективна Анђелина Џоли, као и сви наши текстописци, сви ти лукави праведници – навикли су кијевске власти, сву њихову елиту, цео њихов вишемилионски актив, на идеју да су слаби, да су деца и да им је све дозвољено јер их шиканирају.

На ово су нас навикавали свих последњих осам година.

По социјалним мрежама пишу: „Ево ти, дете, граната, иди и однеси им смрт“…

(Дарју Дугину убила је у њен аутомобил подметнута бомба док се враћала са фестивала „Традиција“ , одржаног у Подмосковљу – на имању Захара Прилепина)