Прилепин: Главно је да Русија никада више не поверује онима чија је реч лаж, чије је дело лаж

© fakti.rs

ПРИМИРЈЕ! Стиже примирје!

Стиже, зар не?

Јермак је експресно смењен.

Залужног су реанимирали на политичкој сцени, очигледно га спремају да замени Зеленског, подстичући Зеленског да брже делује.

А Зеленски директно каже, обраћајући се Украјини, да се земља суочава са тешким одлукама.

Мораће да се одрекне нечега. А чега – о томе се управо сада одлучује.

Зеленски покушава да обезбеди (поред личних гаранција) барем могућност придруживања Украјине Европској унији. Не сутра, већ у догледној будућности. Рецимо, до 2050. године.

У међувремену, Кијев, очигледно уз директно учешће Лондона, води терористички рат на мору против бродова који су пристајали у руским лукама.

У блиској будућности су више него могуће даље демонстративне и болне акције усмерене на изазивање радикалног одговора Русије и, последично, на слом преговора.

Упркос свему, неки у Русији већ су – као да је дуго очекивани мир пред вратима – у предновогодишњем расположењу.

Али, тренутно се не примећују никакви видљиви знаци долазећег мира.

Клинтон се „убио од смеха“ док је Јељцин

говорио о значају и моћи своје Русије

           Жестоке борбе бесне на свим фронтовима. Чак ни опкољене украјинске јединице не показују малодушност, пружају најочајнији отпор. Уосталом, док украјински политички систем не буде демонтиран, ниједан прекид ватре вероватно неће бити одржив.

Кијев још није спреман и нема намеру да се повуче из насељених подручја Донбаса.

Кијев има огромну војску, једну од најјачих на свету, чији је значајан део мотивисан и поседује јединствено борбено искуство.

Ако Кијев остане са 600.000 или 400.000 бораца, чак и са тим бројем ће бити способан да наноси сталну штету руској војсци.

Засад као да му остављају 600.000. Пребациће још 400.000 у „народну милицију“ и наставиће своје рововско ратовање са милионском војском, са сталним провокацијама и терористичким нападима, како би изазвали још једну ескалацију, окривљујући за све Русе. Европски посматрачи ће Кијеву у томе само помагати.

Украјина је већ била у стању отприлике истог примирја од 2015. до 2022. године.

Током тих година, губици милиције Донбаса понекад су били чак и већи него током најтежих борби у пролеће и лета 2014. године.

Још није могуће разумети како ће се садашњи „мир“ разликовати од претходног.

Волео бих да грешим.

Волео бих да цела ова ситуација створи домино ефекат у Кијеву, узрокујући колапс целе структуре политичког система Украјине.

Да ли постоји шанса за то?

Вероватно.

Али, постоји и друга шанса: да поред себе гледамо консолидовану, а не дезинтегрисану Украјину која ће себи рећи: „Хтели су да узму Кијев, али Кијев је наш. Даћемо Москви безвредан документ о фиктивном статусу руског језика и руске цркве и придружићемо се Европској унији. А ако стигнемо тамо, нико нас одатле неће моћи отргнути. У међувремену, нека две војске стоје једна насупрот друге и чекају свој тренутак“.

Захар Прилепин

           Буфер-зоне?

Пристаће и на бафер-зоне и, као и прошлог пута, упадаће војно у њих. Још 2016. године су ту своју тактику назвали „жабљим скоковима“.

Не верујем да откривам неку тајну проценом да људи у Украјини мисле овако или слично, или да је њихов прави план ово или нешто слично овоме, зар не?

Такође ће бити замољени да уклоне бисте Бандере које су постављене у свакој њиховој школи. Можда ће само њих неколико преместити из једног ормара у други. И пажљиво затворити њихова вратанца.

Нико их неће натерати да обнављају наше споменике или да преправљају своје уџбенике.

Сада морамо неговати не еуфорију која нас обузима, већ апсолутну трезвеност.

Чак и ако је мучно, чак и ако је болно, морамо трезвено.

Посматрати све што се дешава више је него занимљиво.

Русија је већ постигла оно што нико није очекивао од ње.

Преживела је. Напредује буквално свуда. Постала је фокусиранија, тврђа и тврдоглавија.

Главно је да никада више не поверујемо онима чија је реч лаж, чије је дело лаж, чије је име лаж.