Прилепин Британцима: Ми на вас никад нисмо ишли са мачем, а ви на Русију – вековима, знајте шта вас чека

Захар Прилепин

„СИНОВИ и кћери. Колеге. Ветерани… Свако има своју улогу. Да гради. Да служи. И ако је потребно, да се бори. И више породица ће научити шта значи жртвовати се за нашу земљу“, рекао је шеф британског ваздухопловства Ричард Најтон.

Против кога ће се Британија борити? Против Русије, наравно.

„Морамо се припремити да се бранимо од читавог низа стварних, физичких претњи – све софистициранијих. Рекао бих да је ситуација опаснија него икада у мојој каријери“, рекао је Најтон.

Погледао сам где се борио. Нигде.

           Али, Најтон није кретен ни на који начин.

Он је једноставно представник земље која нас је увек видела и увек ће на нас гледати као на своју храну.

Не показујете здрав разум или стид пре јела, зар не? Једноставно се храните, одржавајући се у животу.

Нико не оде до своје краве и не каже: „Одлучила си да ме нападнеш, знам то. Бићу приморан да те убијем и поједем. То је одбрамбена мера.“

Нико не прави такву гримасу осим потпуних манијака.

Али, ови момци се уопште не стиде нас. Ми смо за њих гори од стоке. Они целом свету причају монструозне глупости, а цео свет слуша.

Стинг слуша Ентонија Хопкинса. Обилазе своје куће, тражећи места да се сакрију од руских маринаца.

Рачунају колико дуго могу да издрже напад одреда руских маринаца. Једног вода са оклопним возилима. Једне чете са оклопним возилима и маљевима. Казнених батаљона са лопатама.

Борис Гребеншчиков, који тамо живи, чита новине са Најтоновим говором, размишљајући. Можда ће његова ћерка, глумица у Московском уметничком позоришту, ускоро бити позвана у војску, па можда и њена варварска нога крочи на мирно тло Енглеске.

Шта би требало да уради, мудри отац?

Можда би требало да изађе са гитаром у сусрет Т-34 — или шта год да Руси имају спремно за искрцавање у Ливерпулу ових дана… рецимо, Т-90? Да пева, благо дрхтавим баритоном, о Златном граду. Или о Никити Рјазанском. Или „Не пиј вино, Гертрудо!“

Гертруда делује боље.

Све у свему, ситуација је нормална. Сви су добро. Нико није изненађен.

Ту је и Џејсон Стетам, на крају крајева. Осим ако не снима. У сваком случају, биће распоређен да помогне, шта год да мисли о томе.

Ту је енглески краљ, који ће изаћи у сусрет Герасимову (биће у гвозденом оклопу). Питаће, гледајући право испред себе, док му очи сузе на ветру: „И ви имате децу, зар не? Руси такође воле своје ћерке?“

Рачуна да мора да постоји нешто живо у тим Русима. Нешто људско.

Знате шта? Немојте се превише надати.

Наша деца одрастају у вртићима у каменоломима и рудницима уранијума. За Нову годину добију најукусније ружичасто прасе, па на њему напишу „Сер Пол Макартни“, потом одјуре до провалије и баце га преко ивице. Онда скачу за њим и тако га у лету поједу.

Боље да то не видите. Они су убеђени да им је то „јутарњи пудинг“.

Морате разумети како смо васпитани.

Нека ваша земља нема илузија.

Ваша земља је гранатирала наш Соловјецки манастир.

Ваша земља је извршила брутални терор у Мурманску и Архангелску, отворила концентрационе логоре на нашем тлу – само размислите о томе!

Ваша земља је искрцала трупе на Крим и у Владивосток.

Ваша земља никада није видела ниједног руског војника са исуканим мачем на свом тлу, а ипак наставља да на нас удара – век за веком. Зато ваша земља мора да схвати шта је чека.