ПРЕДРАГ ВУКИЋ: Србима се укида име

У колективној антисрпској хистерији која већ генерацијама траје на Балкану али и у многим друштвеним заједницама западне и централне Европе, српском народу се истрајно оспоравају не само основна грађанска и национална права, већ често и право на сопствено национално име.

У Хрватској Срби се именују као „србочетници“, „Власи“, „дотепенци“, „реметилачки фактор“ и ко зна како све не. Оснивач модерног хрватског шовинизма Анте Старчевић још је шездесетих и седамдесетих година 19. века говорио и писао: „Срби су влашки накот зрео за сјекиру“.

Ову крилатицу убрзо је са одушевљењем прихватила голема већина Хрвата, и нашла је своју практичну примену у Павелићевој НДХ и у Туђмановој Хрватској. Бошњачки шовинисти Србе именују као „Влахе“, „кауре“, „четнике“, „ћафире“, „невјернике“ и сл. Косовски Албанци комшије српске народности именују као „шкије“ или „шкевеље“. „Европска“ Црна Гора посебан је случај за изучавање. Дукљански шовинисти локалну српску популацију именују као „посрбице“, најављујући њихов изгон из Црне Горе, док премијер Мило Ђукановић говори о, дословно га цитирамо, „грађанима који се национално изјашњавају као Срби“.

Јасно је да владајућа политичка псеудоелита у Црној Гори српској националној заједници не признаје ни право на сопствено национално име, па самим тим ни право на постојање у сопственом културном и националном идентитету.

Синхронизованим деловањем антисрпски усмерених политичких званичника и владајућих елита на терену од Загреба до Цетиња и Приштине, инструисаних и усмераваних из наднационалних центара моћи западних велесила, жели се „доказати“ да етнички и национални Срби обитавају једино и искључиво у предкумановској Србији, док су Срби изван територијалних оквира Србије одређених одлукама Берлинског контреса 1878. године у ствари етнички Хрвати, Бошњаци или Црногорци, којима је у минулим временима наводно наметнуто српско национално осећање и православно духовно одређење. Ове теорије се упорно и неодступно форсирају и пропагирају међу сопственом националном популацијом у Хрватској, Федерацији БиХ и у Црној Гори, иако оне немају утемељење у историјским изворима.

Сложићемо се да се идентитет сваког човека темељи на личном имену које носи и на презимену које је наследио од својих предака. Тако се и укупан, глобално схваћен идентитет сваког народа темељи не само на језику којим говори, на писмо којим се служи, на вери праотаца коју исповеда, већ и на сопственом националном имену које од праискона носи.

Затирање српске националне популације на Балкану спроводи се још од доласка Турака на просторе Балкана па до наших дана широко осмишљеном методологијом мера, од тихе асимилације до колективне физичке елиминације милиона. Оспоравање права на сопствено национално име само је један али значајан фрагмент у мозаику нечовечне и бескрупулозне геополитичке стратегије балканских шовиниста и западних центара моћи чији је крајњи циљ биолошко и културолошко нестајање Срба на просторима европског југоистока.

Да би опстали као самосвојан народ, Срби изван Србије морају да бране и право на сопствено национално име. Да ли ће у томе успети, зависи од њихове истрајности, стрпљења и снаге воље, али и од мноштва околности на које као територијално дезинтегрисани национални колективитет мало можемо да утичемо. Ипак, минуло историјско искуство показује да будућност превасходно припада оним народима који се одликују најчвршћом снагом воље и колективном истрајношћу у геополитичкој борби за остварење јасно дефинисаних циљева од којих се не одступа до њиховог коначног остварења.

Тагови: Предраг Вукић