ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК О СТЈЕПАНУ МЕСИЋУ И ХРВАТСКОМ РЕВИЗИОНИЗМУ ПРЕДСЕДНИК У ГЕНОЦИДНОМ КЉУЧУ

Године 2012, 29.јануара, на Часне вериге Светог апостола Петра, у Београду је умро велики српски интелектуалац и родољуб, Предраг Р. Драгић Кијук, аутор низа драгоценх књига и приређивач двотомне енцикклопедије о Србима и њиховој историји, „Катена Мунди“. У наставку доносимо његов текст о хрватском председнику Стипи Месићу и хрватском историјском ревизионизму. Текст је и сада више него актуелан. ( приредио В. Д. )

У склопу ревизије резултата Другог светског рата, коју спроводе САД, посттитоистичка Југославија је морала да буде потопљена, па је право на сепаратизам превладало над правом и обавезом очувања државне заједнице. На том таласу настала је и неофашистичка држава Хрватска, на челу са садашњим председником Стјепаном – Стипом Месићем. Тако је и било могуће да комунистичке авнојевске границе југословенских република – одлуком америчке политичке администрације – буду принате као границе нових држава. Разуме се, процес рушења суверене СФРЈ, уз помоћ правне еквилибристике Робера Баднитера, изведен је по правилима сукоба са нормама међународног правног поретка – наговештавајући еру права моћи као замену за моћ права.

Због неприхватања улоге колатералне штете у распаду друге Југославије (СФРЈ), Србе је казнена политика новог америчког и европског поретка прво станизовала, потом обручила економским, културолошким и политичким ембаргом и најзад бомбардовала пројектилима са осиромашеним уранијумом, спроводећи од 1991. над њима геноцид, екоцид и етноцид. Принципијелна у непронципијелности, евроамеричка алијанса, баш зато, нити и један од спроведених модела (државни принцип изнад етничког принципа) неће уважити када је у питању суверенитет државе Србије, односно, српског национа, који је једини и у прву, монархистичку, и у другу, комунистичку Југославију унео државотворни статус.

Последично, подржани су и награђени сви антисрпски покрети, без обзира на шовинистичко, клерократско и кеснофобично порекло. У том смислу не само што такозвани случај хрватког председника Месића не представља никакав преседан већ се и уклапа како у давну осуду Срба на политичку смрт (В.Ђорђевић: „Die serbische Frage“, Штудгарт-Берлин-Лајпциг, 1909) тако и у савремену ревизионистичку политику, којом се размешта војна сила на оним европским просторима где је после Другог светског рата није било. Несумњиво, представници новог поретка су озбиљно прихватили Хитлерово наслеђе, најилустративније исказано у његовој поруци Херману Хојбахеру децембра 1943. године: „Ми не смемо никада дозволити да на Балкану постане премоћан један народ са осећањем политичке мисије. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу“.

I

Међу обелодањеним Месићевим изјавама (крајем 2006) односно деловима из говора одржаним деведесетих година у Швајцарској и Аустрији, те 1992. у Сиднеју, посебно је транспарентан његов став о Павелићевој НДХ, сателитској Хитлеровој творевини: „… траже од Хрвата – ајде, идите клекнути у Јасеновац… Ми немамо пред ким шта клечати! Ми смо два пута побиједили… Ми смо побиједили 10. травња (априла) кад су нам Силе осовине прзнале Хрватску и побиједили смо послије рата, кад смо се нашли опет с побједницима, за побједничким столом“.

Величање квинслишке и марионетске Независне Државе Хрватске (коју су усташе прокламовале 10. 04. 1941) још једном потврђује шта су савремени Туђманови политичари имали за идеал стварајући, 1991, другу НДХ. Месићева изјава тачно одражава доминантно политичко уверење у Хрватској које је, после првог круга вишестраначких избора (22. април 1990) и другог круга (6. мај), довело на власт странку ХДЗ (41,5% гласова) а комунистичког генерала Фрању Туђмана за председника Председништва Хрватске. Хрватски Сабор је у међувремену избацио из устава Хрватске одредбе о српском језику, да би већ 25. јула 1990. донео одлуку о мењању државних симбола Хрватске (враћање на грб и заставу нациусташке НДХ) а 22. децембра 1990. Сабор је усвојио нови Устав којим се Република Хрватска проглашава „националном државом хрватског народа“ и по коме су Срби изгубили статус конститутивног народа и претворени у мањину.

Од доласка на власт Хрватске демократске заједнице започиње полузванично обележавање 10. априла, дана формирања прве Независне Државе Хрватске, преименовање места и улица, демолирање антифашистичких споменика, а Југославенска академија знаности и умјетности (која под тим називном постоји од оснивања 1866) мења назив у ХАЗУ, како је то било и за време Павелићеве прве НДХ. Чак је и Трг жртава фашизма, и поред демонстративног става Симона Визентала добио нов назив Трг хрватских великана.

Тачније, од 1990. хрватске влати отпочињу са терорисањем српске популације: демоирање станова и радњи отпуштања са посла, скрнављења православних гробишта, мионирање кућа и вандалски упади у српске православне храмове. Већ од априла 1991. следе синхронизоване антисрпске демонстрације (Сплит, Задар, Шибеник), пуцњава по српским кућама (маја 1991 у Загребу је пуцано на кућу Душана Цулића а децембра побијена породица Зец), минирања и паљења објеката чији су власници Срби (на кућу Вељка Млинара, у Карину, бачен експлозив крајем априла 1991; у Вуковару минирана угоститељска радња Живорада Пејчића 3. маја 1991) али и убиства Срба: 1. маја 1991. Стеван Инић из села Бршадин; 2. маја 1991. Васо Пећар из Полаче, код Книна; 4. маја 1991. Миодраг Нађ у селу Сотин.

Договорни злочин је био таквог интензитета (пошто су Срби бранили свој национални интерес не пристајући да буду колатерална штета глобалистичког експеримента) да је 15. маја 1993. Бутрос Гали, генерални скретар ОУН, известио Савет безбедности да су Хрвати – до 18. марта 1993. –протерали 251.000 Срба. Па ипак, Уједињене нације, као и владе европских земаља нису реаговале на спровођење геноцида, иако су их на то обавезивала документа националног и међународног права.

Дакле, како УНПРОФОР није имао мандат да контролише рад хрватских државних органа, (попут Трибунала у Хагу или Међународног суда правде у Хагу који нису надлежни за преиспитивање одговорности НАТО за бомбардовање Срба 1995. и Србије 1999) – он се није бавио почињеним геноцидом над Србима. Једноставно, Савету безбедности и Генералној скупштини ОУН није достављен амерички налог да се прогласе надлежним и за злочине над Србима. Наиме, Хрвати су се осећали сасвим безбедно јер су били упознати са проглрамом глобалистичких первертита да Срби (који се нису активно укључили у рушење Југославије) буду суђени за наводно почињени геноцид. Истодобно, биће то одлучноп представљање новог поретка, рецидива политике светске моћи:

судити Србе који су у XX веку у три наврата доживели холокауст.
У периоду буђења неонацизма, римокатоличког фундаментализма, одржавања референдума о отцепљењу Хрватске (19. мај 1991), свеприсуства баласта фашизма у Хрватској, која је за време Другог светског рата своју биографију градила на овој иделологији и концентрационим логорима превасходно за Србе, потом Јевреје и Цигане –Стипе Месић није излагао супротне ставове. Као припадник хрватских шовиниста из 1971. и 1991. он је у свему спроводио и подржавао програм Хрватске демократске заједнице. За њега је Хрватска имала опсесивну моћ, баш као што је и Југославија представљала опсесивну мржњу. У Швајцарској је то, „у виц-махерском расположењу“ овако објаснио: „Тито је као Хрват створио Југославију а ја сам је као Хрват рушио“. Веома слично је мислио и Вјекослав Макс Лубурић (алиас генерал Дрињанин) који је своју расистичку филозовију сажео у опредељењу: „Наш је став јасан, рушити сваку Југославију. Рушити је с Русима и с Американцима, с комунистима и некомунистима“. Зато и не чуди што се у одбрану Месићевог моралног испада укључио велечасни Живко Кустић, фанатизовани гласноговорник са Каптола и идеолог „Гласа концила“: „Остаје истина“ – вели Кустић – „да су Хрвати двапут сломили Југославију“ (1941. и 1991).

У времену туђмановско-месићевске ренесансе, хрватска политика је ревновала евроамеричком тренду и давала свој допринос сатанизацији Срба. Хрватски медији су се, од 1990, опет обрачунавали са „власима, хајдуцима, опанчарима, Цинцарима, разбојницима, брадоњама, Циганима и балвансшима“. Месић је, 1991-1992, назначавао приоритетни циљ нове, демократске Хрватске: „наш приоритет је да истјерамо четнике из Хрватске“, па зато у том рату „не треба остављати свједоке и не треба узимати заробљенике“. Са идејом рушења Југославије за ХДЗ је војска још увек јединствене државе, ЈНА, аутоматски постала „југочетничком“ или „србочетничком“. Тако расположење је било пресудно што су, на пример, Хрвати 21. септембра 1991. масакрирали 13 резервиста ЈНА на коранском мосту, код Карловца.

Очито, четници су из комунистичког арсенала пребачени у глобалистички арсенал, са предзнаком универзалног зла. Али, залудна је ова „демократска“ акција, јер српски четници у Другом светском рату нигде нису оформили Јасеновац за Хрвате, нити су имали изграђен систем концентрационих логора – па тај испит комунистичке уравниловке (четници = усташе) није положила ни Брозова а сва је прилика да неће положити ни глобалистичка идеологија. Штавише, повампирени фашизам, ксенофобија, верски максимализам и србофобија – изнова су Хрвате суочавали са историјском истином. Наиме, српски летници у Хрватској нису у Другом светском рату представљали формације за рат са идеолошким непријатељем већ самоиницијативно удружен народ у одбрани испред хрватског усташког ножа.

Ако Месић у примислима свог пежоративног односа, чашћавајући Србе разним епитетима, мисли на четничке формације Драже Михаиловића тек онда има проблема са историјском истином; војска генерала Михаиловића је у Другом светском рату била званична војска Краљевине Југославије, и у тој војсци је било и Хрвата и Словенаца до краја рата. Овај командант првог покрета отпора у Европи немачком нацизму, завршио је као колатерална штета у идеолошко-политичким нагодбама између савезника (Енглеска, Америка, Русија). Сличност са политичком патологијом и нагодбама током и пред крај Другог светског рата је евидентна, разлика је једино у колатералној штети коју данас не оличава појединац већ свукупни српски народ.

II
Култни Месићев однос према победи „10. травња“, односно усташкој НДХ, општи је став хрватске политичке интелигенције, посебно после архивирања црвене империје. Падом комунизма, хрватској политичкој елити се учинило да је створен маневарски простор за приказивање сателитске Павелићеве државе као антикомунистичке творевине. Истозначно, позитиван став о НДХ понављаће у својим наступима и Фрањо Туђман а најсажетије биће изречен приликом предизборног периода (24. фебруара 1990) на првом Сабору ХДЗ у дворани „Ватрослав Лисински“ у Загребу. „Независна држава Хрватска није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“.
Став хрватске политичке емиграције, природно, никада се није ни мењао о вредностима и демократичности НДХ, што је условило стварање услова за тешњу сарадњу хрватских комуниста и бивших усташа. Марко Веселица, Владо Готовац и Фрањо Туђман потпуно освајају простор хрватске емиграције, која Туђманов одговор на тужбу (Окружни суд у Загребу, 17’20. фебруар 1981) пореди са иступима кардинала Степинца, сматрајући да је са аргументима комунистичког генерала „Хрватска нашла свог првог свједока и тумача“. На спрегу утемељивача и новозаговорника НДХ (то јест чланова ЦК СК Хрватске) упозорено је на седници Савезног извршног већа 23-24. априла 1971.

Ревитализирање антикомунизма у редовима хрватске политичке емиграције почива на прихватању НДХ као упоришне тачке хрватске полтичке мисли. Вјекослав Лубурић дао је најбољу карактеристику тих односа у чланку „Пут и циљ“ (1968): „Ми нисмо комунисти. Прошлост је томе доказ. Али нисмо ни искључиво и само једино ‘антикомунисти’ који немају другог животног циља… Нема тако слабог Хрвата с којим не бих рушио и најбољу Југославију и нема тако доброг Србина с којим бих ја чувао Југославију“. Овим чином прихваћена је рука помирења са Хрватском политичком емиграцијом, а сабирање око идеје свопште заштите хрватских интереса евидентно дошла до изражаја у збивањима националног „хрватског прољећа“ 1971, посебно и квалитетније после слома тог истог „хрватског прољећа“ децембра исте године. Нови расплет политичких несугласица у хрватској емиграцији утемељиће нови курс а тиме и потопити утицај антикомунистичке Хрватске сељачке странке са Влатком Мачеком на челу. Његови наследници ће преазићи синдром антикомунизма па у новим историјским околностима успоставити везе са Фрањом Туђманом и Далибором Брозовићем – којима ће омогућити у Канади, 1989, серију предавања.

Идеја општехрватског форнта имала је дугу традицију у хрватској емиграцији, уз све разлике и размимоилажења на путу учвршћивања идеје о стварању нове НДХ. У том смислу су Уједињени амерички Хрвати сазвали Свехрватски конгрес у Њујорку августа 1962, на коме своје представнике нису имали једино Хрватска сељача странка и Хрватски ослободилачки покрет.

Рад конгреса је крунисан стварањем Хрватског народног Вијећа (31. август 1962) које је активирало политичку акцију као вид притиска на владе земаља где живе хрватски гастарбајтери и ратна емиграција. Из обиља демрша ХНВ издвајамо делатност „прочелника Уреда за вањске везе Извршног одбора ХНВ“ Богдана Радице, који је у писму Кисинџеру (27. април 1976) предлагао да би „америчка политика морала паметно припремити диобу Југославије, дајући Хрватској и Босни и Херцеговини статус независне државе“.

Програмске основе ХНВ рарадио је Бруно Бушић који није сматрао легалну борбу „једино сврховитом“, заговрајући герилску револуцију, што се делом обистинило убацивањем диврзантских група у титоистичку Југославију. За ову врсту залагања Бушића је подржало аустралијско Хрватско револуционарно братство, тајна завереничка организација. На овим прогрламским опредељењима биће сазвани 5. септембра 1981. извори у оквиру хрватске дијаспоре за Четврти сабор ХНВ. У Торонту (15-17. јануар 1982) на Четвртом сабору је донета „Свечана изјава“ којом се чланство обавезује на рад „против било какве Југославије“. То ће радикализовати Пети сабор ХНВ (Лондон, 1-2. октобар 1983) доношењем „Поруке хрватском народу у Домовини“ који се позива на „активни отпор“.

Следећи програмске основе емигрантске политичке елите извршено је неколико диверзија у земљи „Миљенко Хркаћ је реализовао експлозију бомби у бисокопу ’20. октобар’ 13. јула 1968, и у градероби београдске железничке станице 25. септембра 1968“ али и спектакуларних акција. Хрватски револуционари су септембра 1972. у Шведској отели авион, захтевајући од власти пуштање на слободу атентатора на југословенског амбасадора Владимира Роловића, што им је и успело. Сличну акцију су извели и спетембра 1976, када су отети авион са линије Њујорк-Чикаго присилно спустили на париски аеродром; успели су да се њихов летак објави на француском и енглеском језику а Њујорк тајмс је (New York Times) објавио у целини тај „Позив на достојанство и слободу“ и коме се тражи успостава суверене државе Хрватске. Ништа мање спектакуларан био је и упад припрадника Хрватске републиканске странке са упаљеном југословнеском заставом, 29. новембар 1976, на рукометну утакмицу између Југославије и Западне Немачке; утакмица је била прекинута а извештачи са Олимпијских игара дали су томе велики публицитет. Сличан публицитет, у америчким медијима, представници ХРС су остварили и јуна 1977. када су „насилно“ упали у радни простор југословнеске мисије при ОУН, делећи текст о кршењу људских права у Југославији и тешком положају Хрвата.

Инспиратор привржености тероризма, диврзија и револуционарних метода је Вјекослав Макс Лубурић (алијас генерал Дрињанин, иако историографији познат као пуковник), господар Хрватског народног отпора. У оквиру Усташке надзорне службе (УНС), која је по Л. Хорију – М. Бросцату уређена по узору на Главни Уред државне безбедности Трећег Рајха („Усташка држава Хрватска 41-45.“, Београд, 1994, стр.131), један од најутицајнијих је био управо Вјекослав Лубурић, „заповједник УСташког обранбеног здруга“ и организатор концентрационих логора. Према белешкама полицијског намесника немачке амбасаде у Загребу, Лубурић је описан као велики садиста, егзекутор, послушан Поглавнику и спреман на све. Од јуна 1941. он је заповедник свих логора, па зато треба озбиљно узети у обзир његову изјаву (од 9. октобра 1942) да се само у логору Јасеновац „смакао више лица него Отоманско царство у дугој окупацији европских земаља“ (E. Paris, „Genocide in Satellite Croatia 1941-1945“, изд. American Institute for Balkan, 1962, pp. 132).

Посебне везе хрватски комунисти су успоставили са Хрватским народним одбором (ХНО), макар што је он давне 1952. оформио „Антибољшевички блок“ уз посебно залагање Бранка Јелића. ХНО се залагао за право повратка „њемачке народне скупине у своју стару домовину Хрватску након ослобођења од комунистичке власти“ – што је допринело да је ХВО имао висок степен наклоности у службеним немачким круговима. Иако се ХНО „уклопио у активности Хрватскога народнога вијећа“ он није изгубио ништа од своје самосвојности и примењеног прагматизма посебно од када ће челну функцију преузети Томислав Кроло. То је и разлог што је Јосип Манолић 1990, предлагао да се Хрватски народни одбор као кровна организација Хрвата у свету придружи Хрватској демократској заједници (ХДЗ). Најзад, изјаву о заједничком деловању ХНО – ХДЗ прво је потписао Фрањо Туђман а други пут „предсједник Извршног одбора средишњице ХДЗ, Стипе Месић“.

III
Као што је Фрањо Туђман стварао другу хрватску државу на идеологији НДХ, тако је и Стипе Месић своју политичку каријеру остварио подржавањем усташке идеологије. То је једини разлог што је Месић убеђен да су Хрвати „побиједили 10. травња“ (1941). Уосталом, то потврђују не толико успостављене везе ХДЗ и хрватске политичке емиграције, која је Павелићеву НДХ доживела као круну тисућљетњег напора хрватског народа, колико „успјешне каријере“ хрватске емиграције у структури нове хадезеовске државе, макар је то емиграција заробљена политичким тестаментом антисрпске и мародерске прве НДХ. Да је Месић на таласима усташке идеологије градио своју нову демократску биографију сведоче и чињенице којима је оправдавао некрофилску политику Павелићевих домољубаца.

На трибини у Швајцарској, 1992, он децидно каже: „Усташе су били они који су жељели хрватску државу… А ако је било злочина, био је то рат у којему су ратовали сви против свих“.

Слаба је и накнадна, метафоричка Месићева одбрана, уз помоћ познате сентенце Винка Николића да је био „за 10. али не и за 11. травња“. Његова критичка тврдња (изнета на предавању у ХАЗУ 15. децембра 2006) да је већ „8. свибња (маја) 1941. донијета одредба којом се у Загребу Србима и Жидовима забрањује становање у сјеверном дијелу града…“ а „другом одредбом од истог дана Србима и Жидовима… ограничава слободно кретање Загребом“ и „Србима се улазак у Загреб и излазак из његадозвољава само уз претходно полицијско одобрење“ – не разјашњава зашто је Павелићева Хрватска спроводила државни терор над лојалним житељима. Његова хипокризија као „испричавање“ делује неубедљиво јер у потпуности затамњује његов став да су у тој држави која је хитлеровце дочекала егзалтирано „ратовали сви против свих“:

„Кад су Њемачки тенкови ушли у Загреб, на улицама је било пуно свијета што је пљескао и био раздраган, јер је нестала Краљевина Југославија у којој Хрватима сигурно није било лако, но међу тим раздраганим свијетом несумњиво је било пуно оних који касније нису одобравали усташки терор, масакре, концентрацијске логоре…“ (Feral Tribune, 14. 12. 2006). Срби не само што су у тој држави жигосани, носили су траке на којима је писало „Serben“ (Месић не треба да се теши да се комунистичка забрана српског памћења обрачунала и са овим делом стравичне оставштине и да тих трака нема), већ су стајали у редовима за клање и масовно уништење.

У првој НДХ нису „ратовали сви против свих“ већ је то, као и у другој, демократској НДХ био рат против Срба. Зато преузета Месићева изјава да је био „за 10. али не и за 11. травња“ делује цинично и у свему одбранашки када је у питању историјска истина о Павелићевој НДХ. Да није било егзалтираног хитлерофилства као покрића за нарастање острашћене србофобије – зар би Херман Нојбахер, специјални аташе Адолфа Хитлера за Балкан, могао да остави следеће сведочанство: „Кад вође усташког покрета изјављују да су истребили милион Срба, рачунајући ту новорођенчад, жене, старце и децу, мислим да се хвалишу. Према извештајима које сам добио процењујем да број незаштићених особа које су убијене није већи од три четвртине милиона“.

Месић је алергичан на помињање масовног истребљења Срба и „зверског крсташког рата“ који је спроводила прва НДХ – као што не помиње ни завршено етничко чишћење Срба 1995. у новој, његовој НДХ, које су Хрвати овога пута извршили не уз прећутну сагласност немачких нациста већ дириговану лобистику евроамеричких глобалиста. Чак и када критикује поставку Меморијалног музеја у Јасеновцу (новембар 2006), он паушално излаже свој антифашистички став, педантно заобилазећи да именује конкретне кривце и да у име хуманистичког мемента изнесе изнесе застрашујуће бројке о невино пострадалим у првој НДХ. Штавише, искористиће сваку прилику да уопшти фашистички (!) злочин над нехрватима (Срби, Јевреји, Цигани) чији број увећавају српски националисти.

Али, Месић, хадезеовски интелектуалци и квазинаучници немају проблем са српским историчарима веч фактографијом несрпских извора. Немачки историчар Валтер Герлиц (W.Görlitz, „Der Zweite Weltkrieg 1939-1945“, Stuttgart,1952), не уочава да су у првој НДХ „ратовали сви против свих“ већ констатује: „На жалост, једна од првих мера које је применио католички усташки режим био је ужасни војни подухват истребљења уперен против становништва које је припадало гргоправосланој вероисповести“.

У првој НДХ, о којој се не усуђује да говори Стипе Месић, сем сабирних логора, „збиралишта“ (Цапраг код Сиска, Бјеловар, Славонска Пожега) било је 10 масовних концентрационих логора („Даница“ код Копривнице, „Јадовно“ код Госпића, „Слано“ на острву Пагу, „Крушчица“ код Травника, „Лоборград“ недалеко од Златар Бистрице у хрватском Загорју, „Ђаково“, „Тења“, „Сисак“, „Јасеновац“ и „Стара Градишка“). Фикрета Јелић – Бутић наводи изворе и ауторе који тврде „да је на досад испитаном простору од 57.000 м2 покопано преко 360.000 погубљених заточеника“, односно да је број уништених људи на свеукупном простору од 700.000 врло реалан („Усташе и НДХ“, Загреб, 1978). О преко милион побијених Срба у папохрватском холокаусту 1941-1945. извештава „Dizionario Enciclopedico Treccani“ (том VI), а кардинал Ежен Тисеран процењује у пролеће 1942. „да је број жртава покоља већ прешао 350.000“.

IV
Није неважно истаћи да у своме предавању у ХАЗУ (15. децембар 2006), које је као особено „испричавање“ за недопустив иступ у Аустралији и кокетирање с усташтвом, Стипе Месић ставља на супротна догађања, рачунајући да таквим мењањем разлога за „испричавање“ придобија аудиторијум коме се обраћа. Као што је у Швајцарској, 1992, придобио слушатељатво анализом Домовинског рата („Морамо рећи свијету и свима да у Хрватској нема грађанског рата, нема међуетничког и вјерског сукоба. То је сукоб српског агресора с Хрватском војском и хрватским редарственицима“) он и у ХАЗУ рачуна на изазвану наклоњеност окривљујући друге, разумљиво не изостављајући и Србе.

Служећи се фразеолошким белфом, ругањем корифејим Павелићеве НДХ који су „још прије истека 1941. навијестили рат Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији“, затим стављајући у исту раван жртве прве НДХ (Србе, Жидове, Роме, Хрвате – антифашисте) те истичући сопствени флуидни и недефинисани став према Јосипу Брозу Титу – Месић коначно академицима препричава оно што претпоставља да их једино чини испуњеним: анализира „распад Југославије“. Тада „на сцену излази у Србији (sic!) Слободан Милошевић, човјек који је напросто волио власт и који је желио власт“.

Међутим, права градација је у Месићевом наставку реченице, у свима препознатљивом процесу сатанизације читавог једног народа, јер је Милошевић „желио власт да би могао мењати границе и повећати териториј Србије. У служби тих својих амбиција извео је на сцену (подвлачења а.т.) и великосрпски национализам, однсно шовинизам“. Тако – уместо „исприке“ због кокетирања с усташством – сазнајемо да Милошевић није прошао са причом о спасавању Југославије, није успео да прикрије великосрпске амбиције (иако је свет био сентименталан према Југославији), није успео д асвет убеди да они који излазе из Југославије јесу сепаратисти – пошто су они били корисници уставног права.

Цела прича не би имала смисла и оправдања за успостављени драматуршки заплет, који јој пртходи и који у ствари постоји из једног јединог разлога: да покаже како је Месић „увијек инзистирао на томе да се зна редослијед догађања, да се зна што је било прије а што послије“.

Једноствно, „редослијед догађања“ и то „што је било прије“ оправдава разлоге Месићевих излива разумевања за усташку НДХ. Напросто, кључни Месићев став у предавању у ХАЗУ јесте тај његов морални, интелектуални и политички хабитус утемељен на „инзистирању редослиједа догађања“.
Проблем са „редослиједом догађања“, међутим, садржан је у (помињаном) његовом децидном ставу да су у првој НДХ „ратовали сви против свих“. Тешко је, чак и тако вештом белф-интелигенту и непринципијелом политичару у какве спада Стипе Месић, да нас убеди у важност „редослиједа догађања“ у рату „свих против свих“ – кад историјске чињенице неумољиво показују да се основни програм НДХ састојао из жеље да се обрачун са Србима оконча њиховом анихилацијом. Наиме, пре рата „свих против свих“ логор смрти, Јасеновац, је почео да гута непожељне Србе већ током 1941. Није ли први логор овог балканског Аушвица („Брочице“ – Брочке Јесенине зване и „Версајев“ логор) дичекао несрећнике непуна три месеца од проглашења хрватске усташке Независне Државе. Остаје питање зашто о усташким злочинима и Јасеновцу, који су до „краја седамдесетих година“ XX века „били табју тема“, Месић није заступао принципијелан став о „редослиједу догађања“. Тим пре што Јасеновац није био ни сабирни ни радни логор већ „творница смрти“ („Јасеновац“ – Споменица СПЦ, Београд, 1990).

Прећуткивање истине о усташким злочинима није пуко интелектуално прекомпоновање идеолошке творевине НДХ (као што то не може бити ни прекомпоновање НАТО фаланге у институцију војне хумане мисије) но већи злочин од почињеног злочина. Нема и не може бити никакве сумње да „талас покоља које су усташе диктатора Павелића покренуле у прољеће – љето 1941. у складу с програмом етничко-вјерске чистоће, подстичу стални позиви на расну мржњу које шири Поглавникова пропаганда, а често и проповједаонице католичке цркве“ (Марко Аурелио Ривели, „Надбискуп геноцида“, Никшић, 1999, стр. 121). МЕсићева одбрана НДХ као историјексе тежње хрватског народа коме се независнос први пут назирала „сломом Југославије 1941“ значи више од релативизовања злоћудности прве НДХ. Својим кокетирањем са усташтвом он, заједно са идеолошким истомишљеником Туђманом, постаје саучесник свих заступника разних верзија „лажи о Аушвицу“.

Размере геноцида над Србима није могуће поништити, најмање фризирањем претпоставки и измештањем са становиштва садашњости (шта би неко желео) у становиште прошлости (шта је стварно било). Тог злочина над злочинима Хрватска се не може ослободити политичким пертубацијама нити пројектовањем своје кривице на другог, понајмање затирањем истине. Та национална сенка остаје трајни историјски жиг о служењу изопаченом политичком идеалу и хомицидном аријевском хуманизму. Хрватске усташе су створиле монструм-државу у којој су „биле уобичајене масовне егзекуције“, где су се у месарама излагали комади са натписом „људско месо“ и у којој су вршена „племенита такмичења“ у најбржем и најбројнијем пререзивању људских вратова.

„Спаљивали су цркве пуне људи, набијали децу на колац… секли носеве и уши, копали очи. Италијани су фотографисали неког усташу око чијег врата су висила два ланца људских језика и очију“ (Карлхајнц Дешнер „Политика римских папа у XX веку“, Београд, 2005,књига II, стр. 138).
Све ове чињенице клонирани хрватски интелектуалци и глобалистички просвећени варвари поништавају како би неоусташку творевину комунистичког генерала Фрање туђмана (кога су, због крилатице: „Поносан сам што моја жена није ни српкиња ни жидовка“, његови истоделатници прогласили новим оцем хрватке нације) оденули у демократско рухо. Тај напор евроамеричке политичке секте усмерен је само једном циљу:
оправдању обрачуна и сатанизације Срба од стране „међународне“ заједнице и оправдању бесправног бомбадовања Срба 1995. и 1999. године. Али, то је и разлог што амерички идеолози, као и њихови сателити, нису могли да избегну сукоб са историјом. Зато се и може закључити: јасеновачки синдорм у првој поливини XX века и етничко чишћење Срба у другој половини XX века не може прикрити нити и једна идеологија, па ни хадезеовска, шенгенска или петагонска.

V

Манипулације цифрама синоними су власти која има разлога да нешто крије и политичка потреба да се злочин препокрије велом тајне. Томе доприносе и дежурни хроничари зла који у име истинитог информисања служе, у ствари, господаре дезинформисања. Туђман је у правдању усташократије (Хаг, 6. новембар 1991) „открио“ да у Јасеновцу није страдало више од 20.000 (што Срба, Јевреја, Цигана и Хрвата) а савремени саветници управе Меморијалног музеја објективизирају број побијених научним становиштем које је утврдило да је било око 80.000 страдалника. Па ипак, у литратури која претендује на научни ниво исказан је број од 1.110.928 уморених у Јасеновцу.

Ако се у времену „католичке акције“ 1941-1945. није догодио холокауст над Србима на шта се, онда, односе извештаји антрополога (Вида Бродар, Антон Погачник, Србољуб Живановић) који су 1964, иако делимично, радили у Јасеновцу и Градини („Catena mundi“, Краљево-Београд, 1992, I-II). Даљле, поставља се логично питање: откуда да бројку од преко 700.000 жртава Британска влада сматра прихватљивом већ у мају 1943. године. Ово је цифра којом BBC информише своју јавност, али се она налази и у нацистичким изворима. Ернст Фик, генерал SS трупа, у писму Химлеру 1944, пише како су „усташе одвели у концентрационе логоре 6-700.000 лица и тамо их поклали“ („… Die kroatische Parteitruppe Ustascha ist katholisch, undiszipliniert, schlecht Ausgebildet, kamp Fmässig teilweise unzuverlässig, und dafür bekannt, ca. 6-700.000…“).

Хрватски државни и инструирани ватикански терор био је таквих размера и тако екстремичан да је генерал фон Хасел процењивао да се у такозваној Независној Држави Хрватској спроводи на најбестијалнији начин погром над „1,8 Millionen Serben“ (Ulrich von Hassel, „Vom anderen Deutschland….“, Zürich, 1964). Према подацима Српске православне цркве у НДХ је, 1941-1945, порушено 269 цркава, 6 манастира, оштећено 159 церкава а сва црквена имовина опљачкана. Хрвати су 1991-1995, уз помоћ Европске заједнице и америчку подршку, поновили овај полом.

Творевине попут НДХ не служе на част нити не треба да буду узор народима који су их изнедрили. Тим пре, садашњи хрватски председник Стипе Месић не може ни једним аргументом да правда додворавањем прве НДХ, не стога што она није била чежња хрватског народа неголи зато што је она и његова највећа заблуда. На исти начин и прећуткивање истине о Јасеновцу више говори о Месићу, заробљенику усташоидне идеологије а мање о Месићу антифашисти. Досетка о рату „свих против свих“ не помаже карактеристикама Месићеве политичке патобиографије. Он доиста, уместо фраза, није у стању да сагледа конкретне последице прећуткивања Јасеновца. И он и Хрвати су „два пута побиједили“ (1941-1945) и зато – како усхитно истиче – „ми немамо пред ким шта клечати“!

Став гордивог презрења према сваком помену Јасеновца (Месић љутито користи императив: „ајде, идите клекнути у Јасеновац“) уопштена је појава, условљена реакција, посебно због исфабриковане истине о „домовинском рату“ током издвајања из друге Југославије и стварању друге НДХ.

Једноставно, они који су „два пута побиједили“ не могу да се суоче са истином о Јасеновцу јер би се морали суочити са константом геноцидног обрачуна са Србима (1941-1945. и 1991-1995), са константом да до своје државе нису дошли из љубави према сопственом народу но из мржње према другом народу. Уосталом, јасеновачки синдром и пакао Драксенића – у коме су покопани сакупљени мозгови српских мученика јер је то једино остало целосно од унакажених тела – као пратећа сен прве НДХ постаје сенка над почињеним губилиштима у стварању друге НДХ.

То је и разлог што Жарко Пуховски, председник Хрватског хелсиншког одбора, који не помиње масовно етничко чишћење Срба током „домовинског рата“ 1991-1995. и повратак прогнаних Срба из Хрватске, своди питање хрватске одговорности на појединачне инциденте и војну разулареност. Доследно периферизирању српског питања и неморалном паралелизму он херменеутички закључује: „Сем Павелићеве владе, Влада Републике Српске Крајине је најгора влада у историји Хрватске“. Није ли то гаф спретног интелектуалца који сања будућност политичара да се добаци до правог циља, односно до критике несувислих „српско-националистичких трабуњања о 600-700 хиљада мртвих у Јасеновцу“. Дабоме, Пуховски се не додворава духу злоћудне НДХ већ духу глобалистичке НАТО империје, с обтиром на то да је прећуткивање Јасеновца парадигма савремене америчке политике.

И уистину: корене ове анахроне и антиисторијске политичке акције није тешко препознати у подржавању америчке употребе Ватикана, пошто су у „реконструкцију“ папске државе уложили 1946, 4 милијарде долара. Дакле, прећуткивање истине о Јасеновцу и улози римокатоличке цркве у геноциду над Србима 1941-1945. у директној је вези порицања удела римокатоличке цркве и у распаду друге Југославије, односно саучесничком ватиканском-вашингтонском погрому Срба 1991-1995.

VI
У свом предавању у ХАЗУ Стипе Месић темељи своје правдање на начелу „да се зна што је било прије, што послије“. Али, то начело не важи само у случају његове одбране и ограђивања од сопствених изјава – пошто се њему чини да Хрватска политичка еуфорија из периода Туђмановог освајања власти правда његове иступе у хрватској дијспори те удварање идеји усташке НДХ. Иако ранија поглавља недвосмислено упућују на то „што је било прије“, следујућа сажета хронологија о хрватском рату против Срба (1991-1995) такође доприноси општем разумевању како је то „што је било прије“ постало оно „што је (било) послије“.

Анатомија успињања туђмановске политике последично се огледа и у догађају од 9. јула 1989. када је прекинут културно-уметнички програм на Далматинском Косову, код цркве Лазарице. Прослава обележавања 600. годишњице боја на Косову завршена је хапшењем 20 Срба и њиховим одвођењем у шибенски затвор. У стилу динамичне политилке акције, Хрватска демократска заједница освај највише гласова н првим вишестраначким изборима у Хрватској, 22. априла 1990, после чега следе административне новине. То је и разлог што, 3. јула 1990. радници СУП-а Книна шаљу протестно писмо савезном и републичком СУП-у о неприхватању „шаховнице“ за свој симбол. Одговор Сабора на грађанску непослушност следила је одлука о мењању државних симбола Хрватске (25. јул 1990) истог датума одржан је у Србу велики народни сабор на коме је усвојена Декларација о суверености и аутономији српског народа и Одлука о формирању Српског националног вијећа, а на основу Устава СР Хрватске.

Оружане провокације и нарастајућа ратна психоза били су од пресудног утицаја да, 22. октобра 1990, Југословенска демкратска странка поднесе тужбу Раселовом суду против Републике Хрватске и њеног врховништва, због припрема геноцида над српским народом. Нова хрватска демократија је, супротно Европи регија, убрзо донела нови Устав Републике Хрватске (22. децембар 1990), из кога је избацила Србе као конститутивни народ; претврајући их у мањину хрватска демократија је у ствари назначавала и програм по коме ће Србе и свести на националну мањину; на исти начин је и одлука о државним симболима постала обавезујућа, иако је незадовољство српског народа било свебухватно јер су под „симболом шаховнице“ НДХ доживели голготска страдања. Иако нико разуман није спорио „шаховницу“ као хрватски грб, нити црвено-бело-плаву хрватску заставу – свако ко је држао до истине није могао да негира да се тај грб на хрватској застави налазио једино у време Павелићеве НДХ.

27. септембра 1990, на Банији су почели српски немири јер су хрватске власти покушале да однесу оружје из магацина Територијалне одбране и полиције. Специјалне јединице хрватског МУП-а хапсе 360 Срба док се остали склањају у касарну ЈНА. Током октобра, новембра и децембра 1990. ХДЗ дели оружје својим члановима у крајевима близу мађарске границе, одакле и пристиже; деле се калашњикови, ручни бацачи, хеклери, аутоматексе пушке, радио станице у Труановцу, Дугом Селу, Базији Горњој, Сухопољу, Рзовачкој Крчевини. У Вириовитици се дистрибуцијом оружја бави Иван Белан, приватни ауто-превозник. Почетком 1991. спремају се одбрамбене мере пред наводном интервенцијом ЈНА (25. јануар) у Славонском Броду (руководиоци Славко Јурињак и Иво Жалец), а мобилишу се у резервни полицијски кадар деца из усташких породица (Зоран Шимић из Тења код Осијека, чији је отац стрељан као ратни злочинац, један стриц осуђен на 20 година а други пребегао у Немачку) а на подручју Имотског се формира некаква хадезеовска „Црна легија“.

Чак и сам „хало-ефекат“ о стварању „Црне легије“ будио је старе трауме и страх. Не треба губити из вида да се генерал-пуковник Александар Лер залагао код Хитлера да упозори Хрвате (због штете коју могу имати пре свега Немци) би „влада и усташе одступиле од схватања да треба да истребе све православне (Србе) на хрватском државном подручју“. Ово упозорење је писано због бестијалија и беспризорности коју је примењивала „Црна легија“ пуковника Јуре Францетића; немачки командант 718. пешадијске дивизије чак је, јуна 1942, наредио хапшење целе чете „усташког пука којим је заповедао Францетић“ због сумње да је „изнова починила насиља над српским живљем на Романији“.

Заробљена биографијом прве НДХ, млада хрватска демократија није само посезала за силом већ и делу популације брисала идентитет и кршила му људска и грађанска права (хапшења, отпуштања са посла због националне припадности, паљења имовине и сл). Нове заставе нове демократије све више су постајале симболи старе / нове неравноправности. Ко је онда могао контролисати стах од усташке „шаховнице“ под којом су се, 1941-1945, одвијала застрашујућа сведочанства. Новозеландски лекар у британској мисији Л. Роџерс записује: „Узех торбу од усташког оружника и отворих је. У почетку сам мислио да видим ољуштене мекушце, али када сам боље погледао постадох свестан да се ради о људским очима“ (Lindsay Rodgers „Guerrila Surgeon“, London, 1957). Опис сличног бестијаријума и најезде дивљаштва оставио је писац првог дела у Европи против Хитлера („Техника државног удара“), италијански писац Круцио Малапарте:

„Док је Поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Fortnum and Mason, на Пикадилију у Лондону. Казертано (италијански министар у Загребу – а.т.) ме погледа и намигну ми: – Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?

– То су остриге из Далмације? – упитао сам Поглавника. Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију“ („Kaputt“, Суботица, 1972).

На исти начин међу Србима је растао страх у Туђмановој и Месићевој демократској Хрватској. Поступци државног апарата и поплава националне хистерије Србима се чинила као претња и као потпуна грађанска неизвесност јер је у времену владавине Хрватске емократске заједнице прошлост све више сустизала садашњост. Догађаји који су следили, од 1991, нису увећавали поверење српске популације пошто се терор непрекидно и динамично настављао. Београдска телевизија је 25. јануара 1991. емитовала филм југословенске армије о илегалном увозу оружја у Хрватску, који је организовао Мартин Шпегељ, министар одбране Хрватске.

Према снимку, Шпегељ је претио убиствима чланова породица српских официра, додајући да Србима у Книну треба ставити нож под грло. У Борову насељу, 26. јануара 1991, пронађен је убијен Звонко Остојић, крунски сведок из филма о увозу оружја у Хрватску. Срби су, тражећи одбрамбени простор, у Доњем Лапцу усвојили Декларацију о положају и правима српског народа у Хрватској (16. фебруар 1991). Дан после, у Карловцу је спречено одржавање српског потестног митинга тако што су власти блокирале саобраћајнице из правца Кордуна. У Карловцу и слињским брдима дошло је до физичког обрачуна хрватске полиције и српских цивила. 21. фебруара 1991, Сабор Хрватске је усвојио Резолуцију о раздруживању Републике Хрватске од СФР Југославије и донео одлуку да у Хрватској савезни закони не важе, с образложењем да нису у складу са Уставом Хрватске. Природно, убрзо је стигао службени захтев (6. март 1991) председника Хрватске странке права, Доброслава Параге, да се посмртни остатици поглавника Анте Павелића из Мадрида пренесу у Загреб.

31. марта 1991. специјалци МУП-а Хрватске напали су српске положаје на Плитвицама, чиме је отпочео хрватско-српски рат. У том нападу су учествовали и Шиптари, бивши официри ЈНА који су прешли у хрватску војску. „Највише их је било у зборном подручју Госпић, гдје су почињени и највећи злочини“ током јула и августа 1991. године. „Начелник артиљерије 9. гардијске бригаде постао је Агим Чеку, Рахим Адеми – замјеник начелника, а Ахмет Краснићи виоки дужносник војне области Госпић“ (Ж.С.Крстановић, „Злочин без казне“, Бања Лука, 2003). О овом времену мржње, ритуалних убистава и години почетка рата (од маја 1991. Србима из Босне и Херцеговине је забрањено да прелазе у Славонски Брод; на мосту их је дочекивао натпис „Забрањен прелаз за Србе и псе“) сведочи и хрватски сликар Едо Муртић: „Била је јесен 1991, у Хрватској је био отворен лов на Србе. Мерчепови бојовници масовно су производили лешеве. У мануфактури су неки одведени и побијени у Пакрачкој Пољани. Норац и Орешковић са сличним. У Задру су организоване кристалне ноћи, чији су власници имали криви састав крвних зрнаца“.

VII
Не покушавајући да оповргне веродостојност фрагмената или потпуних поусташких говора које је држао 1992. у Швајцарској и Аустралији, хрватски председник Месић се одлучио на оно што му је политички најкорисније: правдао се ондашњом националном еуфоријом, емигрантском вером у близак тренутак остварења суверене хрватске државе, слушаоцима различитог социјалног и интелектуалног статуса. Он се није бавио суштином већ формом, био је то начин да се задржи на врху популистичке политике и да му се, евентуалне критичке анализе Павелићеве НДХ упишу у опис политичке мудрости.

Ако се изузме његов суд приликом отварања ЕУ Инфо центра крајем 2006. („НДХ је била злочин у идеји и изведби, исто као фашизам и нацизам“), Месић се чувао екстремних, поларизованих, аподиктичких оцена. Напросто, хрватски председник је покушао, и успео, да све убеди да је оно што је он говорио (или учинио) било увек у корист државних интереса. Успевајући а мало шта конкретно каже о програму и модалитетима владавине НДХ, о везама хрватских комуниста са ратним емигрантима које је одликовала вера у фанатизам, о конструктивним спонама бивших фашиста у хладноратовском демократском свету – хрватски председник, најзад, ставља најупотребљивији аргумент (домољубље) пред своје критичаре: „говорио сам у функцији ратне пропаганде и с позиције страначког челиника ХДЗ-а“.

Није случајно што ће изречену констатацију, баш као аксиоматични став (и то трипут изречен), Месић изговорити у програмираном делу политичког правдања управо у Хрватској академији знаности и умјетности (ХАЗУ). А зашто је то важно? Па, бар моралноумни академици и он, као председник демократске Хрватске, знају: деликт говора мржње постојао је само у анахроним комунистичким кривичним законодавствима, чији се реликти могу једино пронаћи у судству прагматичног и наклоњеног им војног либерализма. Критикујући бранећи НДХ, и одељујући је од усташтва са којим хрватски народ није „оптирао“ – Месић је надмашио и најмаштовитије „интерпретаторе повијесних збиања“ и помирио све струје у хрватској Академији. Сада свако у Акадамији, за Месића, може казати: мој драги непријатељ. Постоји и додатни разлог за ову збиљовиту „акробатику“ – одабрано место за отпошиљање поруке. Хрвати не могу бити суђени за „вербалну акробатику“ пошто њиховим политичким кредиторима на Западу оличеним глобалистичким тоталитаризмом, апсолутно није сметало Месићево инструментализовање злочиначке усташке идеологије. Његовим менторима је био важан циљ а не средство – подржати Месићево антисрпство без обзира из ког идеолошког миљеа долазило.

То је и разлог што на важећем тасу правосудног глобалистичког система деликт мишљења бива награђен (у име слободе говора) а на другом санкционисан. За оне који су изградили свој политички кредо на србофобији јасно је, онда, зашто се у америчком ad hoc војном трибуналу у Хагу суди искључиво српском полтичком и војном руководству и засшто се на пример, оптужује Војислав Шешељ, чије суђење није почело ни после четири године тамновања. Па, што би се рекло у духу Месићевог разумевања владавине права, српским политичарима није и не трба да буде допуштено да говоре „у функцији ратне пропаганде“ – чак и ако је њихов народ доживео масовно етничко чишћење, какав је случај са Србима који су живели на 30% територије „хрватске државе“.

Аболирајући стару и нову ендехазијску емиграцију, Месић ставља тачку на преипитивање између комуниста и усташа (успостављених 1929. у Краљевини Југославији) и значаја успостављања полтичких односа између фашиста револуционара и демократа. Исто тако, и „прочелник“ Уреда Хрватског народног вијећа, Бруно Бушић (који је 1969. изјавио да је у Јасеновцу побијено 60.000 особа), залаже се (и успева) да за „хрватску ствар“ придобије Пентагон и НАТО. Убрзо, 1968. ондашњи гувернер државе Калифоније, Роналд Реган, службено проглашава 10. април као Хрватски дан независности. Ваљда ће то бити од утицаја што ЦИА оцењује (поводом убиства Вјекослава Макса Лубурића, 20. априла 1969) да је генераловом смрћу отишао „највећи и најбољи хрватски конспиратор у XX стољећу“.

Вјекослав Лубурић (алијас генерал Дрињанин) је најзаслужнији за политичко повезивање хрватских комуниста са усташком ратном емиграцијом и западним демократама. Он је антиципатор хрватског емигрантског процеса који ће се консолидовати у Хрватски народни отпор, а коме је Лубурићев блиски сарадник, Енвер Мехмедагић, предвидео историјску будућност: „Хрватски народни отпор не сматрамо… емигрантском организацијом већ будући хрватским протагонистом“. Колико је то тачно потврдили су догађаји у хратском рату против Срба 1991-1995, па не чуди што је године 1991. председник Фрањо Туђман именовао Ројницу за хрватског амбасадора у Аргентини.

Усташки поглавар Иво Ројница, префект града Дубровника, „одговоран је за истрбљење хиљаде Срба и Јевреја. Ухапшен је у Трсту 1945. али је пуштен на интервенцију монсињора Крунослава Драгановића и пребачен у Аргентину“. Професор богословља Драгановић, члан одбора за покрштавање, капелан у Јасеновцу и папин човек од поверења у Commissione d’ assistanza pontifica – у Сарајеву је, од 1967, живео као угледни грађанин а „умро је 14. јуна 1982. у сарајевској болници на Кошеву и сахрањен уз адекватне почасти“ (Марко Ручнов, „Зашто Јасеновац“, 1991).
Вјекослав Макс Лубурић, велики прегалац на успостављању блиских веза између хрватских усташа и хрватских комуниста, бавио се и едукативном издавачком делатношћу. За ту сврху основао је издавачку кућу Drina Press, која је штампала „Обрану“, гласило Хрватског народног отпора. Међу објављеним књигама издваја се дневник секретара Ватиканске комисије, Ђузепа Мазућа (Giuseppe Masucci), „Мисија у Хрватској 1941-1946.“ (Missione in Croazia…). Није далеко од претпоставке да је ово апологетско дело о НДХ имало пресудног утицаја на комунисту и председника Сабора Републике Хрватске, Стеву Крајачића. Приликом отварања маузолеја у спомен жртвама у Јасеновцу (31. јула 1966), убеђен да је микрофон искључен, обратио се српским борцима: „Овдје смо вас премало побили“.

Ових седам одељака из анатомије морала довољно су сведочанство о томе када је шта почело, па су и писани из разлога уважавања Месићевог става, иако изреченог у ХАЗУ другим поводом, „да се они који истражују разне јаме сјете… када је, како и тко с њоме почео“. Без сумње, ендехазијски заробљеник, у свом академском предавању, није ни покушао да брани оно што се бранити не може (да је изговорио свето што му на терет стављају видео записи), али је зато оправдао разлоге свога виђења историјске појаве Павелићеве НДХ. За тако нешто хрватском председнику није било потребно позивање на етику већ политику. Као што је, после револуционарних догађања 2000, српски премијер Зоран Ђинђић моралне истискивао из политике и слао у манастир, тако револуционарни окнвертит, Месић, моралне истискује из политике шаљући их на едукацију из усташке етике. Сасвим прецизно: у кључу ендехазијске етике настали су сви Месићеви домољубни иступи и револуционарни наступи.

Разумљиво, било би неправедно доводити хрватског председника у везу са усташком идеологијом, на основу родбинске припадности уместо интелектуалне пријемчивости (његов рођак, потпуковник Марко Месић био је команаднт усташке легије чијих се 9.000 Хрвата борило код Стаљинграда од 26. септембра 1942, заробљен и преваспитан, касније је био у руској армији па у Титовој ЈНА; – сличан је случај и са оцем Ивице Рачана, Луком, који је био усташки дужносник а као крижар убијен је у Великим Зденцима 1953). Међутим, није неправедно подсетити Месића да је са Владимиром Шексом (председник хрватског Сабора) деведесетих певао популарне песме о хрватским усташама „Јури и Бобану“ на скупу у Широком Бријегу.

И што је много важније, поводом питања начелности када је шта почело, треба напоменути да су на промотивним скуповима ХДЗ, током 1990, Месићеве поруке биле сасвим транспарентне: „Срби у Хрватској ће моћи стати под један кишобран“; „Срби ору земљу у Хрватској а Бога моле да киша пада у Србији“; „Не мисле ваљда Срби да ми у шлеперима из Мађарске носимо наливпера. Мало сутра, господо“; „Нека Срби иду у Србију али нека са собом понесу оно мало земље коју су донијели на опанцима када су долазили на ове ппросторе“. Такође, Месић је у праву када питање одговорности доводи у везу са ставом када је шта почело и ко је први почео. Наиме, он би морао да памти (као ондашњи председник Владе Хрватске) како је први председник нове Републике Хрватске, Фрањо Туђман, на Тргу Бана Јелачића, 24. маја 1992, објавио: „Рата не би било да га Хрватска није жељела, међутим ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“.
Очито је нешто друго, садашњи хрватски председник није био одушевљен кредиторима нове хрватске полтике, то јест проусташком емиграцијом. Али ако му се и није допадало идеолошко друштво допадали су му се циљеви. Месићу се догодило исто што и Мачеку, да своју политичку авантуру оствари уз помоћ ендехазијске идеологије.

Ако се политичка авантура његовог претходника и одиграла као историјска драма (Мачек је 6. маја 1945. побегао из Загреба захваљујући Павелићу, који му је том приликом доставио хиљаду златника, два аутомобила и два возача) у његовом случају она се обистинила као историјска фарса.
Стипе Месић нема разлога за политичку страпњу. Својим рефератом у ХАЗУ, а уз србофобично расположење у демократској Хрватској, он зна да његова популарност није пољуљана. Штавише, 45,8% грађана снатра да није погрешио када је 1992, у Аустралији, датум оснивања НДХ истакао као позитиван догађај у националној историји. Треба ли додати и то: 80% грађана се слаже са начином на који Стипе Месић обавља функцију председника Републике.

Уосталом, своје принципијелне критике убрзо су заменили интелектуалним надграђивањем његови први критичари: филозоф Жарко Пуховски сматра да се овај политички случај може завршити „испричавањем“ а лингвиста Милорад Путповац (који је подржао нови устав нове хрватске државе, захаљујући коме су Срби и de facto и de iure постали мањина), као „најважнији предсетавник Срба у Хрватској“ стао је у његову одбрану. У његову одбрану стали су и један историчар (Иво Голдштајн), и један економиста музички образован: Ненад Чанак, председник Лиге социјалдемократа Војводине, у свом наступу на ТВ Авала, јануара 2007, потврдио је да је Месић, без сваке сумње, аутентични антифашиста. Није немогуће претпоставити да Чанак за овакву квалификацију свог пријатеља има и додатни разлог: председник Јељцин је, поводом обележавања 50. годишњице победе на фашизмом одликовао Фрању Туђмана (1995) а председник Путин је, поводом 60. годишњице победе над фашизмом, одликовао Стјепана Месића (2005).

Да се заробљеност ендехазијском творевином, у сваком смислу пронацистичком државом, не може успешно бранити позајмљеном досетком „да је био за 10. али не и за 11. травња“ – доказао је и сам садашњи хрватски председник високо ценећи право одговорног интелектуалца на промену мишљења. Своје иступе изговорене „у функцији ратне пропаганде“ упоредио је са сличним ставовима политичара „који је у рату и због рата говорио једним језиком а послије рата – другим и другачијим“. Месић, потом додаје: „Не сјећам се да је итко икада великог британског државника Винстона Черчила оптуживао за дволичност због тога што је у вријеме Другога свјетског рата Нијемце називао Хунима и дивљацима а послије рата заговарао сурадњу с њима“.

На страну што ово поређење нема много везе са његовим величањем Павелићеве НДХ, остаје чињеница да Месић у етику уводи нови критеријум – „дволичност“. Тек, што право на слободу мишљења или еволутивни интелектуални развој или морална дволичност – учинили су се Стјепану Стипи Месићу посве довољним да спере са себе сваку одговорност што је „допустио да буде упрегнут у кола те, у најмању руку, једностране интерпретације повијесних збивања“. Колико је одабрао прави начин придобијања јавног мњења показују и ставови угледних хрватских аналитичара који, поводом Месићевог случаја подсећају на члан 18. Декларације о људским правима према којем сваки човек има право на промену свог мишљења.

Неспоразум, међутим, настаје када имамо потребу да уочимо тренутак Меићевог интелектуалног напретка: је ли променио мишљење „деведесетих година“ или 2006, када је избила афера поводом његовог идентификовања са усташком идеологијом. Не спорећи право „на промену мишљења“ (чак и могући амандман на 18. члан Декларације о људским правима којим би се регулисао број допуштених промена мишљења) остају неке непроменљиве чињенице о НДХ које нико не може довести у питање: очевидац холокауста прве НДХ, пешадијски официр Енцо Гаталди пише „о покољима које су починили Хрвати током 1941. и 1942. одводећи на клање 356.000 православаца и више десетина хиљада Јевреја“; у Меморандуму што га је уручио папи 18. маја 1943, кардинал Алојзије Степинац, „надбискуп геноцида“, сматра добитком покатоличавање 240.000 Срба, због чега се не сме дозволити губитак НДХ; у првом европском концетрационом логору за децу, Јасеновцу, побијено је на најзверскији начин 19.432 деце (од, за сада утврђених имена за 74.762 жртаве у НДХ, које су биле млађе од 14 година).

Можда су само ове застрашујуће цифре учинка прве НДХ биле довољан разлог што се кардинал Ежен Тисеран претворио у сведока: „Хрвати су срамота католичког света“. Истозначно, застрашујуће чињенице о мржњи апсолутно доводе у питање намеру и одговорност свакога ко је на додворавању усташкој идеологији усавршио своју политичку еволуцију. ;Наведени историјски догађаји не могу оправдати ничију моралну леност (посебно због етничког чишћења Срба у Хрватској и током 1991-1995), па ни морални суноврат садашњег председника новоуспостављене независне државе Хрватске.
Предраг Р. Драгић Кијук