ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК: Јасеновац у светлу анатомије политичке похоте

УВОД

 Ове,2022, на Часне вериге апостола Петра, 29. јануара, навршава се десет година од смрти великог хришћанског интелектуалца, Предрага Р. Драгића Кијука. С тим у вези, доносимо његов сјајни текст о месту Јасеновца у нашем колективном сећању, а поводом књиге наше књеижевнице и новинарке, Биљане Живковић, „Јасеновац и срсбренички мит“. Актуелан је као да је сада писан (В.Д.)

 

Да и у нашем времену, окруњеном глобалистичком идеологијом
америчког и европског политиканства, има новинара који не пате
од моралне лености и који чувају достојанство своје струке, све-
дочи и књига Биљане Живковић. Конципирана од текстова који
су сведочанство како политичке патологије, тако и масовне соци-
опатске помаме, књига “Јасеновац и сребренички мит” претвори-
ла се у анатомију савремене изопачене друштвене збиље, са једне,
и моралну хрестоматију, са друге стране.

1.
Ко и зашто прећуткује Јасеновац и форсира сребренички мит, јас-
но је после увида у шест текстова ове потресне сторије о српском
мартиријуму и о пакленицима. Слику политичког патохуманиз-
ма, који све подређује моћи и прагматизму, још језивијом чине
сазнања да је у погрому хрватских усташа над Србима учествовао
и велики број припадника хрватског клера.
У “Документима о протународном раду…”, Јожа Хорват и Зде-
нко Штамбук наводе 427 црквених злочинаца, док је Гојо Ристе
Дакина за књигу “Буди католик или умри” пронашао 977 католич-
ких свештеника који су сарађивали са усташама. Милан Булајић
је тај број, по истраживању, повећао на 1.171, а Америчка комисија
за утврђивање злочина изишла je с податком о 1.400 припадника
хрватског римокатоличког клера који су помагали Павелићу и
Степинцу, како би Хрватство уздигли у сам врх бестијаријума
Пије XII је сатрапа Павелића благосиљао “на почетку његове
језиве каријере, у њеном току и на самртној постељи”. (К. Дешнер,
“Политика римских папа у 20. веку”, књ. 2, стр. 154). Папа се није ог-
лашавао поводом холокауста над Србима – али се зато огласио 2.
јуна 1945. због “туговања” услед комунистичких убистава “свеш-
теника… из Словеније и Хрватске”.
Папа Пачели (алијас Пије XII) није видео ништа лоше у томе
што је “практикујући католик” Анте Павелић, у доба монструм-
државе НДХ (1941-1945), по писању Хермана Нојбахера на најмон-
струознији начин побио 750.000, а по сведочењу генерал-мајора
СС трупа Ернста Фика око 700.000 Срба, нити што је целокупну
имовину СПЦ-a у Хрватској присвојила римокатоличка црква.
Колико је тачно уморено невиних људи у овој монструм-држави
тешко да ће икада бити утврђено, иако у својој књизи “Ватикан
и Други светски рат” М. М. Шеинман преноси један податак по
коме је број ликвидираних Срба “око 800.000”. Ове застрашујуће
цифре су ваљда једини разлог што је Авро Манхатан, култни пи-
сац о Ватикану и аутор чије су књиге доживеле преко педесет из-
дања, закључио да је “Павелићево животно дело стварање једне
од најокрутнијих фашистичких тиранија која је икад осрамотила
Европу”.
Еуђенио Пачели се није оглашавао о зверствима и клању “у ка-
толичкој великој Хрватској” у којој је трајао лов на Србе, Јевреје и
Цигане. Валови мржње, садизма и незапамћених ритуалних уби-
става једини је знак његове духовне деце која су учинила да су се
“реке Хрватске и Босне мастиле од српске крви” (Маурицио Баси).
Он је у свему имао разумевања за став фрањевачког фратра и гу-
вернера Шимића, а који је овај сажео у две реченице: “Побити све
Србе за што је могуће краће време. То је наш програм”. То у свом
поверљивом извештају тврди и командант окупиране Србије ге-
нерал Бадер, истичући како “Хрвати, без сумње, настоје да цело
српско становништво униште”.
Зар онда чуди што је из немачког посланства у Београду, још 16.
септембра 1942, Феликс Бенцлер обавештавао Министарство ино-
страних послова: “Од оснивања те државе (НДХ) до данашњег да-
на, уз опрезне процене, више стотина хиљада Срба коштало је жи-
вота”. Истовремено, генерал-пуковник Александар Лер констатује
“да је уморено око 400.000 према усташким наводима”. И у својој
књизи “Југославија на вратима”, Енцо Каталди. такође, сматра
да је “покољ Срба од стране Хрвата, између 1941. и 1942, достигао
356.000 православних жртава и неколико хиљада Јевреја”.
Макар што су хрватски србофобични католици поклали око
110.000 деце у за њих отвореним “посебним логорима”: Метајна
на Пагу, Јабланац, Млака, Јадовно, Горња Ријека, Јасеновац, Стара
Градишка, Брочић, Јастребарско, Сисак – папа Пачели као човек
“светодуховске речитости” потпуно се оглушио и о овај јединстве-
ни бестијаријум у историји Европе. То је и разлог што се Ватикан
не може ослободити од одговорности за део сопствене патобиогра-
фије, баш како што се ни Американци не могу ослободити одгово-
рности за програмирани рат против Срба током 1991-1995. године.
Они су најодговорнији за етничко чишћење Срба у Хрватској и
гашење Републике Српске Крајине 1995, директно саучесништво,
и поред постојећег ембарга, у наоружању муслимана у Босни и
уништавање око 2000 српских села (М. Иванишевић: Српска зга-
ришта сребреничког краја) по принципу “спржене земље”, и глав-
ни политички лобиста Шиптара на Косову и Метохији – под чи-
јим се надзором, и поред Резолуције 1244 Савета безбедности УН
1999, успоставила расистичка политика чије се дивљаштво огледа
у цивилизацијски поражавајућим бројкама. Од 1999. до 2011. са
Косова је протерано око 300.000 Срба, изведено 7.050 напада на
Србе, 935 њих је убијено, а не зна се судбина за 1.811 отетих; сру-
шено је 156 православних богомоља, уништено 256 гробаља, по-
крадено више од 10.000 икона, а 7.240 српских надгробних споме-
ника потпуно разорено.

2.
Потресна сведочења Зорке Делић – Скиба и Смиље Тишме, у књи-
зи “Јасеновац и сребренички мит”, у ствари су стигматичне сто-
рије о прекинутом детињству. Уједно, то су и оптужујућа сведо-
чанства о прераном одрастању, испуњеним кошмаром који ни-
када неће избледети у сећању на дане које су провеле у хрватским
концлогорима “независне монструм-државе”.
Довољно је упоредити изјаве Зорке Делић, даване различитим
поводима, па схватити како се живот у паклу селио у смењивању
обезнађеног страха и свенових траума. Зато и није могуће у једној
изјави све рећи, емоције не досежу до јединствене целине, па су
различити детаљи-допуне најтачнија потврда пакла у коме се де-
тиња душа, као и свака друга, нашла. Само у том психоаналитич-
ком кључу могуће је разумети, на пример, изјаву коју је Зорка Де-
лић дала др Млану Булајићу (за књигу “Усташки злочини геноци-
да и суђење Андрији Артуковићу 1986. године”) и наводе изнете у
интервјуу за ревију “Печат” (заступљен у књизи “Јасеновац и сре-
бренички мит”).
Какав је био земни крај малених и невиних несрећника и шта
су деца у нељудским условима преживљавала и са чиме су се суо-
чавала, потврђују и друга сведочења. Салваторе Лои, потпоручник
италијанске војске у Лици (аутор књиге “Југославија 1941”), опи-
сујући стравично оргијање хрватских усташа у Грачацу, и убијање
родитеља па деце, записао је: “Брујање и урликање задовољства
пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било
ништа сем физичке фигуре” (Che nei croati di umano non vi era che
la figura fisica, p. 71).
Марија Чизмак, затвореница у злогласној староградишкој Ку-
ли, испричала је, 1945. Јани Кох шта се дешавало с децом коју су
усташе одвукле на таван… “Карамарко их je клао тако да је сваком
заринуо оштрицу дубоко у грло… а набодено на нож крвник би
дијете треснуо куд би стигао… Мању дјецу Орешковић је давио ру-
кама или их је прихватио за ноге и ударао њима два до три пута
о греду тавана. Крв и мозак циједили су се низ таванице… а нај-
страшније је било што су сву ту болесну дјецу клали пред очима
оних здравих, која су чекала да дођу на ред”.
Један од најмонструознијих злочина догодио се у подкозарач-
ком селу Драксенић. Крвници су, 13. и 14. јануара 1942, извршили
масакр у сеоској цркви над 208 житеља, међу којима је било 85 де-
це. Преживели сведоци, Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благо-
јевић описују стравичне призоре: “Марти Врнић су биле проре-
зане обе дојке и кроз њих провучене ручице њене деце, везане жи-
цом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, на-
бијено на колац, њено дете…” Највећи број тела и лобања су били
у тој мери деформисана да нису могла да се препознају, па је ло-
кални свештеник сакупио мозак расут по црквеном поду и сах-
ранио испод олтара.
Јуна 1942. хрватске усташе су на Кордуну, у шуми Машвина, на
пропланку поређале двадесеторо “дјеце, до једне године… Дјеца
су поређана у коло – ножице према унутра а главице према ван…
Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци
на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, прере-
зано ножем испод врата” (Страхиња Курдулија: “Атлас усташког
геноцида над Србима 1941-1945.”).
Ни ова, нити слична ритуална убиства нису дирнула молитве-
но срце папе Пачелија који је као гесло свог понтификата прогла-
сио миротворство: Opus Iustitiae Pax (Мир је дело правде). Овај
“немачки папа” и нежни молитвеник, који се од баварске опатице
Паскалине Ленард (са надимком “La Papessa”) није одвајао до кра-
ја живота, најзаслужнији је за зближавање Хитлерове Немачке и
Ватикана, те не чуди што је нацистичка штампа одушевљено про-
пратила, 1939, његов избор за папу.
Папа Пачели (алијас Пије XII) веровао је у моћ силе, месијанско
провиђење и аријевски мистицизам. За то је имао више разлога
(од мржње према Словенима до папске непогрешивости), изнад
свега теоантрополошки, који је он превише идеологизовао, прет-
варајући га у антикомунистичко уверење. Најзад, Еуђеније Паче-
ли је најзаслужнији што је 29. октобра 1933. Хосе Антонио Примо
де Ривера основао фашистичку партију Шпаније (Falange Española),
коју су помагали Хитлер, језуити и Мусолини.
Иако се, током Другог светског рата, није у свему слагао са ита-
лијанским фашистима (појединци су се, попут генерала Алексан-
дра Лузијанија, због ритуалних убистава које су спроводили вер-
ни савезници Хрвати, обраћали Мусолинију, устрашени да ће
“на савест Италије и наше културе пасти неизбрисива мрља ако не
будемо спречили да се нама припише како подржавамо безако-
ње”) Пије XII је дубоко веровао у више законе који налажу пре-
веравање Срба, сматрао да су заслужили казну и због одбијања
Конкордата, 1935. Јер, попут правих варвара, не схватају да је глас
времена глас Бога (Vox tempоris vox Dei).
Овог принципа, папска црква се држи и данас и због њега се
на Србе и у садашњем комплоту моћи и нових савеза сручила ва-
тикансконемачко-америчка казна. Иако то данас није тешко уо-
чити, јасно је да се, попут ватиканског патобиографског рециди-
ва, Србима враћа претња коју је управо Еуђенио Пачели изгово-
рио у конзисторију децембра 1937. Пачели је тада (као државни
секретар Пија XI и творац Конкордата) православним Србима
упутио пророчку опомену: “Долази дан када неће бити мали број
оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодуш-
но и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио
њиховој земљи”. Без сумње, папско начело Vox tempоris vox Dei,
то јест, да је глас времена глас Бога (што у ватиканској граматици
у ствари значи да је глас моћних глас Бога) Срби и овога пута ту-
маче различито од курије и папофила, увек спремних за нови крс-
ташки поход.

3.
Организатор холокауста над Србима 1941-1945. (што се поновило у
бенигној форми педесет година касније) седео је у Ватикану, док
су извршиоци били оримљени Хрвати, уз помоћ муслимана као
“цвијета хрватства”. Бискуп бањалучки, Јозо Гарић, у писму од но-
вембра 1941. наводи како су “муслимани извршили акте неописа-
ног дивљаштва према јадном православном становништву”(!). С
друге стране, Авро Манхатан (у књизи “Католички терор данас”)
цитира један део из меморандума официра који је послат “да за-
штити православне Србе од ужасних хрватских покоља” августа
1941: “За све време нашег путовања у правцу брда Јавор, близу Сре-
бренице и Озрена, сва српска села на која смо наишли била су пот-
пуно напуштена. Али у кућама смо често пута налазили целу фа-
милију заклану. Чак смо наилазили на бурад пуну крви. У селима
између Власенице и Кладња пронашли смо децу набијену на ко-
лац са њиховим малим удовима, згрченим од бола као да су инсек-
ти били залепљени шпенадлама”.
Биланс те србофобије (коју Анте Павелић с поносом истиче:
“Заједничка идеологија коју исповедамо запечаћена је у Риму”)
забележили су и италијански војници, фотографишући Хрвате с
два ланца језика и очију око вратoва. Сцену, “са корпом од ’врбо-
вог прућа’ на столу описује и Курцио Малапарте” на чије питање
Павелић усхитно одговара: “Поклон мојих верних усташа. Дваде-
сет кила људских очију”.
Ову врсту фанатизма поновиће и Туђманови бојовници 1991-
1995. попут Манде Матић, припаднице Збора народне гарде Репу-
блике Хрватске (ZNG RH). Заробљена је у Вуковару, 1991, а у својој
изјави признала да је убила већи број југословенских војника,
“можда десет”, и једно дете, “од десет-једанаест година… Заклала сам
га испред његове куће у Козарачкој улици”. Њен порив за убијањем
особа које јој нису скривиле усмеравао је католички свештеник у
њеном селу Штитару: “Говорио би: ‘Они (Срби) морају бити униш-
тени, убијени, заклани’. На свакој миси је понављао: ‘То нису љу-
ди… Нека већ једном нестану са овог поднебља’”.
Бројни подаци потврђују суморан и фанатизован карактер
Анте Павелића, тако да се и све монструозне сцене уклапају у сли-
ку хрватске војне беспризорности. “Већ за првих осам месеци кле-
рофашистичког режима” (К. Дешнер) број усташких жртава до-
стигао је цифру од 350.000 уморених на начин који је до тог тренут-
ка људском уму био апсолутно стран.
Благослов Ватикана лебдео је над уморенима, као заштитни
знак Божијег посланства Поглавникових и Степинчевих усташа.
Био је то крсташки обрачун са шизматицима које није спасавало
ни мирење са насилном променом вере. Уосталом, усташе су се
држале принципа, заједно са браћом у Христу, безочним фрањевци-
ма, да ново крштење и прелазак у нову веру спасава душу, а не и тело.
Како су завршавали представници СПЦ-а, прецизно сведоче
мучења преко 500 православних свештеника и српских епископа.
Осамдесетогодишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић био
је удављен, шездесетседмогодишњем епископу из Бањалуке, Пла-
тону Јовановићу, потковали су ноге, па су њему и свештенику
Душану Суботићу, док им је на грудима горела ватра, ископали
очи и одрезали нос и уши… У Загребу, где су резидирали католич-
ки примас Степинац и папски легат Марконе – мучили су право-
славног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума.
Стотине мостарских Срба везали су жицом, стрељали и поба-
цали у Неретву, као што су то радили и са Србима поред река Уне
и Саве. “У бјеловарском срезу усташе су 28. априла 1941. наредиле
свештенику Божину и учитељу Ивановићу” да са групом од 250
мушкараца и жена “ископају јаму, везали им руке и живе их сах-
ранили” (К. Дешнер, “Политика римских папа”, књ. 2, одељак –
Пије XII). Већ у јулу 1941. хрватске “отеловљене сатане”, усташе,
“убиле су у црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских
мушкараца, жена и деце” (К. Дешнер). У Загребу су на јавним ме-
стима висили натписи: “Забрањен приступ Србима, Жидовима,
Циганима и псима”. Срби су носили плаву траку са словом “П”
(православац), или црвену, на којој је писало Serben.
Папин божански благослов није умањио читаве архиве итали-
јанских и немачких документа о беспризорним и масовним зло-
чинима Хрвата. Ни порука папина, јула 1943, изречена пред усташ-
ким министром Синчићем – када је хвалио Хрвате “као народ
добрих католика” – не може умањити чињеницу да су у НДХ-у (која
је заузимала 102.000 квадратних километара – односно две пети-
не Краљевине Југославије) хрватски џелати, папофили, починили
бестидан погром православних Срба. По специјалном посланику
немачког Министарства иностраних послова, Херману Нојбахеру,
“на основу извештаја који су допрли до мене, ценим да је број оних
који су голоруки поклани ¾ милиона” (К. Дешнер).
Како је Други светски рат одмицао то је и бестијални план па-
пе Пачелија сплашњавао. Осовина Рим–Берлин није више обећа-
вала злочиначку сигурност. У то време, Американци већ увелико
започињу разговоре са папом о дистанцирању од Хитлера, уцењу-
јући га злочинима над Јеврејима, Србима и Циганима – од којих
се он никада није оградио. То су преговори које је водио познати
амерички индустријалац Мајрон К. Тејлор који је “до 1944. године
седам пута био у краћим или дужим посетама Риму”. Папа се с
тугом одвојио од својих истомишљеника, али није губио из вида
да папство мора бити на страни моћи и утицаја. Зато Пије XII
у свом телеграму Рузвелту 19. јуна 1944, истиче сродност између
идеала хришћанства и америчке демократије. Био је то, у ствари,
почетак који је обећавао, јер папа “преузима улогу коју му је наме-
нио светски капитал” и пристаје на “реконструкцију” Ватикана.
У новој брижности за папократију, Американци који немају сво-
је светитеље исхитрено добијају, 1946, за своја четири надбиску-
па кардиналске шешире, а у ватиканске фондове почиње да при-
стиже прилив од проверених пријатеља: 18 одсто од Немачке и 35
процената од Америке. Проширење алијансе (Вашингтон-Рим-Берлин), међутим, није имало за циљ једино успостављање новог
поретка света, већ и прекрајање историје. Нацистички и папок-
ратски злочини се, у име политичке етике и будућег тријумфа-
лизма, гурају у историјски депо, па није чудо што се римокато-
личка SUMA INIURIA административно адактира. Тако и Паче-
лијева фабрика смрти, Јасеновац, нестаје у магли патобиографског
прагматизма.
Чини се да су то били једини разлози што се, на почетку успо-
стављања новог поретка света, “Хитлеров заменик армијског би-
скупа, Вертман”, од 1952, активно укључивао у “војно душебриж-
ништво Савезне војске”, као што је реинкарниран и папски кон-
кордат са Хитлером из 1933. одлуком немачког Савезног уставног
суда 1957. године, чиме је обезбеђено његово даље важење. Да би
се папа уверио како Американци на њега веома озбиљно рачунају,
некадашњи министар одбране, Штраус (који је сарађивао са арми-
јским бискупом САД, Спелманом) – “заједно је са католичким би-
скупом савезне војске, Венделом, предузео заједничко ходочашће
до Мајке Божије у Лурду”. На тај су начин “војнички сусрети
НАТО-а” и међународни католички сусрети војника прерасли у
евроатлантску традицију.
Папски римокатолички Кремљ, који се уградио у темеље нај-
језивијег државног уређења, фашистичког и нацистичког, одмах
се, крахом овог крволочног мастодонта престројио под амерички
војни шињел. То је и разлог што Ватикан није, у име Христа и хриш-
ћанства, мира и људских права, реаговао против немачког неоми-
литаризма. Наиме, иако је САД, марта 1946. донело “Закон о осло-
бађању од националсоцијализма и милитаризма и изводио свој
циркус денацификације, са нарочитим поштеђивањем највећих
кољача, немачких генерала” (К. Дешнер,  “Политика римских
папа”, књ. 2, стр 247) – оне су бригу за немачку војну душу пока-
зале већ 9. априла 1947, када су донеле одлуку о поновном наору-
жавању Немачке.

4.
Малобројни истраживачи који су се бавили проучавањем фено-
мена србофобије (Ани Лакроа Риз у својој књизи “Ватикан…” исти-
че ту свепостојећу трауму римских папа) и растућом злочиначком
помамом, нашли су своје место у књизи “Јасеновац и сребренич-
ки мит”. Прилози др Србољуба Живановића (који децидно твр-
ди да геноцид над Србима није почео са Јасеновцем, нити је завр-
шен са Јасеновцем), Лазара Лукајића (који давнашњи циљ Вати-
кана види у оствареном историјском спајању Босне и Хрватске) и
Миливоја Иванишевића (који тачно уочава да за муслимане и њи-
хови ментори не знају како да фалсификате претворе у доказе) –
на надмоћан начин фактор истине уносе у феномен истине под
забраном.
Америкаци су, наиме, успоставили посебне везе са папском
црквом (од 1939. преко индустријалца Мајрона Тејлора, од 1941.
ту су уз Тејлора њујоршки надбискуп Спелман и бискуп Флориде,
Херли) ставајући акценат на масовну депортацију и ликвидацију
Јевреја. Али и – захваљујући америчком посланику код краљевске
југословенске владе у Лондону – сатирање 400.000 Срба до поло-
вине 1942. године. Најзад, америчко-ватиканска сарадња окруње-
на је 1946. реконструкцијом Ватикана, у коју је уложено четири
милијарде долара. По принципу спојених судова, ова сарадња је
требало да задовољи обе стране, па се у ту погодбу одлично укло-
пио Gustav Hilger, Хитлеров службеник у Министарству иностра-
них послова.
Кристија Дивор (Christian Dewar) у књизи “Порекло фашизма у
САД” (The Origins of Fascism in the United States) тврди за Хилгера
да је био водеће лице задужено “за везу са СС јединицама за лик-
видацију” (Einsatzgruppen) које су побиле хиљаде Срба и Јевреја. У
ствари, Хилгер је егзекуторима погрома обезбеђивао измену борав-
ка на новим дестинацијама како би им се заметнуо сваки траг.
По струци инжењер, Хилгер је био преводилац од поверења
(рођен је у царистичкој Русији, 1886, у Москви) у односима између
Рибентропа и Молотова, односно Хитлера и Стаљина. После пре-
даје у Салцбургу, депортован је 19. маја 1945. у САД (Fort Meade)
и од тада је његово конспиративно име било Stephen H. Holcomb
а потом Arthur T. Latter од 1950, од када ради за CIA и State Depart-
ment. На тако важном месту, најзаслужнији је за заустављање пре-
испитивања злочина у Јасеновцу и очување папске екстратерито-
ријалности, када су у питању злочини који су се одвијали уз бла-
гослов ватиканског првосвештеника.
У истом кључу анатомије патобиографије европског и америч-
ког новог поретка, јављају се исти они политички апетити који
су красили осовину Рим-Берлин. То је и разлог што је уложен ве-
лики идеолошко-медијски напор да се и “Случај Сребреница” пре-
твори у оптужницу свеукупног српског народа. Међутим, мани-
пулисање похрањенима у Сребреници (срамно и бестидно се ли-
цитирало са 16.000, 14, 12, 10, па 8.000 мртвих) претворило је овај
“случај” у амерички бошњачки мит. Уједно, то је и начин да се
питање програмираног распада “друге Југославије” отпреми у
далеку историју, а одговорност нове алијансе (Вешингтон-Рим-
Берлин) одгурне у политичку и моралну маглу.
Сребреница је највећа и најбоље упакована политичка лаж XX
века. Зато у мезарју у Поточарима почива 2.500 побијених (што је
такође подложно преиспитивању), иако медији и даље оперишу
са цифром од 8.000 жртава?
Није ли још Филип Корвин, представник УН-а у Босни и Хер-
цеговини, јавности дао до знања да је било лицитирања сребре-
ничким жртвама. Он је изјављивао више пута како је чак и цифра
од 7.000 побијених, са којом се често “барата у међународној зајед-
ници – једно неодрживо претеривање”!
Такође, Ричард Голдстон, тужилац Трибунала у Хагу је, пово-
дом Сребренице, “окарактерисао квалитет обавештајних подата-
ка које су доставиле САД – разочаравајућим”. Штавише, Голдстон

је  додатно тражио (што је потврдио и новинару Андреасу Цума-
ху, 30. новембра 1995) од Клинтонове администрације допунске
информације о Сребреници – али се “вратио из Вашингтона праз-
них руку”.
Као утваре, протежери нове глобалистичке и лихварске уто-
пије владају из сенке, окружени сектама, невладиним организаци-
јама као пошастима наступајућег трећег миленијума и доусавр
шаваном езотеријом, која је прешла пут од жудње темплара и ма-
сона да открију “златну грану” – до банкократије као идеалног мо-
дела владавине. Разумљиво да ће припадници ове алијансе учи-
нити све да истина о српском мартиријуму не дође у јавност, па
њој жртвују и најновију поражавајућу истину да је највећи број
жртава (8.225, иако не и коначан) у рату 1991–1995. сустигла страш-
на смрт у граду Сарајеву.
Напоменимо да је 1995. војска Републике Српске прошла кроз
“50 села која су се налазила у заштићеној зони и никоме ни длака са
главе није фалила”. Како су, пак, Срби пролазили у заштићеним
зонама то говоре описи ратишта широм бивше Југославије, одно-
сно цифре и ритуални злочини које су хрватска или муслиман-
ска војска чиниле у последњем индукованом сукобу. У том злочи-
начком импровизаријуму није необично да учесници у удруже-
ном злочиначком подухвату живе од афера (Јасеновац) интерна-
ционализације измишљене приче (Сребреница) или одбране “ис-
тине” – какав је случај са хрватским сисачким бискупом Владом
Кошићем, који тражи хитно укидање дипломатских односа са
Србијом. Кошић је крајем септембра 2011, проповедајући пред пред-
ставницима МУП-а, поводом Дана полиције, додао да је необич-
но да се “двадесет година после страшног зла које се обрушило на
Хрватску – и суседну БИХ – и даље изокреће истина и покрећу оп-
тужнице против бранитеља херојског града Вуковара, а за гено-
цид над српским народом”.
Ако политика, ма и у једном сегменту треба да служи хумани-
стичком идеалу, онда Хрвати католици и муслимани Бошњаци
треба да се ослободе наметнуте им холивудизиране биографије.
Напросто, америчка истина о догађајима у Хрватској и Босни, као
и о програмираном распаду Југославије, није ништа друго до лаж
и плод једне профитне и расистичке политике. Према томе: докле
год истина мртвих Срба и прогоњених Срба не постане истина
живих Хрвата католика и муслимана Бошњака – дотле ће хрват-
ска и бошњачка политичка садашњост бити препознатљива по то-
ме што ју је сустигла политичка прошлост.

5.
Јасеновац је мера српског молитвеног сећања, саборног достојан-
ства распетог народа и истине која се не може замрачити глобали-
стичким “гмижућим фашизмом” (Ноам Чомски). У историји са-
времене Европе и римокатоличке цркве овај хрватски логор (који
чини комплекс засебних целина: Крапје, логор број 1; Брочице,
логор 2; Циглана – 3; Кожара – 4; Уштице – 5; Млакве – 6; Стара
Градишка – 7) и први логор и стратиште за децу у Другом свет-
ском рату – уз Метајну на Пагу, немогуће је истиснути из историје
најмонструознијих злочина. Несумњиво, у том кључу се налази
и огледа индивидуална и колективна историја не само усташке
психопатологије, већ и знатног дела хрватског народа.
Као парадигма прошлости, Јасеновац је много више парадиг-
ма балканске и европске будућности. Свест о притајеној неизвес-
ности је и главни разлог настанка књиге која је пред нама. Да нову
садашњост не би сустигла прошлост, Биљана Живковић је, бирају-
ћи жртве и сведоке истине, сачинила књигу достојну поштовања.