ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ: Има ли песме о разумној предаји?

Сваке године пред 27. март крену жалопојке. Те дело британских шпијуна, те неразумни потез, те види Бугаре како су се јефтино извукли… У науци се већ одавно зна да су Британци дали највише новца неким људима који нису играли никакву улогу у пучу. Уосталом, нико није могао да плати одушевљење које је завладало у Цркви, међу интелектуалцима, у целом народу, по свим српским градовима. А јесмо ли могли да се извучемо као Бугари? Да прво уђемо у Тројни пакт, па да после пређемо на страну савезника?

Ми смо једини народ који је кренуо на Хитлера пре него што је био нападнут, који је одбацио привидно повољан пакт са ђаволом. Колико год то звучи претерано, ретке су историјске ситуације у којима је једна страна апсолутно и несумњиво зло. Понекад Срби звуче мегаломански, као пијани миш који је решио да се обрачуна са свим мачјим злотворима. Као Светолик Драгачевац, пензионер који је под пуним именом и презименом послао увредљиво писмо Хитлеру. У том писму пише: „Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела.“ Од Косова поља, Срби воде светске битке са премоћним противницима, бранећи нешто веће од њих самих.

Да ли се такво јунаштво у борби са надмоћним непријатељима икада исплатило? Наши преци нису умели да се цењкају око цене слободе, правде, националног поноса. У обрасцу уговора са историјом који је записан негде дубоко у српској души, који смо изнова испуњавали крвавим словима, не постоји рубрика цена.

Да нешто није у реду са нама, ако гледамо очима наше браће послушних Бугара, говори и српска епска поезија. Хтели – не хтели, наше јуначке песме су нас „затровале“ својим вредностима. Јунаци наше епике, а и поимања читаве историје, нису вешти трговци. Ако бисмо их поредили са старогрчким еповима, наши јунаци више личе на плаховитог Ахила него на лукавог Одисеја. Нису случајно два највећа јунака наше народне књижевности Милош Обилић и Марко Краљевић. Милош из песме је у одбрану части починио јунаштво које је скоро незабележено у историји ратовања. А епски Марко је све само није стрпљиви преговарач, понизан пред моћницима, неко ко делује прорачунато и из користи. Нема ничега разумног нити користољубивог у орању друмова и терању цара до дувара. Историјски Марко је био сасвим другачији. За Милоша и не знамо ко је био и да ли је био.

Али ми смо опевали два јунака којима је право да бране своје изборе скупље од живота. Па и онда када су ти избори необични и неразумни, као Маркови. Јер смо народ васпитан на епу, а не на добрим трговачким уговорима. Можда је то лоше, али покушајте да добар компромис или корисно понижење, или разумну предају ставите у узбудљиву причу или песму. Ми смо, што рече Давичо, песма и буна међу народима.