„ПРЕБИЛОВАЧКЕ ГОЛУБИЦЕ“ АЛЕКСАНДРА ЖИВКОВИЋА: ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О НАДУМНОМ СРПСКОМ СТРАДАЊУ
ЗЕМЉА ХЕРЦЕГОВА
Говорећи о Јовану Дучићу, Владика Николај је рекао и неколико славних речи о српској матичној земљи, Херцеговини:“О како је пречудна та земља Херцеговина! У њој се сједињују природна суровост и благост. Њену главу покрива вечити снег, на њеним прсима сазревају смокве, а њене вреле ноге хладе се у мору. Та малена и кршна земља дала је Српству много великих људи: светаца, јунака, мудраца, песника, просветитеља, уметника у занатству, вештака у послодавству, научника и државника, све у вишем стилу. Шта ја говорим, зар само Србији и Српству? Заиста не, него многим блиским и даљним земљама, као Аустрији, Русији и Турској, Албанији и Грчкој. Отуда није без основа она позната реч: „Херцеговина сав свет насели а себе не расели“. Једино што је кршна Херцеговина могла извозити кроз многе векове, то су велики и знаменити људи. (…) Велики људи јављају се у безименој али великој средини. Никада један бор не достиже ову поносну висину растећи осамљен у трњаку или камењаку као растећи усред густог борја. И у биљном царству дакле постоји неко надметање међу сличним као и у људским срединама. Историја Херцеговине то је надметање великих међу великим, из столећа у столеће, из покољења у покољење, кажу још од цара Константина па ето до наших дана.“
Тако нас је учио Владика Николај.
Зато је Херцеговина увек и била на удару непријатеља православног Српства. Зато су и хтели да је истребе.
О том покушају Србоцида у дедовини Светог Саве пишу се битне књиге. Једно од њих је роман „Пребиловачке голубице“ Александра Живковића ( Задужбина Кнез Мирослав Хумски, Требиње, 2026. године ), који говори о страдању херцеговачког села Пребиловци крајем јула и почетком августа 1941.
ЗАПИСИ ИЗ ПРОШЛОСТИ
Роман не почиње непосредно у Пребиловцима 1941. године, већ много раније, у вековима који претходе великој несрећи. Он најпре гради историјску позадину будућег покоља и показује да страдање Пребиловаца има дубок корен.
Тако бискуп ( и сам покатоличени Србин ) фра Доминико Андријашевић ( са краја 16. и почетка 17. века ) пише Римској конгрегацији за пропаганду вере, говорећи да је херцеговачко римокатоличко становништво малобројно, док је већина народа „кршћеног по гркоисточном обреду”. У писму се говори да „с десне стране ријеке Брегаве католичког пука нема”, а да се православни народ „јако супротстављају свакој нашој акцији”.
Затим следи преписка из 1684. године између сердара Николе Нонковића и млетачког провидура Пјетра Валерија. Нонковић моли за помоћ против турског зулума. Народ, по његовом писму, жели ослобођење, а сердар сматра да би било најбоље да своју судбину веже за Венецију. Млетачки одговор, међутим, открива другу страну будућег савезништва. Помоћ није безусловна. Од сердара се тражи да своје снаге стави под млетачку команду, да народ прихвати њихову власт и да се после војних операција земље Турака и православних поделе католичком становништву Зажабља.
Да и не говоримо колико су Млеци усрдно радили на претварању Срба у „папежнике“.
УДАР НА ШЋЕПАНА И ДОБА ТУРАКА
После ових писама, радња Живковићевог романа се премешта у западну Херцеговину, у гладне године око 1710. Пред читаоцем је Шћепан, сиромашан човек који стоји пред празним тором. Суша, дугови и немилост газде, римокатолика Винка Марчете, довели су га до крајње беде. За две вреће лошег жита изгубио је последње козе и јаре. Шћепан, скрхан, изговара: „Нека буде воља твоја, Господе…”
Убрзо се открива да Винко није само сурови поверилац, већ и посредник у католичењу. Он сустиже Шћепана и почиње да му говори о жупнику Сави Вукићу, такође преверици. Ако Шћепан пређе у латинску веру, добиће помоћ. Винко му говори да му нико неће скидати икону Светог Николе са зида, нити му бранити да каже да је Србин и да слави славу, али да треба да каже да више није „вјере гркоисточне”, него католичке. Шћепан одмах разуме суштину понуде и пита: „Велиш ли ти то мени да пређем у вјеру латинску?” То је избор: гладна деца су са једне стране, образ пред прецима и комшијама са друге. И вера православна, стара и непоражена. Жупник рачуна на Шћепанову слабост. Он очекује да ће сиромашног човека, кад једном пређе на унију, почети да изједа стид, па ће и друге привлачити за собом како не би остао сам. Тако то рвање траје од кад је света и века.
Наредна историјска слика романа смештена је у 1821. годину, у кулу Хаџи Мехмед-бега Ризванбеговића, капетана Хутовске капетаније. Око њега су пандури, сератлије и младићи латинске вере који му помажу у походима, јер их привлачи пљачка и јер се надају да ће њихова села бити поштеђена.
Махнити покољ православних и даље траје.
СТРАХОТНА ТАЈНА ПАПСКЕ УНИЈЕ
Пре усташког покоља било је обимно унијаћење ( очување византијског обреда уз признање папе као „наменика Христово на земљи“), па римокатоличење Срба из Херцегове земље. И жупници нису имали чему да уче преверице осим мржњи према онима који нису „макнули вером“.
Реч „унија” нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру” макар умро од глади; такође, не можемо ни изговорити ову реч а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили. Између осталог, у санктпетербуршком часопису „Дух хришћанина“ (април 1863. године) Живојин Жујовић, као студент руске Духовне академије, објавио је чланак „Унијатство у Херцеговини“, у коме такве методе описује. Пре свега, Жујовић уочава да Ватикан и Беч дају огромне паре за преверавање православних. Сиромашне младиће из Херцеговине преузимају језуити и улажу у њих: „Домаћи живот будућих фратара је такав да се бољи пожелети не може: живе у пристојним и уредним становима, имају обилну и укусну трпезу, носе прикладну одећу, једном речју – све што им је потребно и више од тога, налази им се при руци…”
Учећи своје васпитанике „свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света”, језуити, по Жујовићу, постижу свој циљ: „Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Хрецеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно”.
Чим млади фратар дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: ‘Помози Бог, брате!’ и добије од њега одговор: ‘Бог ти помого, брате!’ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. ‘Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: Хваљен Исус!’ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). ‘А и како ће теби Влах бити брат?’ ‘Како да зовемо православне?’, питају понизни унијати. ‘Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)’“, сведочи Жујовић о методама антиправославне пропаганде.
СВЕДОЧЕЊЕ АРХИМАНДРИТА ПАМУЧИНЕ
Чувени херцеговачки архимандрит Јоаникије (Памучина), кога Жујовић цитира, овако описује свој разговор са једним Србином унијатом: „У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Таква да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.
Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?
Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!) (…) Тако фратри поступају са нама”.
„Сутрадан“ – наставља отац Памучина – „пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то, море, синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили?Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко-источне само у два-три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.”
Лагао је, наравно.
ПРОПОВЕД ЈЕДНОГ ФРАТРА
Архимандрит Памучина наводи још једну врло интересантну фратарску проповед. Ево одломка из те проповеди, од речи до речи: „Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву (овде је реч никакав употребљена опет у смислу увредљивог ниподаштавања) виру – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.”
Зар је онда чудно што су се поунијаћени па покатоличени Срби однародили? И зар је чудно што су се од њих 1941. године регрутовале најгоре усташе? Зар је чудно што су им самостани попут Широког Бријега у Херцеговини били седишта?
ПРЕБИЛОВЦИ УОЧИ РАТА
После приказа вековних притисака, зулума и верских подела, Живковић слика Пребиловце као живо, радно и родно село. Јесен 1938. идилична је: људи скидају летину, допремају сено, раде око винограда и припремају се за зиму. Онај ко би са висине погледао Пребиловце „могао би помислити да у кошницу гледа”. Оно што ће усташко зло уништити је уређен, жив, породичан свет, слика суште красоте у коју је Бог населио људе, круну Своје творевине…
У средишту миомирисног призора налази се домаћин Трипко Ћирић, човек са девет кћери и једним сином. Пошто му је виноград добро понео, он позива родбину и пријатеље на мобу, да му помогну око бербе и цеђења вина. У његовом дворишту скупљају се млади и стари – момци носе грожђе, девојке га газе босим ногама, а старији надгледају да шала не пређе меру. Песма, смех и рад спојени су у озарени призор сеоског живота. Девојке и момци се надмећу песмом. Баш те девојке су голубице из Пребиловаца, сестре, другарице, кћери, невесте, чије су душе испуњене светлошћу радиности и мирне савести.
Посебно се издвајају Стана, Трипкова старија кћер, и њена пријатељица Милева Бодирога. Њихов разговор о Богдану, Станином деверу, открива младалачку стидљивост и чистоту живљења. Међу њима се нађу и комшије друге вере, Томислав и његов син Јуре, који долазе по жито. Јуре прилази девојкама, пије слатки сок од грожђа и изговара Милеви ласкаву реченицу. Стана га одмах враћа на место, подсећајући Милеву да је он „од њини”, то јест иноверац. Једна, помало нејасна, граница, која ће касније постати крвава, изазива нелагодност, чији узрок није одмах схватљив: човек је човек, ма које вере био. Тако бар изгледа.
У ЧАПЉИНИ УОЧИ РАТА
Радња Живковићевог романа се сели у Чапљину, августа 1940. године. У кафани „Три платана” окупљени мушкарци прате партију шаха између Мирка Брајковића и Гаврила Петровића, званог Шумадинац. Гаврило је србијански официр, човек који је у Великом рату стекао чин капетана и медаље за храброст, али је касније избачен из војске после сукоба са бившим слугом Беча и Хабзбурга, Хрватом Даворином Стипанчићем. Стипанчић је после рата примљен да служи као официр у војсци Краљевине Југославије, иако се хвалисао злоделима у Мачви, када је био чудовиште према српским сељацима, женама и девојчицама. Гаврило је његово ругање прекинуо ударцем песницом. Због тога губи чинове и Карађорђеву медаљу, али задржава оно што му се не може одузети: два ожиљка од швапских куршума. Касније, уз помоћ ратних другова, постаје командир жандармеријске станице у Чапљини.
Касније, пред Петровићем се нађу тројица људи које жандарми приводе, затекавши их изнад Шурманаца у наводном научном истраживању крашких јама. Они се представљају као чланови „спелеолошке удруге” и тврде да истражују јаме и пећине по налогу Хрватског геолошког института. Са собом носе конопац, тег, бусолу, карте, боју, ексере и ознаке. Гаврило сумња у смисао њиховог посла и пита коме треба да по врелини иде „од змијарника до змијарника” и мери рупе. Невини су, наравно: желе да направе регистар јама, да би исте престале да буду опасност за стоку и чобане.
У те јаме, добро премерене, 1941. биће бачени православни Срби. Стипанчићеви сународници и истомишљеници не одустају.
ДОЛАЗИ СТРАШНА ГОДИНА
Аншлус Аустрије, говор Хитлера о Немцима у Чехословачкој, анексија Судета, напад на Пољску, приступање Југославије Тројном пакту, 27. март и бомбардовање 6. априла 1941. године претходе страдању Херцеговине. Нарочито је важан 6. април, када бомбардери Трећег Рајха нападају Београд и друге србијанске градове, после чега се радња романа премешта у Чапљину 8. априла 1941.
У Чапљини су возови заустављени, град је у пометњи, а на улици се појављују знаци распада југословенске државе. Припадници „Мачекове страже” на превару разоружавају жандарме и преузимају надзор над облашћу. У општинској сали Перо Јукић окупљене позива да слушају дон Илију Томаса. Жупник ватрено говори о хрватском народу као народу који је „прикован за криж”, а затим позива да се поздрави Павао Цанки, усташки стожерник за Херцеговину.
Дон Илија, очити усташки вођа, именује Перу Јукића за усташког повереника за Чапљину и наређује да му се преда сва општинска власт. Посебно је симболичан тренутак када одбацује стари печат и подиже нови, говорећи: „Овим печатом од данас ће се хрватска судбина печатити!”
ДЕЛО ДОН ИЛИЈЕ ТОМАСА
Павао Цанки говори о проглашењу Независне Хрватске Државе и о „светој задаћи” њеног стварања. Муслимани се називају „хрватско цвијеће”, али дон Илија касније Фрањи Веги објашњава да је то привремена употреба муслимана у рату против Срба, као што се жар у ватру не враћа руком него машицама. Истовремено, он даје упутства да се војници српске, „гркоисточне” вере издвоје и одведу у шурманачку јаму. На питање „Значи у јаму с њима?”, одговор је кратак: „У јаму!”
Илија Томас Веги објашњава да војници „не би смјели стићи доли” и одбацује идеју да буду бачени у Неретву, јер би тела могла изазвати узнемирење Срба низводно, због чега га и упућује на „шпиљу безданушу” изнад Шурманаца.
Дон Илија помиње мапу коју има Перо Јукић и каже да су такве мапе прављене „још прије но што је запуцало”. То повезује раније „научно“ истраживање јама са садашњом намером да се јаме употребе као места ликвидације. Посебно је важно што дон Илија саветује Веги да се држи по страни, да организује и издаје наредбе, а да извршење препусти локалном џелату Ники.
ВОЈСКА У ГАБЕЛИ
Живковићев роман улази у Габелу, 13. априла 1941. године: питомци подофицирске школе из Билеће и њихов командант, мајор Поповић, покушавају да успостави везу са командом, али у хаосу распада државе то је немогуће. Питомци мајора Поповића затим улазе у сукоб са припадницима „Мачекове страже” и усташама. Побуњеници, често у цивилу, пуцају на њих, а затим, када се нађу у тешкој ситуацији, одбацују оружје и поново постају „цивили”. Тога дана Чапљина је накратко ослобођена од усташа и њиховог терора, а српски заточеници су пуштени из затвора. Али тај мир је кратак. Због брзог напредовања окупационих снага и издаје која је свеприсутна, војска се у ноћи између 16. и 17. априла повлачи из Чапљине, па усташе поново улазе у град и заводе страховладу.
ЧОПОРИ ДВОНОГИХ УЛАЗЕ У ИСТОРИЈУ
У Клепцима, средином маја 1941, формирају се усташки ројеви, под изговором заштите државе и народа. Српско становништво постаје главни предмет прогона: претреси кућа, тражење оружја, оптужбе за комунистичку или четничку литературу, јавна премлаћивања виђенијих људи. Посебно су значајне уредбе којима се забрањује ћирилица, спречава окупљање, па се чак и „груписање више од двојице Срба” може сматрати непријатељским удруживањем. Србима је наређено да носе белу траку са словом „П” ( „православац“ ). Истовремено се шире гласине да ће они који пређу у римокатоличку веру бити поштеђени прогона и пљачке. Некакав чопор бивших људи, који себе зову „усташама“ ( устаницима ), улази у историју. Вукови из дечјих страхова су звери, али су далеко, у брдима; усташе се, напротив, све чешће виђају међу људима. Личе на људе, али су, црном душом, већ одавно решили да то не буду.
Потом следи чапљинска ноћ између 17. и 18. маја 1941. године. Професор историје у пензији Михајло Петрановић стоји крај прозора и слуша звуке који најављују ново зло. Он памти да је већ био привођен, испитиван и понижаван, а његова прошлост српског добровољца, професора и соколског делатника постаје опасна у новом усташком поретку. У подруму старе касарне људи су мучени и извођени на испитивања. Посебно је потресна судбина Будимира Гајића, који верује да је грешком затворен и позива се на фра Тугомира Солда. Стражари га лажно уверавају да ће грешка бити исправљена, а затим га враћају претученог на смрт.
А онда се срећемо са Спасовданом, 29. маја 1941. године, у порти чапљинске православне цркве. Верника је мало, али се служба ипак држи. Прота Љубомир Хајдиновић позива народ да сачува душу, да не чини зло и да остане у миру. Кад Срби запевају песму, и то је повод за усташки прогон. Младић који пева о девојци – хајдучици биће одведен да се никада не врати. Страх од српске песме страх је од непобедивог српског живота.
СЛУЧАЈ ШИЈАК
Ристана Шијак, мајка ухапшеног младића Спасоја, који је пркосно певао, долази дон Илији Томасу у нади да ће јој он помоћи. Дон Илија пита Ристану да ли би могла препознати сина ако га види, а она одговара да би своје дете препознала и без очију. Потом је води поред заточеника, али је Спасоје толико изобличен мучењем да га ни мајка не препознаје. Када јој дон Илија касније каже да је прошла поред њега, њен бол прераста у клетву: „У име чије вјере може се човјек ’нако тући?”
После двадесет три дана мучења, баш на Видовдан, Спасоје је одведен на стари мост преко Неретве и убијен, а тело му је бачено у реку. Његови остаци нису пронађени, нити сахрањени.
То и јесте циљ: Срби не само да се морају лишити живота, него не смеју имати ни гроба, ни мрамора.
ДЕСИМИР
А 24. јуна 1941. године, Десимир Михић стиже у Чапљину из Стоца, намеравајући да настави пут ка Загребу због очеве сахране. Он свраћа у хотел Ивана Веге, свог познаника, али се тај сусрет брзо претвара у хапшење. Десимир има пропусницу, објашњава куда иде и зашто жури, али то више нема вредност. Када га приводе, он моли Вегу да потражи дон Илију Томаса, верујући да би се овај могао заузети за њега. Вего остаје непомичан: усташе престају да буду људи.
У тамници Десимир затиче бројне ухапшенике. Већина заточеника још верује да су ухапшени само привремено, ради спречавања наводног српског устанка о Видовдану. Десимир, међутим, схвата дубину опасности и шапатом говори једном Србину – судији: „Све ће нас побити, све до једног…” Судија Србин му у први мах не верује и пита где се може „тек тако побити народ ни крив ни дужан”. То и јесте била главна усташка замка: Срби су веровали да је обновљена Аустро – Угарска, која је потискивала православне, али их није клала и убијала. Нису појмили да су усташе борбени маљ папизма, који се свети свима што не воле „светог оца у Риму“, и да су решили да затру Србе као жива бића.
Ноћу заточенике изводе под изговором да ће бити пуштени ако потпишу изјаву. Уместо тога, везују их ланцима и спремају за пут у смрт. Десимир, свестан да их не воде на слободу, са судијом Андрићем почиње да олабављује ланце. Андрић гине, али Десимир успева да се домогне Неретве и преживи. Он још једном тражи помоћ од дон Илије Томаса. Гладан, изнурен и прогоњен, куца на жупникова врата и моли бар за хлеб, одећу, чашу воде. Дон Илија му одговара: „Не смијем!” Када схвати да је и Томас усташа, Десимир успева да се пребаци у Србију и сведочи о усташким злоделима и Томасовој активности.
МИР НЕСТАЈЕ
Стижемо и у Пребиловце 29. јула 1941. године. У дворишту Лазара Екмечића у засеоку Грлић нижу се листови дувана, али некадашња песма и моба више не постоје. Страх се увукао у село. Већ се зна да су људи хапшени, мучени и убијани, а зна се и да су обећања о безбедности лажна. Лазару долази шурак Петар Марић из Клепаца, по наговору дон Илије Томаса, да га убеди да са породицом пређе у католичку веру. Петар то представља као једини начин спасења. Лазар, међутим, одбија: ако верује у Свету Тројицу, каже он, било би га срамота „у ведро пуно воде погледати”, а пита се и како би га дочекали отац и дедови да изда веру предака.
Првог августа у Пребиловце долазе патроле са новом објавом: наводно је забрањено да се ико туче или убије без суда и доказане кривице. Усташе иду по селу и позивају људе да се врате кућама, јер им се, наводно, ништа неће десити. Нико им не верује: све је постало јасно. Јер је све систем: прво се људи хапсе и муче, затим се лажним обећањима враћају из збегова, а онда се на састанцима одређује како ће се цело село „угасити”.
ПЛАН ЗА ПРЕБИЛОВЦЕ
Дон Илија Томас и Перо Јукић решавају да униште Пребиловце. План је прецизан: обухват села у зору, довођење људи камионима у Чапљину, блокада железничке станице и транспорт сточним вагонима до Шурманаца. У разговору се отворено говори и о деци – на питање шта са њима, одговор је: „И ђеца, нема мјеста сажаљењу!” Дон Илија и Перо Јукић, помало зачуђени са ластавицом која улеће кроз прозор, тумаче њен лет као знак да око Пребиловаца морају бити „позатварани сви прозори”, да „нека ластавица” не би пролетела.
Лепота птичјег лека за предводнике чопора знак је смрти и уништења.
У само праскозорје усташе крећу у покољ. Многи Пребиловчани су претходну ноћ, због страха од напада, провели у брдима око села. Ипак, зором се највећи број жена и деце враћа кућама, док старији мушкарци и мањи број мушке деце остају скривени у брдима. Њихова претпоставка је да би у случају напада најпре мушкарци били мета, па се зато жене и деца враћају у домове. Али усташе су демони у привиду људског тела: напад није усмерен само на борбено способне људе, већ на читаво село, укључујући жене, децу, старце и болесне. У том тренутку, обруч око Пребиловаца постаје огњени, а свако кретање, чак и повратак кући, повод је за смртну казну.
УДАР НА ЖЕНЕ И ДЕЦУ
Док се по брдима чују пуцњи, у селу усташе почињу да прикупљају жене и децу. Једне доводе у мањим групама, друге гоне пред собом, а све их усмеравају ка сеоској школи. Како их је било све више, затварају их у једну од учионица. Да би их умирили, говоре им да ће ускоро бити у Србији и да ће за њима доћи њихови мужеви и синови.
Сеоска школа, место које би у нормалном животу требало да буде простор будућности деце која уче да би понела задатке своје генерације, претвара се у сабирни логор. Усташе постављају стражу у широком кругу око зграде, а пред улаз стављају митраљез тако да циља у врата школе. Када учионица постаје премала, остале жене и деца остају у школском дворишту. Не дозвољава им се да седну, него их терају да стоје на жези. Жене држе децу уз себе, деца им се хватају за скуте, а силници их гоне псовкама, кундацима и моткама.
Жене затворене код школе чују спорадичну пуцњаву из села и брда. Лове њихове мужеве, браћу, синове. Нада да ће их неко поштедети, нарочито зато што се многи лично познају са усташом Стојаном Рагужом и његовом породицом, руши се са сваким новим пуцњем и јауком који се пролама над селом. Најнепојамније: зло не долази од непознатих људи, него од комшија, добрих познаника, с којима се није размењивала само реч, него и парче хлеба. Уз све могуће преграде и ограде. Уз све што су папини жупници градили вековима. Ипак, зар није остало ничег људског?
УНИФОРМИСАНИ ЉУДОЛОВЦИ
Униформисани вампир Стојан Рагуж је потпуно миран пред туђом несрећом. Он облачи војничку блузу, закопчава се и уређује „као да се спрема за какву параду”. Затим наређује да се жене и нејач пусте из школе и поведу ка мосту на Брегави, где их чекају камиони. Поново им се говори да ће бити превезени у Чапљину, да ће тамо добити храну и воду, а затим бити укрцани у вагоне којима ће „путовати за Србију”.
Када жене са децом излазе из школе, оне се мешају са онима које су већ биле у дворишту. Свака тражи своје, покушава да препозна мајку, сестру, дете, снаху, комшиницу. Али нема времена за дозивање и окупљање породице. Под ударцима кундака и мотки, жене својим телима штите децу и крећу ка школској капији. Тамо усташе уређују колону тако да у сваком реду буде по шест старијих особа, док су са свих страна окружене наоружаним војницима који држе оружје „на готовс”, окренуто према колони жена и деце.
Иза жена и деце, по команди, иде група Цигана која удара у таламбасе, стварајући несносну буку. ( Демонску буку, наравно: ђаволи се радују покољу православних људи Христових! ) Мушкарци су у брдима, неки су убијани током потере, жене и деца су сабрани код школе, старе и немоћне уклањају на лицу места, а остали су гоњени према камионима.
Школско двориште и учионице у Пребиловцима, силос на Модричу и железничка станица у Чапљини постају простори мучења, понижавања и припреме за коначно одвођење ка Шурманцима.
НЕ „ФАЉЕН ИСУС“ НЕГО „ФАЉЕН ИРОД“
Поред колоне стоје и комшије, усташки за дом спремне, које не показују сажаљење, него се ругају жртвама. Пошто папине слуге никад нису ни знале шта је слобода, криви су им Срби који су сазидали своју државу и имали свог краља. Њима је папа рекео да су „предзиђе кршћанства“, а они су само подзиђе ништавила. Масовно и масивно подзиђе ништавила. Свему се придружује, бар делимично, и „хрватско цвијеће“. Посебно је упечатљива реакција Халиле Шоше, која на колону гледа као на „сватове” и добацује: „Да вам трага не остане”. Истовремено, из дворишта Мурата Шоше шири се мирис печења, којим се служе усташе што гоне његове комшије: гладна, претучена и уплашена нејач са једне стране, гозба и ругање са друге јасно говоре о демонској природи призора.
Више од две стотине жена и деце утоварено је у четири војна камиона. Иако им је речено да иду у Чапљину, камиони најпре одлазе ка брду Модричу и силосу за жито. Тамо их усташе, уз батине, уводе у силос. Простор који је био намењен житном животу, постаје место паклених пребиловачких жена и деце.
Усташе у Пребиловцима иду од домаћинства до домаћинства, траже скривене људе, завирују у појате, подруме, таване, стогове сена и чатрње. Уз претрес иде псовање свега српског и православног, Светог Саве и Василија, цара Лазара, азбуке, иконе, крсне свеће и кандила. Њихов непријатељ је Бог православних јер они служе оцу лажи, маскираном у „Фаљен Исус“…
Милева, жене Богдана Медана, која је затечена у порођајним боловима, одведена је до ископане јаме и убијена, скупа са нерођеним који је требало да се роди. Поздрав оваквих „кршћана“ у том тренутку могао је бити само један:“Фаљен Ирод“. Јер су били слуге Иродове, онога који је убио четрнаест хиљада малишана по Витлејему и околини, надајући се да ће убити Христа.
БОГ И ХРВАТИ
Нешто после четири часа поподне у школско двориште долазе битни усташки вампири из Чапљине. Фрањо Вего поздравља окупљене говорећи да им је дато да живе „сан који су снијевали наши преци”, а усташе одговарају покличем: „Бог и ’Рвати!” Оно што се дешава српским женама и деци није злочин, него испуњење историјске мисије. Перо Јукић је незадовољан што је део мушкараца успео да побегне према Хутовом блату, али други га уверавају да ће и они бити похватани. У међувремену, наређује се да музика не престаје, јер је, како се каже, лакше слушати свирку него „писку и дреку жена и ђеце”.
У дворишту и учионицама следе масовна понижења, мучења и сатанско иживљавање над женама и девојчицама. Нарочито муче учитељицу Стану Арнаут. Њена лепота, достојанство, образовање и припадност српском роду посебно раздражују злочинце. Она не пристаје да буде само немоћна жртва; у једном тренутку им каже да би их се „сам ђаво постидио”. Чопор људоликих би да заувек уништи српску школу и женско достојанство. Стана је после ужаса који је доживела полудела, злотвори су је убили и закопали, а њена браћа су тек почетком шездесетих година пронашла њене остатке и препознала је по плетеницама.
ПАКЛЕНА КУЛА
Ноћ између 4. и 5. августа у силосу на Модричу наставља исти образац. Андрија Буљан долази са батеријском лампом, осветљава лица жена и девојака и бира оне које ће извести. Силос је проклета кула у којој су жене из Пребиловаца целе ноћи тучене и силоване. Пред зору Јока Екмечић успева да искористи непажњу стражара и побегне, па постаје једна од ретких жена које су преживеле и касније сведочиле о злочинима.
А 5. августа патнице стижу железничку станицу у Чапљини. Од раног јутра усташе и жандарми блокирају простор око станице. Тамо су доведене жене и деца, окружени у два прстена страже, испред парне локомотиве са шест сточних вагона. На јакој летњој жеги они моле за воду, али им се не дозвољава ни да приђу чесми. Стражари се чак пред њима умивају и пију воду, да би њихову жеђ учинили још тежом.
На станици се наставља понижавање. Фрањо Вего доводи Хуснију Авдагића, градског сметењака, и нуди му да „изабере” жену: злочинци у мучењу жртава укључују и човека који је у граду служио као предмет подсмеха, користећи га као још једно средство увреде. Потом се жене и деца гурају у сточне вагоне. На вагонима је писало колико војника или коња може стати, али, како каже Живковић, нигде није писало колико „претучених, силованих жена са малом дјецом” може ући у њих.
У ВАГОНИМА
Унутра владају тескоба, жеђ и недостатак ваздуха. Оне које су близу вагонским даскама траже пукотине да удахну бар мало чистог ваздуха. Чапљинске жене покушавају да донесу воду и хлеб, али им усташе све одузимају, воду просипају по усијаном плочнику, а хлеб бацају псима. Из вагона се чују клетве, али Јока Трипкова прекида жене речима: „Не тражите од Бога помоћ у злу!” Потом се чује вапај мајке којој дете умире у рукама, а затим и вест да се старица Драгиња „с душом растала”, стојећи, јер у пренатрпаном вагону нема где да падне.
После затварања жена и деце у сточне вагоне на чапљинској станици, писац нас води ка Шурманцима, где се већ окупљају они који ће извршити завршни део злочина.
Ноћу између 5. и 6. августа 1941. године, на железничкој станици у Шурманцима окупља се више од сто педесет усташа. Многи немају униформе, немају право оружје, већ су то обични сељаци ( „предзиђе кршћанства“ и подзиђе људскости ), са шеширима, опанцима или цокулама. И сви носе поузице, дрвене мотке које се користе за сушење дувана. И то је суштина НДХ: нису то тобожња „два камиона усташа“, о којима је, лажући у име Броза, причао Крлежа, него је то велики део папиног стада, то јест ђавољег крда, који са сеоских послова прелази на клање Срба и пљачку њихове имовине.
Главни организатор на шурманачкој страни је Иван Јовановић ( Јовановић, од Јована, и он, очито, од покатоличених Срба ), звани Црни. Када воз из Чапљине стиже без уобичајеног писка локомотиве, као да и сам долази у тишини која припада злочину, Црни дочекује Андрију Буљана. Њихов сусрет има службено – свечани карактер: поздрав, салутирање, кафа, ракија и разговор о плану. Управо та мирноћа, покрај вагона пуних жедних и претучених жена и деце, показује са чиме се суочавамо. Зло хрватско – еуропске „уљудбе“ баш је такво – мирно, систематско, са златним наливепром у једној и камом у другој руци. Док Србе у Херцеговини кољу, у Загребу, рецимо, игра Хрватско народно казалиште и спрема се објављивање Хрватске енциклопедије.
У кафани Лудвига Јовановића, Ивановог брата, Црни и Буљан још једном прецизирају распоред. Злочин је организован са поделом улога, контролом простора и предвиђањем могућег отпора.
ИЗЛАЗАК ИЗ ВОЗА
У среду, 6. августа 1941. године, већ у зору, усташе опкољавају композицију. Пушкомитраљези су постављени према вратима вагона, као да се унутра налазе опасни разбојници, а не измучене жене и деца. Када се врата отварају, светлост и свеж ваздух улазе у вагоне, али за заточене то није спас, него само почетак последњег пута. Они моле за воду, посебно за децу. Једна старица држи у наручју већ преминулог унука. Усташе их поново обмањују: говоре да је пруга минирана, да морају пешке преко брда, да ће тамо добити воду, храну и преобуку, па потом наставити пут ка Србији. Лаж о „Србији” остаје до последњег тренутка средство џелатског надзора над жртвама.
Излазак из вагона открива размере претходног мучења. Многи не могу да стоје, ноге им отказују после ноћи проведене у тескоби, жеђи и недостатку ваздуха. Ипак, под ударцима и претњама, жене и деца се сврставају у колону. Мајке носе оне мајушне, старија браћа и сестре вуку млађе, а бабе и мајке покушавају да окупе своју нејач као квочка пилиће. Плач је већ утихнуо јер су, вели Живковић, деца „сузе давно исплакала”. У том ходу више нема ни снаге за отпор, ни јасне наде, али још има трага мајчинске бриге и породичног сабирања.
КА ЈАМИ
На Вранцу следи нова фаза понижења. Усташе пљачкају новац, злато, обућу и све што би могло имати вредност. Претресају жене и децу, не штедећи ни мртву одојчад од које се мајке не могу одвојити: пре него што жртве буду убијене, од њих се одузима и последњи остатак имовине, да би им се одузео и потоњи траг достојанства. Сцена са Станом, женом Трипка Ћирића, која покушава рукама да заклони својих девет кћери, сва је усредсређена на немоћ невиних пред наоружаним ђавоносцима. Шта може мајчина рука пред усташком камом осим да покаже пут ка небесима?
Потом се групе од по тридесетак жена и деце одвајају и воде ка месту за које им је речено да је превој иза кога чекају камиони, али пут их доводи до отвора Арарове јаме, зване „Голубинка”. Сам назив јаме у роману добија црну симболику, јер се над њом изговара цинични поклич о „пребиловачким голубицама”. Жртве долазе до уског усека, одакле више нема правог пута. Прве жене и деца гурају се у бездан, а за њима долазе наредне групе. Многе патнице, после свега што су преживеле, више не пружају отпор, док деца покушавају да се ухвате за руке, ноге, стене и избочине.
Бацање у Голубинку траје од раног јутра до нешто пре четрнаест часова: нико од пребиловачке нејачи доведене на јаму није преживео. После злочина, јама је засута камењем, а Иван Јовановић Црни у њу баца две бомбе. Као неми сведок остаје смоква на рубу јаме, са чијих грана висе делови одеће, капе, обућа и дечји капутићи. Потом се за извршиоце приређује ручак од хране и пића отетих од пребиловачких домаћина. Уз пиће се пева песма која слави злочин, а у јами још има живих, осуђених на споро умирање. Тог дана у јаму је бачено више од пет стотина лица, од којих двеста тридесет седморо деце.
У ЈАМИ
Романескни разговори патница у јами су кратки, испрекидани болом, жеђу, страхом, молитвом, клетвом и тражењем најближих. Чује се вапај детета: „Плашим се, мајо”, чује се молба за „зеру воде”, чују се мајке које дозивају децу, жене које траже своје ближње, оне које се моле Светом Николи и Светом Јовану, али и оне које у муци питају где је Бог. На крају се јавља и звук свирале мале Јелице Симине, оне коју јој је деда направио да га дозива ако је нападну вукови. Тај звук у јами постаје последњи остатак детињства, породице и света који је нестао.
У гозби усташа над јамом открива се сва ђавоља наука: Каин пева јер се ослободио Авеља, и принео жртву своме „богу“, који није Бог, него, по речима Писма, кнез овога света, човекоубица од искони. Иако Иван Јовановић прети да се о злочину мора ћутати, пиће и самоувереност наводе усташе да запевају песму која злочин не скрива, него га слави:„Павелићу, шта ћемо од Срба? / Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!” Потом следи вампирски сажетак: „Српске су се погасиле свијеће, / Упалит` се неће”.
НИКО ИМ НИЈЕ ПОМОГАО
Извесни са „предзиђа“ су у наредним данима чули запомагања из јаме, али, како каже Живковић, „нико им није ни на који начин помогао”. Зато злочин није само на рукама оних који су бацали у јаму и пуцали – он се наставља и у ћутању оних који чују, знају и не чине ништа. А и зашто би? Затирање крста са три прста је, овако или онако, похвална делатност. Још да им се јави и „Госпа“, која ће хиљаду и шесто усташа побијених за злодела Другог светског рата прогласити за „хрватске мученике“, па смо квит…
Кључ је у религиозном правдању сатанизма: трећег дана после злочина римокатолички жупници су причестили злочинце, „опраштајући им почињене гријехе”.
А како не опростити? Усташки крволоци су то чинили у име „виших принципа“. Кад кажем „крволоци“, често мислим и буквално: Љубо Милош је, на гумену цев, локао српску крв у Јасеновцу, а Владку Мачеку, кога је извесно време чувао у „почасном затвору“ у логору надужаса, рекао је да зна да ће горети у паклу, али да ће то бити за Хрватску. Мачек је Милошев исказ забележио у мемоарима.
И ОПЕТ ГЛАСОВИ
Последњи траг патње смештен је у саму јаму, 7. августа 1941. године. То више није приповедање, него низ гласова који се отимају тексту и улећу у наш слух као огњене стреле незаборава. Нема више романописца Живковића, нема више „свезнајућег приповедача“ – постоје само реченице из мрака, прекидане болом, жеђу, страхом, молитвом и очајањем. Дете говори: „Боли ме, мајо… све ме боли.” Мајка одговара: „Проћи ће, снаго материна.” Друга мајка покушава да сачува последњи остатак утехе: „Не бој се, ође смо сигурне.”
Гласови из јаме, опет и опет, откривају све слојеве страдања: глад, жеђ, поломљене удове, мртву децу у наручју, губитак вида, додир туђих тела у мраку, молитве, клетве и питања Богу.
И опет матерња мелодија Јелице Симине. Раније јој је деда направио свиралу да га дозове ако је нападну вукови. Сада, у јами, неко чује свирку и каже да Јелица дува у свиралу коју јој је деда издељао: вукови, као звери из дечјег страха, постају мање страшни од људи. Последње питање гласи: „Да ли је ноћ, ил’ је свануло?”, а одговор је: „Ноћ је… за нас сванути неће.” То је уједно и завршна реч мученика: за њих више нема земаљске зоре.
Роман се завршава документом од 15. августа 1941. године у Мостару, под насловом „Позив Србима”. У њему се Срби, са породицама чија презимена почињу одређеним словима, позивају да се сакупе на железничкој станици ради „исељења у Србију”. Наводи се да могу понети педесет килограма пртљага, новац и драгоцености, али и да морају закључати станове и кључеве предати редарству. Они који се не одазову, побегну или се сакрију, биће ухапшени и „најстроже кажњени”. Тај документ завршава се наредбом да се исељење обави „у највећем миру и реду” и усташким поздравом „За дом спремни!”
Тако је то у НДХ: убијање се назива исељењем, отимање имовине редом, присила законом, а затирање породица се правда државном наредбом. Живковићу је јасно: од вековних притисака и обећања, преко глади, преверавања, ратног распада Краљевине Југославије и усташке власти, до јаме и службеног папира који показује да се зло наставља и после вампирског пировања.
Да ли је нама нешто јасно?
ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ ПОСТАВЉА
Кључно питање које се поставља је – где је био Бог кад су римокатоличке усташе клале православне Србе? И зашто римокатолици Херцеговине крвавог злочинца, дон Илију Томаса, који је организовао покољ Срба у Пребиловцима 1941. године, сматрају „свештеномучеником“, иако је праведно погубљен за дела која је учинио? Да ли је исти Бог убијених и убица, ако се огроман део једног народа на Балкану, на концертима свог певача Томпсона, не одриче Србоцида који су усташе починиле?
Како је било могуће да Ватикан направи на нашем терену типове какав је Илија Томас?
О њему је, од усташа одбегли у Србију Десимир Михић, причао, пред комисијом која је сабирала сведочења преживелих жртава:“Лагано, нешто пужући нешто идући, дођох поново до гвоздене ћуприје и ту донесох једну врло паметну одлуку. Сетио сам се да је ту у близини, односно на самом почетку села Клепаца, жупска кућа дон Илије Томаса, католичког свештеника кога сам већ помињао. Свештеник је једне хришћанске цркве која, као и све хришћанске цркве, у основи свога учења има љубав и милосрђе. Мислио сам у себи: „Иако припада усташкој организацији, ипак ће се заузети за мене, а ако не сме да то учини склониће ме у својој кући док ови ужаси не прођу.“ Мислећи тако, кренух у правцу жупског дома.(…) Сумрак се већ почео да спушта када сам чуо да у поповој кући свира радио и звецка посуђе. Поп је био дошао кући. Закуцао сам на један прозор. »Ко је?«- зачу се глас попов. Јавио сам му се именом и гласом једног очајника, шта сам стварно и био; забогорадих да ми отвори. »Не смем, не смем« – осорно ми је одговорио. Узалуд је било моје преклињање, узалуд позивање на Христа и његову свештеничку дужност; одговор је увек гласио: »Иди, не смем«. Цео дан провео сам на јунској припеци, без капи воде. Запенушио сам од жеђи и богорадио да ми да чашу воде. И тај Христов слуга није хтео да ми да ни чашу воде.“
Питање које се поставља после усташких злочина: да ли је овај свет правио Бог или ђаво?
У Православној Цркви постоји учење о апофатици: о Богу се више може рећи шта није, него шта јесте. Он је изнад сваке људске спознаје. И човек, саздан по икони Божјој, је само делимично спознатљив.
Али, постоји и неспознатљивост зла. Постоје дубине сатанине о којима је говорио апостол Павле, и којима се дно не може сагледати. То дно је легло на дно крашких јама у Херцеговини, у које су усташе бацале Србе.
Зато све књиге, а пре свега „књижевне“, колико год да су вредне и добро написане, не могу да испричају пуну истину о ономе што се, у НДХ, десило светосавском народу, а са благословом римског папе, који је бивше православне Србе, где год је то могао ( а нарочито у Херцеговини ) преверио у србоубилачке паписте.
Ипак, иако је зло неизрециво, књиге се морају писати. Живковић је у томе успео. Онолико колико је могуће успети.
ТО ЈЕ, ИПАК, НЕКА КУЛТУРА
Јован Мирић, који се, у својој књизи „Грлом у маказе“, подробно позабавио ритуалношћу усташких злочина, јасан је када каже да „пијење крви, вербални коментари, клање детета на мајци, провлачење дечјих ручица кроз мајчине дојке, сакупљање и ређање у `мртво коло`… Биологија познаје мужјачко убијање деце, али овде није реч о биологији, дивљаштву или зверству. Овде је реч о културној појави – о култури.“
И то „тисућљетњој култури“, која, како рекосмо, у једној руци држи златно налив – перо, а у другој каму.
Та култура није ништа мање култура од културе Астека, која је жртвовала на хиљаде заробљеника да би им земља била плодна. С тим што су Астеци били пагани, а херцеговачке усташе „предзиђе кршћанства“.
Усташка култура је Србима хтела да затре „семе и племе“, јер, по Мирићу, за „предзиђе идеологију“ НДХ српска деца нису била невине жртве већ „потенцијални носиоци семена”. Тако је усташа Гашпаровић, кољући осмогодишњег дечака Жељка Тумару, истом опсовао мајку и рекао му да „више неће Србе плодити“. Одатле и права ђавоља мржња према српским женама: девојчице су потенцијалне мајке, средовечне већ рађају, а старице су родиле. Сваку треба заклати, а пре тога што више њих оскрнавити. Срби кажу: „И Бог има Мајку“. Зато је усташки рат, као рат против мајки и деце ( а свака српска мајка се, у крвави час, могла поистоветити са Мајком Божјом под крстом Христовим ), био рат у име ђавола, који је, из Ватикана, желео да папску јерес прошири преко Балкана ка Азији и даље.
КОМШИЛУК КАО УСТАШЛУК
Јован Мирић указује и на комшијску природу усташтва:“У многим селима комшије Хрвати и Муслимани добијају и ону крајњу улогу. У косињском крају, у Лици, комшије хапсе, спроводе, премлаћују, убијају, спаљују у кућама или бацају у јаме своје комшије Србе. Исто се догађа у ливањским селима, у Босни, Херцеговини, на Кордуну и Банији… Често без униформе, понекад и без пушке, са сељачким алатом као оружјем.(…) И тако, у градовима вичу, псују, бацају блато и камење, туку. У селима хватају, стражаре, туку, силују, кољу, убијају, спаљују, бацају у јаме.“
Ево једног комшије, Ивана Јовановића Црног, организатора покоља пребиловачке нејачи:“Полуписмени сељак, усташа јамар, мучитељ и масовни убица, монструм из Шурманаца у католичкој жупи Међугорје, главни убица пребиловачких мајки и њихове деце и хиљада других Срба, завршио је Други светски рат као Титов партизан у Жумберачкој бригади! У њу је ступио у маја 1945. после заробљавања код Цеља и остао до демобилизације 3.јула 1945! Јовановић је ову чињеницу из своје биографије испричао 4. 10. 1956, иследнику Ахмету Алечковићу, као окривљени у Истражном отсјеку Мостар Државог секретаријата за унутрашње послове БиХ (записник 463/56).“
Његово име налази се на спомен – плочи 1600 херцеговачких усташа палих за слободу Хрвата! Тек да се зна: то није било усташко зверство, него усташка култура!
ЂАВОЉА ДЕЦА РАДЕ СВОЈ ПОСАО, А СРБИ ЧУВАЈУ НАДУМНИ МИР
У књизи Буда Симоновића „Огњена Марија Ливањска“ описан је, између осталог злочин на Огњену Марију, 30. јула 1941. године, када су, како каже Јован Мирић у својој књизи „Грлом у маказе“, „Хрвати из комшилука истерали из кућа 218 жена и деце из Горњих и Доњих Рујана код Ливна и живе побацали у јаму Равни Долац, у планини Динари. Мушкарце старије од 16 година одвели су и побили дан-два раније. Од ових 218 жена и деце преживело је четрнаесторо, тринаест женских и један мушки. Извађени су после 45 дана проведених у јами, морени ранама, камењем и бомбама, умирањем најмилијих, глађу и жеђу, црвима и вашима. Италијани су били ти који су наредили да се људи изваде из јаме, макар да умру на земљи ако не могу више да живе. Најстарија жена која је преживела била је Цвита Бошковић.“
Италијани су организовали пребацивање преживелих у болницу у Ливно. О томе је Цвита Бошковић оставила сведочење:„Бисмо ту недељу дана. Онда нас гонило некаквом колусином у болницу у Ливно. Прате нас Блаж Шибеников и Томо Бараћ. Кад камион стаде у Чаићу они гледају у мене, а ја замишљам: сад ће нас бацити у понор. Пита мене Блаж:
– Шта си се замислила, бона Цвитука?
– Гледам ил ћеш ме у понор бацити ти, ал Томо.
– Ма, ајде – каже – бога му његова, зар тога није било доста…
– Није, Блажо, није – велим ја – има нас ево још четрнаесторо живиг, треба то све истријебити, тако је рекао твој Мићо…“
Такав беше и старац Вукашин.
АНДРИЋЕВА МИСАО
Овај, надумно миран разговор жртве са џелатом, подсећа на Андрићев опис смртне казне над двојицом Срба, описан у „Травничкој хроници“:“Два везана човека, разголићених, дугих вратова, стајали су прави и непомични, са једнаким изразом чудне збуњене нелагодности на лицу. На њима се нису изражавали ни страх ни храброст, ни одушевљење ни равнодушност. По том изразу на лицима то су били само брижни људи, обузети мислима о некој далекој бризи, и жељни само да их оставе да могу брзо и снажно да мисле о њој. Њих као да се није ништа тицало све ово што се ради и виче око њих. Они су само трептали очима и с часа на час лако приклањали главу као да тако желе да се одбране од ове гужве и граје која им смета да се потпуно препусте својој тешкој забринутости.“
Пишући о том Андрићевом сазирању, песник Рајко Петров Ного указује да велики писац поручује да је наш свет остао без Божије близине. Ного истиче да је у овој сцени, као и у већем делу „Травничке хронике“, све много тише, повученије и удаљеније и од људи и од Бога него, рецимо, у „Ћуприји“. Иако се Бог не помиње нити призива непосредно, Андрић наглашава безимено присуство некога или нечега што посматра погубљење Срба, чинећи га трагичним васељенским догађајем. Оба Србина су збуњени беспоретком света, али прави, непомични, достојанствени. Они ће понети свој крст, макар да је „над њима небо затворено“, као славном Његошевом архијереју Данилу. Србима који чекају џелата је нелагодно што су таква непочинства дешавају у свету, и што људи то чине људима, ближњи ближњима, Каин Авељу: баш као што је и Цвита Бошковић помирена са будућом смрћу која долази од ђавоиманих усташких комшија, што су се, одједном, пред јачим ( италијанском војском ) смирили до маковог зрна.
У понашању осуђених Срба може се уочити наднебески мир који је старца Вукашина из Клепаца повео ка победи над кољачем Жилетом Фригановићем. Иво Андрић нигде не помиње Бога, али зна да НЕШТО посматра шта нељуди чине. Јер, како каже античка изрека, позван или непозван, Бог је присутан.
О ЕКУМЕНИЗМУ И КОМШИЈСКИМ ОДНОСИМА
Да у нас има памети и духовног расуђивања, лаж звана екуменизам никада не би била прихваћена. Нити би се кршили догмати и канони заједничким молитвама са инославнима.
То, међутим, по хиљадити пут понављам, не значи да треба мрзети инославне, и да не треба имати коректне односе са комшијама других вера.
Горњокарловачки владика, познати проповедник Симеон ( Злоковић ) о српској трпељивости је, између осталог, писао: „Светосавски дух је створио код нашег народа и ону ширину толеранције према човеку друкчијег мишљења и веровања. Мада чуварка Православља и у догматском и у организационо-дисциплинском погледу, Светосавка црква још од Средњег века гаји дух толеранције. На подручју светосавске црквене организације несметано живи и делује архиепископ барски који је потчињен Риму. Епископ Котора такође је у саставу римске црквене организације, и то остаје како је и било и онда када је Св. Сава поставио православног зетског епископа са седиштем на Превлаци, неколико километара далеко од Котора. Са подручјем которског епископа римске оријентације, граничио се и хумски епископ, под чијом је духовном влашћу била цела северозападна обала Бококоторског залива. Две црквене јурисдикције и већ прилично оформљена и два црквена менталитета живели су један поред другог, и начело трпељивости тек се нарушава после пропасти државе Немањића, када се духовна деца Св. Саве почињу називати јеретицима и шизматицима и када, под Венецијом, почиње систематско покатоличавање. Српска средњевековна држава и њена Светосавска црква прве су у културној историји познавале начело верске толеранције, што служи на част и држави и цркви.“
Дакле, није реч о трпељивости и добросуседству. Реч је о борбеним јеретицима, херцеговачким усташама, који су Србе клали јер су православни. И данас неки њихови потомци ( не сви ) херцеговачке усташе величају као хероје и мученике хрватског народа.
Са тим се не смемо мирити, и екуменизам са таквима не да је немогућ, него је велика грехота и срамота.
Књига каква је документарни роман Александра Живковића „Пребиловачке голубице“, између осталог, и на то нас подсећа.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Има ли наше мучеништво смисла?
Има, али под једним условом: да је у Христу. Иначе је бесмислено, јер ми смо народ с којим се поступало као са стоком за клање, и све је апсурд, самоубилачки апсурд – без Христа.
Зато се поново питамо: где је био Бог када су усташки крволоци убијали наше људе, жене и децу?
И одговарамо, верујући у Христа: Бог је био на Голготи, што значи да је био на сваком стратишту, у свакој јами, у сваком логору. Христово грло, грло Богочовека, било је преклано сваком камом која је клала Србе. Јер су клани зато што су Христови.
Све је то опевао Свети владика Николај у својој служби Новомученицима српским:
Нема лепше смрти од смрти за правду,
Ни љубави веће од смрти за ближње,
Мучеништва српска и стара и нова,
У Књизи Живота црвена су слова.(…)
И крштена браћа вас браћу поклаше,
Мученици српски, Седамсто Тисућа,
Без вас и савести да би благовали.
Ал’ ђаво им кликну с Каиновог врата:
„Браво побратими, моји див јунаци,
Весеље је моје кад брат коље брата.“
Христос же Свесилни, Разоритељ ада,
Пастир је и Вођа Свог безбројног стада.(…)
Одсечене руке! На што ће вам руке?
Престругане ноге! На што ће вам ноге?
Још и мртво тело! На што ће вам тело?
На небу вас чека небесно одело,
Небесно одело од сјаја саткано,
Од Тројичног Бога верним даровано.(…)
Због једног убиства Каин проклет оста,
Колико л’ проклетство навукоше на се,
Што убише Срба Седамсто Тисућа,
На веки проклета остаће им кућа.(…)
Кад се адским кадом људи опјанише,
Тада браћа браћи крвљу наздравише,
Пријатељи ваши што с вама једоше,
Мученици српски, главе вам секоше.(…)
У роду без славе Ти се нађе славна,
О Пречиста Дјево, славо Православна,
Дугочекан Христос кроз Тебе нам дође,
Небо к земљи спусти, земљу к небу диже,
Уздиже у небо српске Мученице:
Мајке и старице и красне девице.
О Маријо Дјево, божанскога лица,
Буди вођа у Рај нових Мученица.
И била је, и биће. Мајка Божја, Српска Узданица.
КОНАЧНИ ИСХОД
И шта се види на крају? Шта је коначни исход Пребиловаца? Њега је видео Свети Јован Богослов у Откривењу: „И после овога чух као глас силни народа многога на небу где говори: Алилуја! Спасење и слава и част и сила Богу нашему; jер су истинити и праведни судови његови, што осуди блудницу велику, која поквари земљу блудом својим, и освети крв слугу својих од руке њезине. И поново рекоше: Алилуја! И дим њезин дизаше се у векове векова.И падоше двадесет и четири старешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који седи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од престола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила. И дано јој би да се обуче у свилу чисту и светлу, јер свила означава праведна дела светих. И рече ми: Напиши, блажени су они који су позвани на свадбену вечеру Јагњетову. И рече ми: Ово су истините речи Божије.“ (Откривење 19:1-9)
То чекамо. Томе се надамо. Томе је посвећен роман Александра Живковића о Пребиловцима почетком августа 1941. Хвала Богу који подстиче Србе да се сећају – и Живковића, и српско удружење памтилаца у име кнеза хумског Мирослава, које је роман објавило.
