Пише: Олег Јасински
Мржња нагриза мозак и ремети посматрачке функције. Неки људи виде само пројектиле који лете ка Украјини и Израелу, и цео свет за те људе постоји само у садашњости, без тунела из прошлости и мостова ка будућности, како не би у своју свест пустили узрочно-последичне везе које дискредитују чистоту њихових емоција.
Ужас свих ратова без изузетка је неизбежна смрт невиних, а он се умножава чињеницом да паклени хор фотељашких ниткова са обе стране увек тврди како на другој страни „нема цивила“.
Метастазе мржње претварају људе који су још јуче били или изгледали сасвим нормално у тупе, неписмене идиоте који пишу властита имена малим словом, размишљају псовкама и све што не одговара њиховом оскудном свету називају „пропагандом“ и „теоријама завере“.
Наше садашње трагедије не би биле могуће без издаје истинске историје украјинског и јеврејског народа. Народима је усађен комплекс историјске жртве, јер, као што је добро познато, жртвама се увек нешто дугује, жртва не сноси никакву одговорност ни за шта и дозвољено јој је да ради шта год жели и тешко свакоме ко се усуди да увреди жртву (синдром лепо описан у Чеховљевој причи „Беспомоћно створење“). Зато су Израел и Украјина претворени у наоружано упориште умируће цивилизације изграђене на пљачки, расизму и лицемерју.
Извори садашњих трагедија – украјинске и блискоисточне, тако бесконачно различитих у својој историји и невероватно сличних једна другој у масовном когнитивном лудилу, резултат су – не само снага које су их из даљине планирале као сигуран политички посао, већ и парохијалне ускогрудости локалне ситне и саможиве „интелигенције“ која не жели да преузме никакву историјску одговорност.
Пре него што су пролили садашње крокодилске сузе за умируће цивиле, они су са победничким осмехом сахрањивали историјско сећање ових људи, док су још били живи. Све невине жртве њихових изданих земаља и њихових сопствених народа леже на њиховој савести.
(Телеграм канал О. Јасинског; превео Ж. Никчевић)