ПРАВОСЛАВЉЕ И ЈОГА: ПОВОДОМ ИЗЈАВЕ ЕПИСКОПА КОЈИ БИ ДА БУДЕ И „ЛАЈФ КОУЧ“
ОКУЛТИЗАМ СЕ ВРАТИО
Србија је опет потонула у мрак окултизма. Деведесетих година двадесетог века, захваљујући, између осталог, снажним активностима Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, многи и многи су упознали истину православне вере и схватили колико је опасно играти се својим спасењем зарад стицања „здравља” или „моћи” на путевима магије и окултног, а нарочито различитих далекоисточних верских техника. А сада је све то заборављено. Под изговором приче о здравим стиловима живота коју су, између осталог, пропагирали и спортисти којима се Србија дивила и диви, дошли смо опет до тријумфа опасних духовних пракси, попут јоге, овог пута маскиране у фискултуру.
Дошли смо до тога да један епископ, који би да буде и „лајф коуч“, каже како се он не разуме у јогу, и како је он за православне методе, али, ето, не треба осуђивати оне који вежбају јогу, јер је то, ето, нека вежба, вежбица, као кад ортопеди показују родитељима како да раде са бебицама. Није то тако лоћикаво, мисли овај епископ.(1) У сваком случају, „мож` да бидне, а не мора да значи“.
Али, авај! Јога је много опаснија него што се мисли. И један православни епископ то треба да зна. Некад су православни епископи то знали. Док су били православни, наравно. Мене је о опасностима јоге обавестио блаженопочивши владика будимски Данило.
Било како било, реч је речена, и нашим читаоцима треба послати упозорење.
ШТА ЈЕ, У СТВАРИ, ЈОГА?
Свештеник Георгије Максимов упозорава да многи, површно православни, дођу у стање гнева када их духовници подсете да је јога неспојива са хришћанском вером. Њима то изгледа као некакав фанатизам, јер је у питању тобож само физичка вежба здравља ради. Зато је важно да људи знају о чему је реч. Отац Георгије, између осталог, каже: „Архиепископ албански Анастасије (Јанулатос) је својевремено написао текст са називом „Јога”. Набројавши осам нивоа – етапа традиционалног пута јоге, усмереног на последњи циљ – „ослобођење”, архиепископ Анастасије примећује да „иако се на првим етапама чувају неки елементи свести, на последњој етапи јоге долази до савладавања чак и самосвести. Они не виде боју, мирис, звукове, осећања и нису свесни ни себе ни било кога другог. То се сматра знањем, просвећеношћу. Ова техника је усмерена на везу са Апсолутом и за њу суштинске истине хришћанства о Христу Спаситељу, благодати, несебичној љубави, Животворном Крсту немају никаквог значаја”. /…/ Православни свештеник Михаил Плотников који је много година посветио изучавању религиозних традиција Индије, у једном од својих интервјуа напомиње да „јога представља монашку праксу, која на почетку подразумева одрицање од противприродних жеља (то јест, од греховних, порочних жеља), затим од природних жеља (брак, богатство и др.) а на крају – уопште од свих жеља. На пример, класична хиндуистичка раџа јога која је описана у „Јога сутра” Патанџали има осам нивоа. Пролазећи почетне ступњеве, јогин уз помоћ аскезе и специјалних вежби задобија контролу над својим физичким и „тананим” телима. На вишим ступњевима он задобија контролу над психом и стиче искуство усредсређеног сагледавања (медитације). Притом практично треба да не једе и не пије, да мало спава и дише, да буде равнодушан према похвалама и увредама, да ништа не осећа, да заустави бујицу својих мисли, у потпуности се сконцентрише у себи на некој тачки и да уђе у стање транса. И ето, тада у унутрашњу празнину и тишину треба да уђе светлост коју јогин доживљава као светлост сопствене „божанствености”…
Јогини сматрају да се након заустављања психичких процеса и достизања самадхија, то јест стања усредсређености без садржаја, „спаљују семена карме” и то гарантује одсуство новог рођења и дозвољава да се у сваком тренутку заувек ослободи од тела… Управо таквом, истински аскетском јогом у Русији се мало ко бави… сви могући гуруи и власници јога центара у Русији реално се баве њу–ејџ јогом, у којој практички одсуствује аскетизам, и само се ретко практикује привремено осамљивање, медитација, читање мантри које су потребне за ослобађање мисли и усредсређивање. Циљ такве јоге је некакав спокој, улазак у блажено стање и ништа више од тога“.
Даље се отац Михаил посебно зауставља на разобличавању неких митова о јоги које шире њени западни следбеници: „Не једном сам имао прилике да слушам или читам тврдње руских следбеника јоге, да ето, индијски јогини живе дуго и срећно, да не обољевају од хроничних обољења, не осећају навалу стресова и нерешених проблема. То је лаж, мит… Здравствени прегледи који су на државном нивоу спроведени у Индији (први и последњих пут) 80–их година, показали су да јогини, којих тамо има неколико милиона, живе просечно мање чак и од обичног становника Индије и страдају од масе обољења. На пример, катаракте очију јер се непрестано концентришу на сунце, ишчашења зглобова, постојања артритиса и артроза због честих, дуготрајних неприродних положаја. Јогини страдају од низа обољења горњих дисајних путева и гастроинтестиналног тракта јер сваки дан спроводе клистирање, гуменим цевчицама чисте носну шупљину тако да временом практично уништавају слузокожу у желуцу и носној шупљини… Без обзира на то што сви они, уз изузетак ожењених шиваита, дају завет безбрачности, огромна већина јогина пати од хроничних полно преносивих обољења. Јогини који не желе да се одају блудној страсти веома често кастрирају себе на зверски начин…”
Отац Михаил даје следећи закључак: „Говорећи о духовној опасности од бављења јогом, може се кратко рећи: ако се будеш бавио аутентичном хиндуистичком или будистичком јогом – доспећеш у самообману – себе ћеш сматрати „богом”. Ако се будеш бавио њу–ејџ јогом – такође ћеш упасти у обману… Од бављења фитнес јогом нема озбиљних духовних последица, међутим, као по правилу, фитнесом се баве људи који уопште не живе никаквим духовним животом… По мом мишљењу, правилније је рећи да сваки фитнес, не само са елементима јоге, није сам по себи користан за душу. Људи, који се исувише баве својим спољашњим изгледом и здрављем, самим тим сведоче да не живе духовним животом“.
Потребно је такође навести мишљење и јеромонаха Серафима (Роуза) који се у младости, пре примања Православља такође доста времена бавио источном праксом медитације: „Пре скоро двадесет година монах–бенедиктанац Дешане је писао о свом искуству претварања јоге у „хришћанско” учење… Свако ко разуме природу прелести или духовне заблуде препознаће у том опису „хришћанске јоге” тачне карактеристике оних који су духовно сишли са пута… Исто оно стремљење према „светим и божанским осећањима”, иста та откривеност и спремност да се буде „узнесен” неким духом, иста она трагања не за Богом, већ за „духовним утехама”, самоопијеност која се погрешно доживљава као „стање благодати”, иста она невероватна лакоћа којом човек постаје „сагледавалац” или „мистик”, иста „мистичка откровења” и лажна духовна стања. То су заједничке карактеристике људи који су упали управо у стање духовне заблуде…”
На крају бих желео да цитирам запис разговора који је учинио митрополит Јеротеј (Влахос) – на његову молбу један од светогорских Стараца је кратко означио основне разлике православне Исусове молитве од индијског типа јоге и медитације: „Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога Који је створио васељену и Који управља њоме љубећи је. Он је благи и брижни Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже „у Богу”. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: „Помилуј ме”. Самоискупљење и самообожење једнако су страни атлетама умне молитве, јер то је грех Адамов, греховни пад. Он је желео да постане Бог изван Божијег домостроја и промисла о њему. Спасење се не постиже „кроз нас саме и из нас самих”, како умишљају човекообразни философски системи, већ се, напротив, задобија „у Богу и кроз Бога”.
Друго: Исусовом молитвом се не бије бој за сусрет са безличним богом. Ми не тежимо уздигнућу у „савршено ништа(вило)”. Наша молитва управља пажњу на личност Бога, Богочовека Исуса, те из тог разлога говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији”. Божанска и људска природа сједињују се и сусрећу у Христу, наиме, у свеукупном Богу Слову [Логосу] и свеукупном човеку: Јер у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол. 2: 9). Према томе, у православном монаштву налазимо блиску повезаност антропологије и сотириологије са христологијом. Ми љубимо Христа и неодступно држимо Његове заповести. Велики значај придајемо том послању. Упорно истичемо да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам (Јн. 15: 14). Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом.
Треће: Непрестана Исусова молитва не одводи у стање гордости. Религијско–философска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: „Помилуј ме грешног”, сматрајући себе најубогијим и најгорим од свих. Ми не презиремо ни једног од наше браће. Атлети Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности.
Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање него сједињење са Богом, Светом Тројицом у Личности Господа нашег Исуса Христа. Додуше, ваља подвући да ово сједињење не потире људски удео – ми не бивамо „прогутани”, будући да смо и сами личности.
Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости постајемо способни да разлучујемо грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светлости. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног.
Шесто: Подвиг Исусове молитве повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, далеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности. Ми не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображењу. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћена и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нама подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању Светог Максима Исповедника, „духовно познање без подвижничког живота (прочишћења срца) јесте богословље демона”.
Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у савршено ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божију у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17: 21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо „одеће душе”, чему теже неки философски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми, дакле, не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо стању у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом.
Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају да се упусте у тешкоће и тегобе људи како би се, тако сматрају, лакше задобио мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо молитељи у име целог света. Уосталом, спасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи није, заправо, истинска радост.
Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методама и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина. Затим их, пак, сасвим напуштамо као непотребне.
Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати.““
Тако каже отац Георгије Максимов.
СВЕДОЧЕЊЕ ЖРТВЕ ЈОГЕ
Сведочење православне хришћанке која је упала у свет далекоисточне мистике да би се једва извукла из њега испуњено је озбиљним упозорењима савременом човеку са православног Истока, који се, после вишедеценијског тријумфа атеизма, нашао изложен духовној глади и жеђи и онда је, без разбора, почео да конзумира све што му је дошло под руку. „Боље је гладовати него јести отровно” – тако гласи старо упозорење. Ако не можемо да појмимо где је истина, треба се, извесно време, уздржати од прављења избора незаснованог на тачним духовним информацијама. Не треба нигде журити.
Велики проблем савременог човека је његово неразликовање молитвене и магијске праксе. Основна разлика између молитве и магије је у томе што молитва, за разлику од магије, призива милост Божију, и што се Бог у молитви доживљава као Отац Који воли Своју децу и помаже им. Бог Коме се молимо не може се преварити и обманути, али се, искреним покајањем и чистим срцем, може навести на штедроту и милосрђе. А магија? Маг увек очекује да ће НАТЕРАТИ силу коју је призвао да му се потчини и испуни његову вољу. „Нека буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи”, каже хришћанин у молитви; „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”, поручује својим следбеницима сатаниста Алистер Кроули.
Данашњи човек „хоће сад и хоће све”. Он би да се брзо „иницира”, посвети у најдубље тајне битија – преко ноћи. Њега занимају, између осталог: додир са вишим изворима универзалне мудрости; ослобођење од психо–траума; стицање креативних моћи; редукција стреса, додир са духовима – водичима; усредсређење; откривање нових нивоа стварности. Улажење у измењена стања свести праћено је следећим позивима:
- Препусти се и осети као да упловљаваш у вечност;
- Одбаци разум и пливај;
- Уђи у другу димензију;
- Изађи из тела и почни да пловиш;
- Осети како ти се тело загрева и како се све дубље опушташ…
За савременике је веома битна еуфоричност и одушевљење новим техникама самопомоћи и самоусавршавања. Ова еуфоричност се заснива на надувавању сопственог ја, које би требало да се осећа као „бог”. Први који је умислио да може да буде бог без Бога је сатана. Он је из еуфорије пао у очајање, и повукао са собом трећину ангелских сила.
Савремени човек улеће у нове праксе и, на почетку:
- Осећа краткотрајан прилив енергије и мира;
- после извесног времена, нађе се у стању анксиозности, дезоријентације и депресије, и потребна су му нова искуства да не би остао у „бедаку”;
- Почиње да се занима за себе и своје усавршавање, што води занемаривању породичних односа и посла;
- Одушевљен је, сјајног погледа, чини му се да је свет његов, а кад изгуби илузије, руши се;
- Све више губи тле под ногама, и креће да се обраћа астролозима, маговима и другим „алтернативцима”;
- Налази се у потрази за остварењем вечних визија (стижу ванземаљци!), а тупо посматра како његови ближњи пропадају;
- Буђење „кундалини” („змијске” енергије кичме) после почетне еуфорије води емоционалним сломовима и стресним ситуацијама, па чак и психозама;
- Еуфорични човек Новог доба, умисливши да је „бог”, често крши основне моралне норме и губи се у чињењу гадости које му изгледају као пут „с оне стране добра и зла”…
Све ово, и много шта друго, нас упозорава куда води „пут којим се ређе иде” (Скот Пек). Зато га се треба клонити – док није касно.
Пут молитве, синовског предавања Оцу небеском, блажен је и чист, радостан и светао. Њиме ходећи, улазимо у Царство Небеско.
Ево о чему пише жена која је платила високу цену да би појмила шта се збива у духовном свету:
„Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима! Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.
Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам. Почиње нов живот, радим, стичем нове пријатеље.
После неколико година – било је лето, сезона одмора – на столу код познанице нађем часопис о активностима једног будистичког „института” (тако се декларишу) у Тоскани. Допадне се то мени, веома. Познаница ми исприча причу о медитацији, о стањима ума, о мирном уму који се огледа… Седнемо да медитирамо, објасни ми како се дише и – заустави се мени ум. О дивоте, о смирења, о среће – Тибет је диван!
„Ево баш за пар дана има семинар, иницијација на Калачакра–у, имају castello у коме је и gompa…” [тибетански храм, нап. прир.]
За пар дана сам се обрела тамо, велика гужва – долази уважени Лама XY који је на Калачакра–у иницирао Далај Ламу лично, кад је био мали…
Уклапам се као домаћа, тих неколико дана, у друштво које интензивно медитира.
Лама седи на узвишењу, ми седимо доле, он води, ми понављамо, он пева и прича, ми слушамо (око 150 људи у једној просторији) па понављамо, заставице лепршају, приносе се тоне миришљавих штапића, медитира се сатима.
„Све је дивно, сви су весели, ето овај исток – све то тако лепршаво, а ми западњаци како смо напорни и не умемо…”
Кључног дана, седећи у медитацији, кроз мене је дословце прошла нека велика кугла, право кроз стомак. Енергетска, каква год, заиста не умем да опишем „то”.
Увече добијамо неку траву, стављамо је под јастук – важан је тај сан: тад се разоткривају карма задаци и dharma могућности. Вриштим и будим цео институт – сањам мајку коју за руку уводим у гроб њеног оца, а поред стоји мој брат, мали је и игра се – врти велики точак.
Следећег дана добијам плаву иницијатичку врпцу за око врата, са лобањицом од кости („диииивно”), купујем књига колико могу да однесем са собом (све тибетанска философија, све преведено на италијански, на квалитетном папиру) и практикум (врста молитвеника) где је тибетански написан латиницом, да и сваки писмен не–тибетанац може да чита. Много материјала, за обраћање Буди, овом конкретно, за „мој случај”, и Калачакра–у – све сам спаковала и донела кући. Са полице у кући у којој живим, у шаке ми одмах пада нови изазов – књига „Тао у физици”, у којој аутор, Fritjof Capra, објашњава да је све Божије дисање, па се силази у атоме и субатомске честице, где све пуца од енергије и великих умова модерне физике и постулата и тумачења разних религија, које – заправо, а како аутор доказује, говоре – једно те исто! Ово ме додатно надахњује. Мозак ми пуца од нових сазнања, „буја живот на све стране”.
Убрзо потом примам Реики иницијацију. Затим се упуштам у групну медитацију са дружином из „египатске школе” (интензивни „курс” отварања „трећег ока”, са све „свештеницом” која даје инструкције – и то дупли „течај”). Почињем да живим сама, читам тибетанске књиге, таоисте, „као свакодневно штиво”, а онда ме фасцинира Зен. Ту се не заустављам, налазим још погоднију ствар – Nichiren будизам. Веома брзо учим Сутру Лотосовог цвета, напамет је „рецитујем” на старојапанском, испред Dai Gohonzon–a – што сама, што у групи. То постаје моја редовна духовна „пракса”, ујутру и увече. Читам и самурајска штива, мој учитељ Аикидо–а ми се допада јер говори о мистичном Аикидо–у…
Пословно, најбољу сарадњу остварујем са колегом, који је уједно уважени члан ондашње антропософске заједнице, а преко кога сам добила прегршт информација и пуно дела Рудолфа Штајнера. Уследило је проучавање дела мадам Блавацке, а стигла сам и до Гурђијева. Моја библиотека – се пунила; моја глава, душа и тело – су се тровали. У медитацији ми се једном лично указала нека задата тибетанска „богиња”, у светлости тачно боје како треба. „О, како је све ово добро…”. Чула сам и свенебеску музику, својим ушима. Данима ме прати мирис брескве – „све је то баш лепо” – тако сам мислила. Уредно сам консултовала Ји Ђинг и, наравно, веровала да „у том хороскопу, има нешто…”. У свим овим истраживањима и доживљавањима пролази ми пет година.
Но, ситуација са послом се компликује и распада ми се вишегодишња емотивна веза. У то време, у књижари у близини, налазим „Мистични Тибет” – А4 формат, дебела књига, са пуно илустрација. Ту први пут видим жене које су себи одсекле брадавице, чудне неке маске које ми не делују пријатељски, људе којима, у ритуалима, други секу кожу тестерама, собичке по тибетанским недођијама, пуно избразданих лица и – први пут се загледам у њихове очи. У тим очима угледам бездану празнину и почињем да схватам да тај свет није само пријатељски и светао, и да то није само свет који слави квалитете ума… Убрзо сазнајем и да је Хитлер имао везе са одређеним тибетанским монасима, који су, после ослобађања Берлина, проналажени у бункерима (видела сам фотографије). Сазнајем и да је Хитлер све време рата био са Гурђијевим у радио вези…
Рађа ми се осећај да нешто у мом духовном путу не штима и почиње да ме обузима језа. „Коме се ја молим, кад изговарам све оне речи старојапанске… Шта ја изговарам?… Па ја само рецитујем и верујем „учитељу”, а немам ни тачан превод свега… Какве су оно слике, какве су оно тортуре, како сад Хитлер…?” Почиње да ми се рађа сумња. Добијам потребу да одређене књиге бацим. Правим некакву моју „магијску заштиту”, узимам велике црне кесе и почињем да цепам. Крећем од „Мистичног Тибета”, па таоизма… и исцепам отприлике метар којекакве езотерије. Том приликом примећујем да из кеса са књигама исцепаним у парчиће излази смрад – какав никад до тада нисам осетила! Не смрад леша, него нешто много горе, чега на земљи, једноставно, нема. У томе пролази два дана и три ноћи.
За то време не спавам, никоме се не јављам на телефон, па је мој добар пријатељ свратио, забринут, а ненајављен, да ме обиђе. Затекао ме са попаљеним свећама, у замраченом стану, како причам чудне ствари, цепам књиге и бацам „одређене” предмете… Отишао је и вратио се са мојим лекаром, који одлучује да ме смести – на психијатрију. Добијам инјекцију, уз опирање, и будим се сутрадан, на психијатријском одељењу града X на северу Италије. У међувремену, пријатељи сазнају све, а од њих и мој отац. Он срећом говори италијански, тако да се, у четири ока, договара са начелником да изађем из болнице након што ми се пружи нужна помоћ. Затим одлази до мог стана и пакује све моје ствари. Враћам се кући. Доносим отприлике онолико књига, колико сам бацила. „Остале су оне изабране, где је Светло” – тако сам мислила.
Италијански психијатар ми није дао никакву терапију, препушта све еминентном колеги у мојој домовини, који све то процењује као испад и, снимивши ми главу (колико се сећам мерио ми је некакве фреквенције), закључује да је „механички” све у реду и како са неуролептиком [лек за нерве, нап. прир.], за кратко време, могу доста ствари да решим и објасним себи… Одлучујем да не пијем таблете. Почињем да радим. И да срећем нове људе. Одлазим на једну хиндуистичку групну медитацију, упознајем једну реики „учитељицу”, аикидо је код куће мање „мистичан”, но све у свему – настављам у сличном маниру „учења и духовног узрастања”.
Прве зиме после тих дешавања, добијам повишену телесну температуру. Са малим паузама, у више наврата, веома често и дуго сам имала 37.2 – 37.4˚c. Идем на лекарска испитивања, али нико не зна шта је узрок. Овакво стање траје годину ипо дана. Идем од ординације до ординације, константно сам уморна и отаљавам све обавезе – радим са пола снаге.
У време Васкрса, улазим у Цркву и срећем монаха, Грка, који ми даје иконицу Св. Серафима Саровског, и каже да се распитам о житију. Од тад, заправо, почиње ход у другом правцу. И док ово пишем, осећам велику захвалност и љубав према том човеку. Мислим – вероватно се тада помолио за мене и хвала му.
Следи цепање остатка моје езотеријске библиотеке, спонтано, и убрзо. Док цепам књиге, исти смрад, као и прошли пут, избија из црних кеса. Само што овог пута тај смрад, јутро после, осећа и моја мајка. Она је сведок да тај смрад није предмет моје халуцинације и помаже ми да однесем остатке тих књига до контејнера.
Недуго потом одлазим у парохијску цркву мојих родитеља и обраћам се пароху. У разговору, долазимо до моје исповести. Добијем савет да читам Нови Завет, Псалме, уз строго и дуго правило (сад знам, није било другог начина да ми буде боље). Селим се у свој стан, спремам моју прву исповест.
Са интернета добијам све информације. Сећам се да сам мислила: „Свашта знам, глупости из белог света, а о својој вери – не знам ништа…”
Док читам и куцам, коче ми се прсти. Док путујем превозом, многи људи ми личе на демоне. Имам појачано чуло мириса, а онај смрад осећам где год да мрднем. Кадим стан, молим се како ми је речено, борим се са прстима и умом (у глави као да ми је катран, не могу да мислим и формулишем текст – тога се одлично сећам) и пишем – знам да МОРАМ да се сетим свих својих корака по „духовним школама”.
Десет куцаних страна текста је отац Д. стрпљиво слушао, док сам читала покривена епитрахиљем. Само је за ону „куглу” из тибетанског храма рекао: „Кугла, а?” И наставио да слуша. Прочитао је разрешну молитву, изашао из исповедаонице, стао на врата цркве и дубоко уздахнуо. Гледала сам га с леђа, људину од два метра – сав се стресао, а његов уздах сам чула са пет метара раздаљине. Хвала му за тачну епитимију, за мудар савет у три реченице, хвала му за прву Причест. А он би ме сад исправио, и рекао – Слава и хвала Господу Богу!
Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити. Нисам знала да се, лутајући кроз иницијације и читајући свашта, као крштена, заправо – одричем Христа. И зарадила сам озбиљне духовне и физичке последице.
Последице су, уз савете оца Д., као и редовно молитвено правило и посећивање Богослужења – после око четири месеца, нестале. Моја телесна температура је постала нормална, а људи ми нису личили на демоне. Престала сам да осећам онај смрад.
Сматрам да је то био греховни смрад. Најгори. Заслужила сам да га осетим, нешто неописиво и неподношљиво.
Није узалуд саветовано: „Јеретичке књиге – НЕ читати”.
Нисам са оцем Д. више говорила на ову тему. Он ужива да ме сретне здраву, веселу и запослену. Зна да ме погледа и ведро каже: „Добро си, да!” А ја немам потребу да га питам: „Шта је, оче, оно све било?” Било, и хвала и слава Богу – прошло!
Од тада је прошло око седам година. Што се мојих духовних „истраживања” тиче, на сва питања – одговоре сам нашла у православној вери. То је сигуран духовни оквир у коме имам све што ми треба.
За потребе овог писања прелистала сам неке интернет странице, и погледала поједине снимке. Раније, у то бих веровала, а сад ми је, признајем, било сувишно и досадно.
Да се вратимо на породицу. Мој прадеда је био ректор богословије, прабабина лоза – познати иконописци…
Онда је дошао комунизам, убијени су неки људи и мој отац, као дете, није смео да иде у Цркву.
Више се није говорило о вери… Било је такво време, Чак су се и богослови одрицали…
Ипак је то било време пентаграма. Да Бог сачува. Амин.”
Једно овакво искуство било би, да имамо духовне трезвености, сасвим довољно да никад не упаднемо у замке које су нам поставили зли дуси. Али, модеран човек је изгубио трезвеност кад је изгубио заједницу са Богом, и његова лутања су логична последица тог одступништва.
ДЕЛУЈЕ, АЛИ НИЈЕ ИСТИНИТО
Једна од основних обмана коју људи прихватају на основу упражњавања далекоисточних техника, попут јоге, јесте: „Ако делује, мора да је истинито”. И заиста – јога делује, али није истинита. Како избећи ту, тзв. прагматичну, замку. У свом огледу „Бог се открива људском срцу” отац Серафим Роуз јасно каже: „Зашто неко истражује религију? Постоје многи случајни разлози, но само је један прави уколико је особа заиста озбиљна: укратко – да би дошла у додир са стварношћу, да би пронашла дубљу стварност него што је посведневна стварност која се хитро мења, трули, не оставља ништа за собом и људској души не нуди трајну радост. Свака искрена религија се труди да оствари додир са том стварношћу. Данас бих желео да кажем неколико речи о томе како православно хришћанство настоји да учини следеће: да отвори духовну стварност пред религиозним тражитељем.
Тражење стварности је опасан задатак. Вероватно сте чули приче како су у наше време млади људи трагајући „прегорели” покушавајући да пронађу стварност и умру млади или пак, развуку ово туробно битисање, користећи се само делићем способности сопственог ума и душе. Сећам се свог пријатеља пре 25 година, из времена када сам и сам трагао, када је Алдос Хаксли управо открио тобожњу „духовну” вредност ЛСД–а и навео многе да пођу за њим. Овај млади човек, типични религиозни тражитељ, једном ми је рекао: „Без обзира на то што би могао да кажеш о опасности коришћења дроге као што је ова, мораш признати да је било шта боље од духовно мртве америчке свакодневице”. Нисам се сложио, јер сам чак и тада могао да уочим да се духовни живот шири у два правца: може узвисити човека изнад овог пропадљивог живота, али га такође може уништити и дословно довести до духовне као и телесне смрти. Отишавши својим путем, пре него што је напунио 30 година постао је пропали старац, уништеног ума, напустивши свако трагање за стварношћу.
Слична искуства могу се наћи код људи који траже различите облике душевних искустава, огледа у „вантелесним” стањима, који имају сусрете са „НЛО” и слично. (Искуство масовног самоубиства у Џонстауну 1980. је довољан подсетник за опасности својствене духовној потрази.) Наша православна литература из протеклих 2.000 лета садржи знатан број поучних примера ове врсте. Овде ћу само навести један из житија Светог Никите из Кијевско–Печерске Лавре, који је живео пре око хиљаду година у Русији:
Нкита занет ревношћу, замолио је игумана да му да благослов за подвизавање у затворништву. Игуман (а тада је то био Преподобни Никон) му брањаше, говорећи: „Сине мој! Није корисно да ти, млад будући, у испразности пребиваш. Боље ти је да са братијом живиш: њима служећи, нећеш изгубити плату своју. И сам знаш како је Исакије пештерник у затворништву био прелашћен од демона; и погинуо би, да није било особите благодати Божије, која га, молитвама преподобних Отаца наших Антонија и Теодосија, спасе”.
Никита одговори и рече: „Никако се нећу преластити нечим сличним; моја је жеља, напротив, да чврсто станем против замки демонских и молим човекољубивог Бога да и мене удостоји дара чудотворења, као Исакија Затворника, који и до дана данашњег многа чудеса чини”. Игуман опет каза: „Твоја жеља превазилази моћи твоје; чувај се да се не сурваш када се преузнесеш. Ја ти, насупрот томе, заповедам да служиш браћи, па ћеш задобити венац од Бога за послушање своје”. Никита, занет веома снажном ревношћу за живљење затворничко, не хтеде нимало пажње обраћати на оно што му игуман поручиваше. Он испуни своју замисао: затвори се и тако пребиваше у затворништву, молећи се и никуда не излазећи. Пошто прође неко време, једаред, док беше на молитви, он зачу глас који се мољаше скупа са њим, и осети некакав необичан мирис. Прелестивши се, рече сам себи: „Кад то не би био анђео, не би се молио са мном, и не би осећао миомир Духа Светога”.
Затим се Никита стаде усрдно молити, говорећи: „Господе, јави ми се Сам, да Те угледам”. И зачу глас: „Млад си, нећу ти се јавити, како се не би узвисио и потом пао”. Затворник са сузама одговараше: „Господе! Никако се нећу прелестити, јер ме је игуман поучио да не обраћам пажњу на прелест демонску; него ћу учинити све што год ми ти заповедиш”. Тада душегубна змија, примивши власт над њим, рече: „Човеку, док се налази у телу, није могућно угледати ме. Али ево, шаљем анђела свога да са тобом пребива: испуњавај вољу његову”. Са тим речима предстаде пред затворником демон у обличју анђела.
Никита паде пред ноге његове, клањајући му се као анђелу. Демон каза: „Од овога часа више се немој молити, него само читај књиге; тиме ћеш ступити у непрестано општење са Богом и задобићеш могућност да пренесеш душекорисну реч онима који долазе к теби, а ја ћу се непрестано молити Творцу свих за твоје спасење”. Поверовавши тим речима, затворник се још већма прелести: престаде да се моли, поче се бавити читањем; видео је демона где се моли без престанка, те се радоваше, мислећи да се то анђео за њега моли. Затим поче да много разговара са онима што к њему долажаху о Писму и да проповеда попут затворника Палестинског. Постао је славан међу мирјанима и на двору великог кнеза. Он заправо није поучавао, него је посетиоцима говорио где су сакривене украдене ствари, где се нешто десило далеко од његовог места, а све му ово јављаше демон који с њим пребиваше.
…Тако је он известио великог кнеза Изјаслава о убиству новгородског кнеза Гљеба, и саветовао му да сина великог кнеза пошаље у Новгород на престо. Мирјанима је то било довољно да затворника прогласе за пророка. Примећено је да се мирјани, па и сами монаси који немају духовног расуђивања, скоро увек заносе варалицама, лицемерима, онима који пребивају у прелести демонској, поштујући их као свете и благодатне. Са Никитом се нико није могао поредити у погледу познавања Старог Завета; али он није подносио Нови Завет, никада своје беседе није заснивао на Јеванђељу и Апостолским Посланицама, нити би допуштао да когод од његових посетилаца подсети на нешто из Новог Завета. По тој чудној усмерености његовог учења оци из Печерског манастира у Кијеву разумели су да је ту реч о прелешћености демоном. Тада је у манастиру било много светих монаха, украшених благодатним даровима; својом молитвом они одагнаше демона од Никите, и Никита престаде да га виђа. Изведоше оци Никиту из затворништва и запиташе да им каже штогод из Старог Завета; али он тврђаше, заклињући се, да никада није читао оне књиге које раније знађаше наизуст. Испоставило се да је од утиска који је на њега изазвала прелест демонска он заборавио чак и да чита, те су га једва једвице, са великим напором, поново научили да чита. Пошто је молитвама Светих Отаца дошао себи, он позна и исповеди грех свој, оплака га сузама горким, достиже висок степен светости и стече дар чудотворења смиреним живљењем међу братијом. Касније ће Свети Никита бити хиротонисан за епископа Новгородског
Ова прича нама данас поставља питање. Како да религиозни тражитељ избегне замке и обмане са којима се сусреће у свом трагању? Постоји само један одговор на ово питање: човек мора тражити у религији не религиозна искуства, већ истину. Свако ко се бави озбиљним истраживањем религије доспева до овог питања: то је, дословно, питање живота и смрти.“
СВЕДОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ИНДИЈКЕ
Пред нама је сведочење Христине Мангале Фрост. И сама Индијка по националности, она се родила у породици која припада браманској касти и имала прилику да изучава јогу не посредно, не из адаптираних верзија као многи савременици, већ од раног детињства, из аутентичне хиндуистичке традиције. У младости, школујући се у Великој Британији, примила је протестантизам, а касније се обратила у Православље у коме духовно узраста већ више од десет година. Христина поседује научни степен доктора науке енглеске литературе на универзитету Кембриџ, удата је за православног Енглеза Дејвида Фроста и мајка је четворо деце, парохијанка православног храма Светог Јефрема Сиријског у Кембриџу (Велика Британија).
Ево шта она каже: „Родила сам се у индијској породици а постала хришћанка са 22 године. Православна сам хришћанка већ десет година. Била сам васпитавана у духу јоге. Мој деда је био пријатељ једног од утемељивача савремене јоге, Свами Шивананде који нам је са слатким и витамински богатим биљним варивом слао књиге о јоги. У детињству су нас родитељи подстицали на упражњавање одређених положаја и техника дисања, увек са јасним упозорењем да постоје разлике у техникама дисања за мушкарце и жене јер се и тела разликују. /…/
Говорим о овоме пре свега да бих нагласила да је јога више од простих вежби и да нам је данас, као никада пре, потребан дар трезвеноумља приликом упознавања са јогом. Неопходно је да имамо јасну представу о томе са чиме смо се сусрели.
Према јоги је некада у Индији постојао однос поштовања као према тајанственој грани хиндуистичке духовне дисциплине која захтева велику физичку и психолошку храброст. Јоги су се обраћали људи који су желели да достигну висине духовног савршенства по индијском схватању. Такав тражитељ био је дужан да се придржава суровог режима физичке и умне делатности под строгим руководством уваженог учитеља – гуруа. Коначни циљ јоге није ништа друго до осећање божанског у себи.
Од деветнаестог века, у многоме захваљујући неуморној проповеди индијских гуру–мисионара попут Свами Вивекананде, јога је лишена своје мистике и сложености. Споља се то изразило у форми америчких школа самопомоћи и позитивног мишљења и представило широким масама као безбедни и лаки пут до блаженства доступан сваком. Реч „јога” је сада добро позната и на Истоку и на Западу; веома је популаран одређени програм редовних вежби који се изучава и који практикује мноштво људи у школским и фитнес салама и на спортским теренима. Док је неки учитељи јоге представљају као једноставну технику за обезбеђивање физичког благостања човека, други се залажу да је представе као универзални одговор на суштинска животна питања. Неки предавачи и студенти јоге умањују важност индијског етоса у коме је запечаћен духовни језик јоге; други са спремношћу бирају за себе сами тај етос – посебно људи који сматрају да су православно вероисповедање, његови обреди и захтеви заморни. Многи хришћани се баве јогом не обраћајући пажњу на њен духовни пртљаг док други истовремено осећају због тога неки немир и често сусрећу неодобравање од стране својих свештеника и епископа. /…/
Један од аутора дели јогу на четири врсте: холивудска, харвардска, хималајска и култистичка јога.
- Холивудска јога као што се види из самог назива усмерена је на достизање спољашње привлачности, добре физичке форме и дуговечности.
- Харвардска јога је усмерена на достизање јасноће ума, концентрације и душевне стабилности.
- Хималајска јога се не уклапа у оквире две претходне; усмерена је на достизање посебног стања познатог као „самадхи”.
- Култистичка ујога у центар пажње ставља харизматичне гуруе. Сматра се да се просвећеност стиче само додиром гуруа и ученика који се њему или њој поклања као Богу.
Чисто индијске технике тврде да је неопходно следити савете оригиналног санскритског текста „Јога Сутра – Патанџали”. Индијска традиција претпоставља јогу од „осам степеника” у коме испуњавање физичких вежби заузима безначајни део програма, док је тежиште на умном и моралном очишћењу и коришћењу психичких сила за самоусавршавање.
„Осам степеника” су:
- „пет ограничења” (јама)
- „пет дисциплина” (нијама)
- „физички положаји” (асане)
- „ширење животне енергије” (пранајама)
- „унутрашња фокусираност” (пратјахара)
- „концентрација” (дхарана)
- „медитација” (дхјана)
- „уроњеност” (самадхи)
Пролазак прва два „степеника” усмерен је на развој моралних особина као што су праведност, самопожртвованост и ненасилност. Неки индијски учитељи јоге жале што се трећи степеник „физички положаји” данас широко преноси без икаквог односа према моралном усавршавању. Они инсистирају да равнотежа која се достиже практиковањем положаја представља оно што, пре свега, усмерава јогина на пут чији је коначни циљ стање непрестаног блаженства, познатог као самадхи.
Уроњеност у шта? Може се наићи на мноштво одговора на ово питање – све зависи у шта верујете.
Ако сте хиндуиста који верује да нема никакве разлике између његове природе (атмана) и Врховног бића (Брамана) „уроњеност” означава достизање искуства нераздвојивог јединства са Браманом. Такав хиндуиста коначну духовну реалност види као Безлично и одлучно тврди да вера у Безличног превазилази било коју веру у Личног Бога.
Ако сте хиндуиста – теиста који развија личне односе љубави са својим богом или богињом и стреми ослобођењу по милости божанства, „уроњеност” означава утапање себе у конкретном богу.
Ако сте будиста и не верујете у Бога Творца (што често и понавља Далај–лама) „утопљеност” означава наступање нирване, „гашење”, коначно нестајање.
Иако се амбициозни духовни програм Јоге Патанџали претворио у вежбе за одржавање физичке форме у западним приручницима за јогу, она се ипак још увек сусреће у нешто измењеној форми чак и на Западу.
У темељу свих традиционалних прилаза јоги налази се тачка гледишта философског система познатог као „санкхја”. Сагласно са овим системом, наше обично психо–соматско „ја” представља споредни ефекат физичких процеса и уз помоћ тренинга човек се чисти, као лук, долазећи до центра где се налази „чиста свест”. Ево како је то објаснио један учитељ јоге: „У једном тренутку личност постаје свесна да она у суштини и представља чисту свест, засебну и одвојену од психо–физичких процеса, од својих лажних ставова”.
Ипак, тврдња да систематско разарање контакта са спољашњим светом ствара јединство у човеку се чини врло сумњивом. Напротив, како је Р. Д. Лејинг показао у свом „Подељеном Ја” почетак радикалног излаза из спољашње реалности може у потпуности довести до шизофреније. Штавише, иако сагласно са јогом човек који се упушта у путовање у себе ризикује да психички оболи, тај циљ покреће низ озбиљних проблема за хришћанина. Господ Исус Христос нас призива да у нама тражимо Царство Божије, а не „чисту свест”. Чак се и у хришћанској монашкој традицији која препоручује удаљавање од света, од материјалних предмета, монах налази у трагању „унутрашњег царства”. У том „унутрашњем царству” јесте Божанска Света Тројица, Господ наш. Ми познајемо Христа и општимо са Њим у Духу Светом; силом тог истог Духа ми говоримо Богу „Оче наш”. „Чиста свест” представља само далеки одјек онога што представља хришћанско стање „Царства Божијег”.
Утицајни индијски мисионари као Вивекананда и његови следбеници покрећу одређене методе јоге ради покретања поп–мистике засноване на појму „самоостварења” које је постало крилатица јоге. Пут до „самоостварења” уз помоћ јоге представљен је као универзални позив, слободан од догми и потпуно светован. Ипак, пажљиво изучавање Вивеканандиних дела показује снажно скретање у страну једне конкретне хиндуистичке традиције из које је Вивекананда уклонио префињену метафизику хинду–недуалистичности (адваите) и оно што је остало почео ватрено да рекламира на тржишту. Насумични цитати из његових дела илуструју његов бесловесни синкретизам и брзоплете, често бесмислене, тврдње онога што је он учинио за метод „самоостварења”: „Ја је све. Говори ово непрестано.” „Иди у своју собу и стекни Упанишаде у Себи самом. Ти си највећа књига која је икада постојала и која ће постојати, бесконачна ризница свега што постоји.” „Ја сам суштина блаженства.” „Не следи идеале, ти их све садржиш у себи.” „Христос и Буда су просто случајеви у којима се огледају твоје унутрашње силе. У реалности, ми сами одговарамо на сопствене молитве.” „Можемо га звати Буда, Исус, Кришна, Јехова, Алах, Агни, али то је само Ја.” „Васељена је мисао, а Веде су речи ове мисли. Ми смо у стању да стварамо и уништавамо васељену, поново да је изградимо.”
Када је Вивекананда схватио да му је потребно нешто више од неповезаних философских разговора о његовом бренду „самоостварења”, написао је књигу о Раџа–јоги која представља практични приручник за људе који траже такозвано ‘самоостварење’.“
Дакле, сведочи нам православна Индијка, јога и хришћанство су неспојиви:“Постоји мноштво разлога због којих су духовни темељи савремене јоге неспојиви са хришћанством од којих је један од најважнијих прекомерни нагласак на себе. Егоцентризам је са хришћанске тачке гледишта корен зла. У њему је пад човека, његово скретање од Бога у погрешну, бунтовну страну зависности од себе. Егоцентризам представља прекид општења са Богом који се завршава грехом и смрћу.
Коментаришући Сократову изреку „Познај себе” (која такође представља идеју савремене јоге), православни богослов Георгије Манзаридис пише: „Ако постоји нешто што човек може и треба да тражи и налази у себи, онда је то – нови човек у Христу који се рађа кроз благодат Крштења и друге Тајне Цркве. Повратак човека себи самом може истински да га узвиси само када произилази кроз живот у Христу”. Хришћански циљ и средства за достизање овог циља кратко су изложени код истог аутора: „Директно и лично познање Бога достиже се путем општења са Њим уз помоћ Светих Тајни. Човек добија истинско знање о Њему једино када на њега силази Божанска благодат и сједињује га са Богом. Што човек више усваја божанско преображење које се у њему догађа дејством Светога Духа, то је пуније и потпуније његово познање Бога.”
Свети Павле нас подсећа да знати Бога значи бити познат Богу, то јест бити вољен од Бога. Љубав подразумева односе, општење, а не уништење, „утопљеност”, а најмање „утопљеност/уроњеност у себе”.
Ако се узме у обзир да су духовна атмосфера и циљеви јоге у великој мери неспојиви са хришћанством, тешко да постоји средство којим би хришћанин могао да одвоји индијски етос од јоге, да користи технике јоге и ипак остаје верни хришћанин. /…/
Исусова молитва је најсавршеније обраћање Божанском Имену којим смо призвани да се освештамо. Штавише, наша молитва се темељи на трезвеној свести о сопственом духовном сиромаштву као бићима која су подвргнута греху; зато као слепи просјак кличемо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!”
Понављање Исусовог Имена наглас или у себи може споља и да подсети на понављање мантри. Међутим, Исусова молитва није мантра. За разлику од мантри, Исусова молитва представља кратки садржај темеља хришћанске вере. За разлику од мантри, која функционише више као аутосугестија, Исусова молитва означава кретање ка Богу и од Бога, представљајући собом односе вере и љубави. За разлику од индијских мантри, циљ Исусове молитве је, говорећи речима апостола Павла, „облачење у новог човека”. У делима Отаца – пустињака, посебно у традицији исихаста коју је тако снажно штитио Свети Григорије Палама, као и у радовима савремених аутора, као што су Свети Игњатије Брјанчанинов, епископ Калист (Вер), Свети Порфирије Кавсокаливит итд. имамо бесцена руководства за Исусову молитву.
По речима Светог Игњатија Брјанчанинова: „У име Господа Исуса дарује се оживљење душе која је умртвљена грехом. Господ Исус Христос је – Живот. И Његово име је – живо: оно оживотворава оне који тим именом вапију Извору живота.””
Дакле, ако православна Индијка ово каже, требало би је послушати. Она се са јогом срела на извору, када је упознала Христа схватила је да јога не може бити „христијанизована”.
ЧИТАОЦУ
Драги читаоче, не заборави: јога није обична вештина за поправљање здравља, него окултна техника далекоисточног порекла. Сети се Христа Богочовека, Који се ни са ким и ни са чим не може упоредити, онако како каже руски философ Семјон Франк: „Мени је довољно да се сетим, ограничивши се на најелементарније доказе, да је Мојсије, без обзира на сву величину истине Божије која му се открила, заповедао да се у име Божије убијају иноплеменици и незнабошци, а да је Христос заповедио љубав према свим непријатељима, без разлике, да би се само из тога закључило да је Христос људима открио истину Божију пуније, дубље, верније него Мојсије. Довољно ми је да се сетим да се Мухамед оженио богатом удовицом, бавио се трговином, имао много жена, био освајач и лукав политичар, а да је Христос био бескућни сиромах, да није знао за друге побуде осим проповеди вере и самопожртвованог испуњавања Воље Божије, при чему је суштину те вере Он открио као свеобухватну љубав Божју – да бих са пуним поверењем схватио да су личност и учење Христово неизмерно ближи Богу него личност Мухамеда, и да, упоређен са надљудским савршенством Христа, Мухамед, чак и ако у њему неко види истинског пророка Божјег, није ништа друго до несавршени и грешни смртник. И проповед Буде, који је учио људе да одрицањем од земаљских жеља достигну савршенство Нирване, по пуноти истине не може ни да се пореди са проповеђу Христа, Који је показао пут ка вечном животу и блаженству Небеског Царства преко самоодрицања и љубави према ближњем – и то тако као што се лик Буде, царевића у младости и старца који је мирно умро под дрветом, уз сву своју лепоту неупоредив са ликом Христа, бескућног дрводељиног усвојеника, чије је срце горело непрестано божанственом светлошћу љубави, и који је пошао на крсно страдање да би свет спасио од греха. Стога ја видим да је у Христовом лику и учењу сама истина Божја изражена пуније, јасније, истинитије него било где другде”.
У свом „Теодулу” Владика Николај нас подсећа: „Не може човек, Теодуле, понизити себе а да не понизи Бога свога, нити може понизити Бога а да не понизи себе. Искривљена мотика, ковачу поруга; замућен извор, мутан и поток. У незнабожним народима понижени су и људи и богови до скотова. Људи су клани и сагоревани као стока на жртву злим боговима, а змије, бикови, мајмуни и птице обожавани су као прави богови. Од овога се ретко могао наћи изузетак ма у коме народу на кугли земаљској пре Христа. Чак ни мисаона Индија није у том чинила изузетак. Земља најдубље философије на свету, најсуптилније психологије и највећих људских напора, интелектуалних, интуитивних и моралних, Индија је кипела и пенушала се од многобожачких заблуда не мање него мрачни Египат и површна Јелада, или грозна Сирија и Халдеја.”
Из те и такве Индије стигла нам је и јога – не да нас ослободи, него да нас пороби. Јер, Христос је једина наша Слобода, једина Истина, једина Љубав.
Књига коју читалац има у рукама на светлост дана излази да би нам помогла да се разаберемо у црном плетиву наших дана. Чланци у њој сабрани, као и исповести жртава јоге и медитације, у овом тренутку су све што можемо учинити да помогнемо нашем народу да буде свестан духовних опасности које су се над нас надвиле.
Господе, благослови! Пресвета Богородице, спаси нас!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
