Милан Ружић

ПОВОДОМ 97 ГОДИНА ОД СМРТИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА: Рука терезинског мученикa

Кажу да нема човека који сам са своје две руке може одрадити било шта што би донело наду у боље сутра за један или више народа. Ипак, има једна рука коју чине једно раме, један лакат, једна шака и пет прстију од којих се само један прослави и то по томе што је повукао ороз на најславнијем пиштољу, најважнијег датума у најкрвавијем граду у средње важној улици са ослободилачком идејом потеклом из најблиставијег ума у најбољим годинама најтемељније осмишљене акције коју је икад ико осмислио на овим просторима на којима већ одавно нико ни о чему и не мисли, нити ко шта планира, а далеко било ради.

Та рука је ујединила или посвађала многе људе у зависности од тога ко је тај пуцањ како схватио. За неке је то терористички чин који не завређује ни зрно пажње и поштовања, већ носи са собом читаву хрпу осуде и клевете. За неке друге, који од те руке и дан данас немају ништа светије и ничим се више не поносе него том десницом, та иста рука служи као подсетник колико може бити правично једно сеоско дете, које ни са чим другим осим са вером у срцу и идејом у глави, користи ту исту руку како би пуцало у неког богатог и надменог човека који без главе, већ само са капом, без срца, већ само са планом и без себе, већ са свим туђим, жели да му се клања народ који има све оно што он нема и што никад неће имати. Није њега лако та рука убила, нити је метак знао тачну путању којом ће ићи, већ је лутао, а за њим и други док нису стигли тамо где су највише осећали да им је место, а то је у историји.

Стога, та рука никада неће бити само повод за рат и симбол тероризма, већ сунце, вера и све остало што нам данас недостаје у овим временима где ни четрнаест милиона руку не може урадити оно што је урадила Гаврилова, нити се икад може удостојити да се са једном таквом, ако ништа друго, оно бар рукује.

Тагови: Гаврило Принцип, Милан Ружић, Тероризам