ПОУКЕ СТАРЦА АТАНАСИЈА: Људи и последња времена
О СТАРЦУ АТАНАСИЈУ
Старац Атанасије Митилинeјски рођен је 1927. године у Кифисији, предграђу Атине у Грчкој. Његов отац Георгије био је из Митилине, а мајка Ефросинија са Самоса. Оно што његовим родитељима недостајало у школском образовању, надоместили су духовном мудрошћу и побожношћу, које су у изобиљу оставили у наслеђе Атанасију и његовој сестри Граматики.
Већ у детињству, пре него што је ушао у адолесцентске године, био је привучен дубокој побожности, захваљујући светости и умилним богослужењима свог духовника и исповедника, јеромонаха Атанасија Хамакиотиса. Од најранијих година изучавао је Свето Писмо и држао веронауку у свом комшилуку и у васпитно-поправној установи за малолетнике „Авероф“. Завршио је две техничке школе за радио-електронику у Атини, док је у исто време служио у грчком ратном ваздухопловству.
Године 1960, када је његов парохијски свештеник, јеромонах Јаков Шизас, изабран за митрополита Ларисе, Атанасије је позван да помогне митрополиту у његовој пастирској служби. После много молитве и уз благослов оца, Атанасије је замонашен од стране митрополита, а затим рукоположен у свештенички чин. Ипак, његова прва љубав била је сејање речи Божије. Брзо је установио катихетске часове за све узрасте, у градовима и селима, у црквама и у касарнама. Десет година је опслуживао целу област Ларисе: садио и плевио, исповедао, молио се, служио литургију, хранио и служио народ Божији.
У новембру 1970. године, пристао је на молбу својих најближих ученика да им постане духовник, и обновио је напуштени манастир Комнинеон у месту Стомион, тридесет миља источно од Ларисе, са погледом на егејску обалу. Чак и после устоличења за игумана, није оставио своју паству у Лариси, већ је наставио да путује у град недељом поподне и понедељком. Тај напоран распоред ( од пет до седам предавања недељно), уз непроспаване ноћи током више од четрдесет година, нарушио је здравље старца.
Његов дар проповедања био је такав да су десетине људи долазили из Атине, Солуна и околних градова да се напоје „чистим духовним млеком“ (1. Петр. 2:3). Десетине магнетофона и камера бележиле су преко четири хиљаде беседа, прожетиx патристичким, црквеним, духовним и православним духом Старца. Ипак, то је само делић његовог рада, јер већина беседа никада није снимљена. Снимљене беседе емитоване су, и настављају да се емитују, на радио-станицама у Грчкој и у иностранству.
Многи монаси Свете Горе били су одушевљени његовим великим даром и настављају да дају његове снимљене беседе поклоницима. Духовни великани као што су старац Пајсије Светогорац и игуманија Макрина из Волоса такође су препознали величину његовог дара. Светогорац, књижевник и издавач, монах Теоклит Дионисијатски, рекао је за старца Атанасија: „У наше дане Бог нам је подарио човека са даром тумачења Светог Писма.“ Данас се и монаси и мирјани широм света хране се духовним плодом Старца. Упокојио се маја 2006. године, у 79. години живота и после дуге болести, старац Атанасије преселио се у живот вечни.
Доносимо неколико његових поука.
ПРИНЕСИ НАЈБОЉЕ
Хоћемо ли ми злоупотребити најбоље ствари које нам је Бог дао за своје задовољство и потрошњу? Шта ћемо дати Богу? Многи људи кажу: „Види каква трагедија. Овај човек је био бриљантан, оштар као бритва, а постао је свештеник или монах. Могао је да успе у толико тога. Могао је да заради толико новца!“ Браћо моја, никада немојмо тако размишљати! Он се посветио Богу управо зато што је имао велики потенцијал, зато што је био интелигентан. Где су сви они који се растужују када виде младића како се посвећује Богу? Ево им одговора. Где су они који кажу да ће своју старост принети Богу? Мисле: „Па, сада сам још млад, здрав, леп и снажан. Уживаћу у животу како год могу, законито или незаконито. Онда, када остарим, често ћу ићи у цркву (уз помоћ штапа или ходалице); често ћу се исповедати; примаћу Свете Тајне…“ Где су сви људи који то говоре? Нема их.
Можда сте чули ову причу о гладном човеку у античкој Грчкој и његовој молитви Посејдону: „Боже мој, молим те пошаљи ми врећу ораха јер сам веома гладан. Гладан умирем. Молим те, велики Посејдоне, пошаљи ми те орахе и обећавам ти да ћу половину донети у твој храм.“ И заиста, шетајући улицом, угледа врећу ораха! Пресрећан, однесе је кући, разбије орахе – поједе све – и љуске стави у врећу. Однесе врећу љуски у храм и рече Посејдону: „Ево, обећао сам ти половину ораха. Ево ти љуске.“ Тако раде многи. Хоћеш ли Богу да даш љуске своје потрошене снаге? Шта би било са временом када си имао здравље, снагу и издржљивост? Сада, када си све то изгубио, кажеш да желиш да се окренеш Богу?
Свети Никодим Светогорац ово врло лепо објашњава када каже: „Јадниче мој, тада ти нећеш оставити грех – он ће оставити тебе због твоје старости.“ Дакле, то је оно што желиш да принесеш Богу, брате мој? Не, Бог жели наше првенце, наше најбоље. У супротном, наш принос неће се разликовати од Каиновог.
СВЕТИ КЛИМЕНТ РИМСКИ
Свети Климент нам је сачувао очигледне Христове речи које нису укључене у Нови Завет, али су сачуване у Предању Цркве. Позваћу се на одломак из Друге посланице Светог Климента Коринћанима: „Када је Господа неко упитао: ‘Када ће доћи твоје Царство?’ он је одговорио: ‘Када двоје постану једно и спољашње као унутрашње.’ (Поглавље 12).“ Ово је дубока изјава. А како то двоје постаје једно? Када говоримо истину до таквог степена, када се понашамо на такав начин да мислимо да постоји само једна душа у два тела. Другим речима, потпуно одсуство лицемерја међу нама хришћанима. Шта год ја теби кажем, ти верујеш, и шта год ти мени кажеш, ја верујем – једна душа и многа тела. „И да спољашње буде и говори као унутрашње.“ Он душу назива унутрашњим, а тело спољашњим. Ко год да си унутра, такав ћеш бити и споља: потпуно одсуство лицемерја, пуна искреност и истоветност изнутра и споља. Тада Христос каже да Царство Божије долази и настањује се у овом безазленом и праведном човеку.
ХРИШЋАНИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА
Свети Оци кажу да ће у те дане бити тако страшно да ће свако ко само исповеди Исуса Христа као Бога, чак и без држања Христових заповести, бити спасен. Један свети подвижник је то рекао, и већ сам вам износио ово сведочанство у другим приликама, али ћу га поновити. Вековима раније, у најранијој Цркви, у пустињи Горњег Египта, која је била пуна подвижника, постављено је питање једном чувеном старцу: „Оче, ми живимо под веома строгим условима. Наш подвижнички живот је изузетно тежак.“ Заиста, подвиг пустињских отаца био је непоновљив; ми данас не можемо ни да замислимо такав живот, а камоли да га живимо. Питање је било: „Шта ће бити после нашег нараштаја, како ће живети они који дођу после нас; хоће ли живети као ми?“
Старац је одговорио: „Не. После неколико година, монаси ће чинити отприлике половину подвига који ми чинимо.“ А само помислите: Свети Симеон Нови Богослов, који је живео у десетом веку, говорио је својим монасима у близини Цариграда: „Ми не можемо живети као Свети Антоније Велики, као велики подвижници четвртог века. Али зар не можемо макар у малом покушати да их подражавамо?“ И то је био десети век! А шта ми да кажемо у двадесетом веку? Размислите. Старац је даље рекао: „Хришћани после нас постићи ће само половину онога што ми чинимо.“ „А после њих?“ „После њих неће имати никаквих дела да изнесу. Имаће само веру. Исповедаће своју веру. Али они који ће само исповедати веру у Христа биће већи од нас.“ „Зашто?“ „Зато што ће ти дани, пријатељи моји, бити тако страшни да неће бити места за хришћанска дела, јер ће само исповедање вере у Христа значити мучеништво.“
НЕПОКАЈИВОСТ
И данас, када имамо нападе непријатеља, када се суочавамо са ропством, глађу, невољама, страдањима, многи су који сматрају Бога одговорним, говорећи да је Бог сачувао ова зла да их пусти на нашу генерацију. Тако многи људи оптужују Бога и држе Га кривим за зла нашег времена. Оптужују Бога, а никада себе. То значи да покајања нема. Они проклињу Бога говорећи да је Бог иза свега овог зла. Али ово је велика хула, оптужити Бога за све што није у реду у овом свету. Хула на Бога припада следбеницима антихриста. Понашање онога ко је под енергијом сатане, слично понашању његовог покровитеља, ђавола, дијаметрално је супротно енергијама Божијим.
ПОКАЈАЊЕ НА ВРЕМЕ
Пазимо, пријатељи моји. Исправимо се сада, да не бисмо пали у поноре зла из којих нећемо моћи да се вратимо, као што каже свети Андреј. Пазимо да се не нађемо у најдубљим тунелима зла. Они који падну у дубину зла не могу се вратити, него одговарају хулама на Бога. Зато обратимо пажњу на ово: имамо ли у себи злобу? Имамо ли недостатке? Не дозволимо да расту. Почнимо да их умањујемо.
Извор: Правда
