Потрошачко друштво у 21. веку

Антикорупцијска чистка у руском Министарству одбране, довела је, за сада, до хапшења двојице високопозиционирана функционера. Хапшење je зачињено фотографијама луксузних некретнина ухапшеника, пописом њихове имовине, сведочанствима о начину живота који су водили. У сенци тог спектакла, остаје једноставно питање: зашто ти људи (и сви други корумпирани људи) не могу никада да осете да имају доста. То јест, зашто и поред свега што имају, увек имају осећај да немају ништа и да им је зато потребно још (корупције).

Иако су увек корумпирани само појединци, узрок корупције није нека лична особина човека, већ општа атмосфера која људе чини подложним корупцији. О томе говори и једна српска „пословица“ по којој мито не прима само онај коме га нису ни понудили. То је, наравно, колико цинично, толико и нетачно, али сведочи о „нормалности“ корупције и њеном транснационалном присуству.

Свеприсутност корупције последица је чињенице да живимо у потрошачком друштву, завештању униполарног света из деведесетих година прошлог века, које су биле и врхунац америчке хегемоније. У пракси то је значило да је тих година, American way of life постао глобални идеал начина живота, а људи широм света, који су га прихватали, врло су мало размишљали о томе шта он заправо значи и како је настао. Тако су и превидели чињеницу да American way of life, није неки непромењиви начин живота, већ да се и сам мењао кроз време, означавајући потпуно супротне сетове вредности.

О томе сведочи и амерички социолог Дејвид Рисман када у књизи „Усамљена гомила“ говори о промени типа америчког карактера шездесетих и седамдесетих година прошлог века, када друштво производње и психологију оскудице, почиње да замењује потрошачко друштво и психологија изобиља. Деведесетих година прошлог века, потрошачко друштво достиже свој врхунац, што значи да амерички начин живота није више био повезан са чувеним протестантским коренима капитализма, односно друштвом производње у коме је богатство било знак будућег спасења (у религиозном смислу те речи). Уместо протестантске етике, амерички начин живота је постао нихилистичка бујица потрошње у времену за које се веровало да означава коначни крај историје.
Лични пример

Шта је (било) оно бивше друштво производње, могао сам да осетим на својој кожи: моји родитељи, рођени половином четрдесетих година прошлог века, венчали су се почетком седамдесетих. Ја сам „произведен“ 1973, мој брат 1977. године. Цео живот смо као породица нешто градили и дограђивали. Моји родитељи су се тада, а вероватно и сада, идентификовали са оним што су направили, или са угледом који су стекли, захваљујући квалитету свог рада. По свему томе, ми смо (били) типична породица друштва окренутог производњи, што значи да смо сопствене животе мерили оним што смо у њима створили.

Потрошачко друштво и потрошач, као његов репрезент функционише потпуно другачије: потрошач није заинтересован да нешто произведе, већ да што више тога види, искуси, проба или купи. Углед потрошача није више повезан са тим како ради свој посао, већ колико је у стању да потроши. Пошто чврсте друштвене везе (брак, очинство или мајчинство) обавезују, потрошач им није склон, јер га те обавезе ометају у потрошњи и зато није чудно што је потрошачко друштво карактерише пад наталитета. У великим градовима, мегалополисима – центрима потрошње – није више необично упознати особу која има тридесетак година и стан који је купила на кредит, али нема никакву жељу да се удаје или жени, или да има децу.

Тако долазимо до корупције: пошто потрошач не види никакву вредност у ономе што би својим радом могао да створи, укључујући ту и лични углед, идеални посао за потрошача постаје онај који би му доносио највећу количину новца, а одузимао најмању количину времена. Последица оваквог односа према раду је или отаљавање посла или продаја положаја, односно корупција, будући да примање мита одузима најмање времена (негде треба само окренути главу или нешто потписати), а доноси највише новца, који се онда претвара у потрошачки углед, односно гомилање статусних симбола и прекомерно, кабадахијско трошење.
Опасност од (националне) издаје

На овом месту са корупције прелазимо на свеприсутну опасност од (националне) издаје. Потрошачко друштво подрива национални идентитет као и безбедност земље, зато што жеља за хипертрофираном потрошњом (да се види што више, осети што више, купи што више) не познаје националне границе. Тиме се укида разлика између нас и њих.

Идеални потрошач је зато потпуно незаинтересован за националне границе или националну слободу, под условом да му се остави лична слобода потрошње: оно што би тог потрошача заиста погодило јесте ограничавање могућности да троши, путем економских санкција којима је изложена држава у којој живи, или могућност да несметано путује (и троши). Потрошача не занима да ли је власт у држави у којој живи издала неки национални интерес или не, будући да он сам нема никакве везе са националним интересима; оно што га збиља може разбеснети то је корумпираност елемената државног апарата, али не зато што је то увод у издају националних интереса, већ зато што то потврђује онај подсвесни страх сваког потрошача, да негде постоји неки његов новац који су му зли људи одузели. (У терминологији Ненада Чанка: Ди су наши новци?).

Потрошач може да буде отворени аутошовиниста, а може да се изјашњава и као „патриота“, али у суштини, он ће подржати само оне одлуке које не доводе у питање његов стандард, односно способност да троши. То што је управо таква логика (живимо да бисмо трошили) узрок корупције која му толико смета, о томе потрошач не размишља превише.

Пошто не види никакав смисао у производњи, потрошачко друштво познаје само две економске операције: продати и купити. Изузетак је била Америка која је, захваљујући статусу долара као резервне светске валуте, имала могућност да операцију продаје замени операцијом штампања (долара). Остала потрошачка друштва (било би претенциозна назвати их „народима“ или „државама“) морала су да продају оно што имају за продају, а када би се све продало морали су да се задужују и тако продају своју слободу одлучивања и своју будућност. Тако су државе полако постајале заједнице потрошача које су продавале своју колективну слободу да би могли што више да троше.

Истовремено, потрошачка друштва су постала и терапеутске установе због хроничног и неминовног незадовољства потрошача. Човек који је посвећен стварању, а не потрошњи, може да буде задовољан својим достигнућем (на пример, кућом коју је изградио, децом коју је извео на прави пут и унуцима које чува), док потрошач увек има утисак да троши премало, односно да би негде другде или овде, али под другачијим околностима, могао да живи боље, односно да троши више. То перманентно незадовољство потрошача настаје зато што се никада не може имати све, искусити све, видети све или чути све, док све оно што се до сада чуло, видело, искусило нестаје самим чином трошења, па у потрошачу остаје само празнина и осећај незадовољства.

Знак декаденције

Да би се та празнина, туга и тескоба потрошача прикрила, операцију претварања друштва производње у друштво потрошње, пратило је идеолошко паковање почевши од постмодернизма који је укинуо аутора као ствараоца, претварајући га у потрошача цитата, до фенси термина као што је пост-индустријско друштво (које је пратило дислоцирање западних производних капацитета у Кину). Претварање друштва окренутог ка производњи, односно достигнућима усмереним ка трајању, у друштво способно само да троши у садашњем тренутку, без икакве идеје о прошлости и будућности, тиме је стекло форму „природног“ развоја човечанства, док су психолошке последице потрошачког погледа представљени као лични проблеми потрошача којима се бавила армија психотерапеута и лајф-коуч експерата: први пишући рецепте за антидепресиве, други саветујући љубав према самоме себи пред огледалом.

Данас, 2024. године, видимо да је потрошачко друштво није никакав стадијум у развоју човечанства, већ пре знак декаденције и опадања. Земље које данас имају највећи степен економског развоја, нису земље у којима потрошачки менталитет даје тон целокупном друштву. Напротив: данас је јасно да свака земља која настоји да сачува свој суверенитет, те да се на тај начин измакне судбини да постане туђа колонија, мора да ограничи потрошачки менталитет и тако спречи претварање народа у забалављену потрошачку масу која, попут Павловљевог пса у ишчекивању кости, сања само о томе да се упали светло у неком новом шопинг молу.

Ограничавање потрошачког менталитета – а посебно на местима где је неко време овај менталитет давао тон целокупном друштву – неће бити лак посао, будући да историју није могуће вратити уназад, односно да није могуће тек тако потрошачко друштво заменити производним. Потребно је смислити или доживети неку сасвим другачији слику света у коме потрошња неће бити једини или најважнији смисао људске егзистенције.

Са друге стране, на територији онога што је Хантингтон називао цивилизацијом Запада (која се, у међувремену, претворила у Мегалополис) потрошачком друштву се не пише ништа добро. То се може закључити по чувеној изјави једног од његових неформалних функционера, који се потрошачкој маси обратио са речима да у будућности неће имати ништа, али ће бити срећни. Тамошњи пад стандарда – а то је једина ствар до које је потрошачу стало – оправдаће се причом о тзв. „зеленој“ економији: осиромашење некадашњег привидно омнипотентног потрошача представиће се као нужна последица борбе за еколошки спас планете; потрошња ће се ускоро изједначити са злочином, док ће некако у сенци остати чињеница да се та нужност осиромашења неће односити за једнопроцентну олигархију Мегалополиса, која ће наставити да се понаша као у стара добра потрошачка времена.

Постојаће, наравно, и трећа група некадашњих држава, чије ће потрошачке масе и даље веровати да негде тамо постоји неки „нормалан“ (= потрошачки) живот у коме се живи да би се трошило. Та потпуна анахроност у погледу осећања духа времена, те акутно незадовољство потрошача које је последица потрошачког менталитета чиниће ове земље нестабилним, крхким и посебно рањивим на обојене револуције, услед перманентног незадовољства потрошача којим се лако може манипулисати.