„Очекивања у Бриселу су“, пренео је амерички Радио Слободна Европа речи овог анонимног званичника, „да ће стране прихватити европски предлог”. При чему, наглашено је брутално, „план није предмет расправе и неће се дозволити измене у тексту, али се свакако очекује од страна да се изјасне да прихватају овај план”. А „на састанку ће се искључиво расправљати о модалитетима његове примене”.

Дакле, све је уочи понедељка било унапред решено, а наше је било само да се појавимо и да поступимо по наређењу о „де факто признању Косова“ које је имало да се изврши тог 27. фебруара.

„Очекујемо да ће план бити прихваћен. Сви знају шта очекујемо од састанка у понедељак”, поручивао је истовремено, самоуверено, и посредник Европске уније Мирослав Лајчак, уз арогантну претњу:

„Не желим да улазим сада у то које би биле негативне последице (одбијања тог предлога). Мислим да је свима јасно да се не говори ’не’ Европској унији и Америци”.

Испоставиће се — открио је то дан после бриселског састанка председник Србије Александар Вучић — да је онај анонимни а високи званичник Европске уније који је разговарао с одабраном групом новинара, да им најави де факто признање Косова, био сам Мирослав Лајчак. Урадио је то, нема много других разложних објашњења, да би појачао притисак пред почетак кључног састанка. И да би успут отклонио сваку евентуалну дилему око тога да ли би прихватање овог плана значило тотални слом и понижење онога што би остало од Србије. Да, значило би баш то.

А можда је и само Лајчак био убеђен да је немогуће одбити њега и његове налогодавце, отприлике, у мери у којој сам није способан ни да замисли да не испуни наређење које добије.

Но, то што се испоставило да је Мирослав Лајчак онај европски анонимус — на његовом месту могао је да буде и било који други сличан анонимус — и није толико важно колико то што се испоставило и да је у једном аспекту он ипак био у праву. Наиме, њихов план заиста подразумева фактичко признање Косова.

Узгред: тај план, који је постао познат као француско-немачки јер су га овом приликом реактивирали председник Француске Емануел Макрон и канцелар Немачке Олаф Шолц — нимало оригинално, додуше, јер је реч о пукој копији споразума две Немачке од пре 50 година, која је Србији великодушно нуђена и 2007. — у међувремену је постао европски план јер су га подржале и све чланице Европске уније.

А у ствари је то НАТО план за разбијање Србије, наставак њихове агресије на нашу земљу из 1999, што је средином фебруара и потврдио Хавијер Коломина, заменик неког помоћника генералног секретара НАТО-а. Он је опоменуо да је „јасно ставио до знања да НАТО подржава тај план”, да је ту поруку пренео Аљбину Куртију и Александру Вучићу, те да „очекује да они тај план спроведу у најкраћем могућем року”.

Потом је анонимус Лајчак реаговао на команду која је дата па је и сам почео да преноси цитирана упутства исте садржине.

Да би Европска унија, након што је у више наврата пуштала да њен НАТО план за Косово процури до подобних медија али га је званично, сасвим демократски иначе, држала у тајности, у понедељак увече тај план напокон ставила на увид јавности.

Показало се да је у том „узми или остави” НАТО документу све оно што је Вучић и признао да јесте још у оној мучној расправи о Косову и Метохији у Скупштини Србије; „неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета”, „једнака права” у смислу „суверене једнакости држава” предвиђене Повељом Уједињених нација, ту је и одредба у ставу 2 члана 4 да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији”, и тако даље, речју, мало је тамо ичега што уз више или мало мање грубости не нарушава Устав Србије. Резолуцију 1244 да и не спомињемо, пошто то не чине ни аутори овог ултимативног предлога, иако се цинично, или само лицемерно, позивају на Повељу Уједињених нација. То је ваљда тај њихов „поредак заснован на правилима”.

А забуну је, очигледно, намерно, унео шеф ЕУ дипломатије Жозеп Борељ који је, после онаквих самоуверених најава анонимуса Лајчака и њихових НАТО команданата, имао јасну потребу, штавише, нужду, да се нечим похвали. Па се зато после састанка и похвалио нејасном формулацијом да су се Вучић и Курти „под посредовањем Европске уније сагласили да нису потребни даљи разговори о предлогу Европске уније”, те да су „стране исказале спремност да наставе с имплементацијом споразума. Потребни су даљи преговори како би се установили конкретни модалитети имплементације одредби”.

Шта је, међутим, Борељ заправо хтео да каже, рекао је Аљбин Курти: „Био сам спреман да потпишем, али је друга страна то одбила”.

То је потом, у уторак увече на РТС-у, потврдио и Александар Вучић. Ништа није потписао, рекао је, и поновио обећање да неће потписати „узми или остави” предлог о такозваном Косову у УН који супротан Уставу Србије. Прецизирао је и да се његово схватање имплементације односи на Заједницу српских општина, договоре о регионалном представљању, царинске печате и томе слично. Видећемо шта ће на то да каже друга страна. Иначе, сви остали у Бриселу су та друга страна. Уосталом, као и ’99.

Шта ће сада рећи друга страна? Шта чека Србију на састанцима у марту? И зашто се Западу жури да баш сада реши питање Косова и Метохије?