Постоје људи попут Ефендије Муратовића и Протојереја Ристића чије пријатељство и ријечи лијече

Постоје ријечи које имају руке, па загрле и додирну срце толико снажно да у нама остану за сва времена и преносе се с кољена на кољено као нешто најљепше што нам се може догодити. Те ријечи је изговорио у опроштајном говору Берански имам Рахим Ефендија Муратовић над одром протојереја стоврофора Драгана Ристића прије пар дана на гробљу у Беранама.

Ова прича ме је подсјетила на пријатељство које је грађено између мог ђеда и Бећира Бећа Феризовића у тешким годинама глади и немаштине, али и између наших породица у току рата 1941-1945 године, а настављено касније између мене и Бећовог унука, сада покојног, доктора Есада Феризовића. Ових пар примјера из мора сличних широм Црне Горе најсликовитије говоре да вјерска и национална припадност не може бити препрека тамо гдје се води рачуна како да се сачува оно људско у нама. На помену страдалим бошњацима у Штрпцима прије пар дана у Подгорици један од функционера Бошњачке странке након више од 30 година закључи да одговорне за овај злочин треба тражити у тадашњим руковоствима Србије и Црне Горе, али пропусти да каже да је дуги низ година вршио власт са једним од њих, бившим шефом режима Милом Ђукановићем, и уживао у свим привилегијама које су из ње произилазиле, али да није имао лични интерес да од њега затражи одговор на ово питање, а тешко је повјеровати да га не зна.

Тражење одговора на ово питање од оних који у то вријеме нијесу били рођени нити, што би наш народ рекао, ни ‘леб јели ни ‘леб мирисали, а деценијама ћутати пред оним који је у то вријеме ведрио и облачио Црном Гором, класичан је примјер лицемјерства у чијој позадини се скривају лични интереси и привилегије које им је доносило учешће у бившем режиму. Тако селективан приступ у разоткривању и осуди неких догађаја и личности из блиске и далеке прошлости ма од кога долазио нема за циљ расветљавање истине, већ искључиво служи за манипулације ради бољег позиционирања на политичкој сцени.

У поплави резулуција о осуди догађаја из блиске и далеке прошлости које се посљедњих година пласирају у јавности, све више се продубљују подјеле које циљано пласирају политичке елите, али које се на срећу не манифестују у мјери како би то жељели лидери неких партија. Ако стварно хоћемо да зауставимо даље распиривање мржње и подјеле од стране појединих политичара, онда треба донијети резолуцију о помирењу у којој би сви осудили све оно што су режими и разне формалне и неформалне формације и појединци у разним временима, а не народи чинили над недужним грађанима не само на вјерској и националној основи, већ и браћа над браћом. Нијесу најкрвавије руке онима који су убијали и били непосредни извршиоци злочина, већ онима који су издавали команде да убијају. Овако све личи да политичари који се ко бајаги жртвују за породице страдалих, уствари се на њихов рачун боре за своје лично добро. Зато Црна гора треба да афирмише пријатељства попут ових са почетка ове приче, а њих по Црној Гори има много међу људима којима политичка злоупотреба од стране политичара није испрала мозак, а не резолуцијама које се пласирају искључиво ради задовољавања тренутних интереса политичких партија и њихових елита. А, да то не би било тако постоје људи попут Ефендије Муратовића и Протојереја Ристића чије пријатељство и ријечи лијече све ране које су нам се дешавале у прошлости и које нам се још увијек дешавају.

Пише: Јово Пејовић