Андреј Ткачов: ПОСЛУШАЈТЕ ПАВЛА!

 

Блажене успомене почивши српски патријарх Павле говорио је ове једноставне речи: „Птица је птица јер лети, а цвет је цвет јер мирише и цвета, а човек је човек зато што се моли“.

Молитва је прародитељски знак човека. У свему другом човек је сличан животињама. Овај сисар је животородан, двоножан, без перја. Па, могли бисмо то дефинисати на курсу биологије.

То јест, ми рађамо живо потомство, као, на пример, мачка, пас, делфин и слон. Наше мајке хране своје младе млеком, као што крава храни своје теле, као што мајка слоница храни своје слончиће.

А ми бринемо за нашу децу и заједно се окупљамо у људско стадо, неку врсту друштва, и штитимо породицу, као лабуд или ти исти делфини или мајмуни, или вукови.

Имамо системе сигнализације преко којих комуницирамо са људима попут нас. А у свим осталим аспектима, ми смо заправо исте такве животиње.

А по чему се ми заиста разликујемо од животињског света? У суштини, постоји само једна ствар – чињеница да се ми молимо. Молитва је знак личности. Птица је птица јер лети, цвет је цвет јер расте и мирише, а човек је човек зато што се моли.

Хајде да укратко поразговарамо о молитви. То је велика уметност, то је наука о наукама, уметност уметности. Током свог живота треба да научите да се молите. Понекад човек проведе многе деценије покушавајући да научи да пажљиво, са страхом и страхопоштовањем призива име Господње.

Понекад Божје сврдло буши срце у једној секунди, и одатле извире фонтана молитве, као што је био случај, на пример, са Петром који се давио, кад није било времена ни прилике да узме књигу, да клекне, или упали лампу. Човек се дави. И он виче: „Спаси ме, пропадам!“ Таква је молитва умирућег човека.

Или разбојник, на пример, на крсту: „Помени, Господе, Царство Твоје“. Или цариник у храму, ударајући се у прса: „С милошћу Божијом, буди са мном грешним!“ Све су то кратке молитве које избијају из човека као као гејзир, таква врела кипућа вода избија из дубине људске душе.

Таква је то молба Богу.

Али боље је не чекати невоље, да би нас невоља натерала на молитву.

Најбољи учитељ молитве је невоља. Кад дође невоља, долази болест, почиње молитва за исцељење, долази страх, почиње молитва за спасење.

Дођу невоље са децом, почиње молитва за децу.

Али ја не бих хвалио ову врсту молитве, јер се ипак треба молити пре болести, пре нужде, пре невоље, пре смрти, пре опасности, пре одвајања душе од тела.

То јест, треба се молити Богу, јер Он постоји, и треба комуницирати с Њим.

Василије Велики дефинише неколико врста молитве. А прва је, сматра он, похвална молитва. Треба хвалити Бога, треба долазити у цркве да би славили Бога. Псалтир се завршава похвалним псалмима 148, 149, 150. Читамо их на јутрењу. Псалтир почиње откровењем како треба живети. Благо човеку који не ходи по савету безбожника, него је воља његова у закону Господњем, и у закону Господњем биће дан и ноћ. Он ће бити као дрво у поплави, које неће изгубити свој лист и даће плод.

То је почетак Псалтира. И на крају Псалтира, до чега долази?

До тога да нам је Господ довољан. Хвалите Господа, хвалите Га, змије, бездани, огањ, град, сви хвалите Господа. Човек толико шири своју душу да жели да се цела васељена претвори у храм, а он, човек, постаје у том храму свештеник.

То је, у ствари, сврха људског стварања. Свет је храм, а човек је у њему свештеник.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)