НЕМАЊА ДЕВИЋ: После Видовдана

Снага Видовдана је у томе што је његова етика постојала и знатно пре него што се он историјски пројавио. Косовски завет потекао је из Светосавског завета и одабира да се пролазне земаљске вредности жртвују зарад задобијања вечног живота и бивствовања у Небеској Србији

У сјајном делу Маса и моћ немачки нобеловац Елијас Канети је између осталог препознавао симболе европских нација – која је то слика или ствар с којом се идентификује грађанин некадашње или актуелне империје.

Британац је капетан на мору: поред тога што се идентификује са морем и морепловцима, британски грађанин има и снажан унутрашњи осећај да је баш он тај који треба да плови, али и управља, да кроти, колико и да даје правац, у симболичном смислу броду, али у политичком и другим нацијама које нису ”изабране” као његова.

Холанђанин је насип: скоро петина његове земље настала је исушивањем и дословно отимањем од мора, па се грађанин идентификује са неком врстом бедема и сам, у заједници са другима, има потребу да тај исти бедем гради.

Немци пак имају два основна симбола, шуму и војску. Пруске војне традиције су познате, једнако као и улога немачког милитаризма у изазивању два светска рата у 20. веку. Али познат нам је и култ природе, беспрекорни дрвореди дуж немачких путева као да се свакодневно одржавају. Мит о Теутобуршкој шуми уједно и спаја та два култа, па ће Канети рећи да је Немац у својој глави, поједностављено, заправо шума која маршира.

Швајцарац је гора: поред тога што су њихове планине светски познате туристичке дестинације, мало је познато да оне за грађане, раздвојене језиком и бројним културним разликама, представљају и јединствен идентитетски симбол. Ратни планови швајцарске владе у оба светска рата почивали су на идеји да се, у случају напада, грађани масовно евакуишу у шуме.

За Французе је основни симбол револуција (до 1917. када би се казало ”револуција” то је углавном био синоним за Француску), а Шпанац је матадор – у некој врти ритуалног плеса, он пробада бика и кроти зло и силу који су се окомили на њега.

Шта би онда био Србин. Много је асоцијација из различитих историјских епоха, али Србин би можда најпре био божур, и то онај јединствени црвени, косовски. По предању које увек када га препричавамо изазове реакцију и узбуди наше иностране госте, црвени цвет дубоког корена изникао је из крви косовских јунака 1389, и то такав само на Косову пољу. Чупали су га, раскорењивали, неки кажу да годинама није рађао – и онда је почео изнова. Само чувши такву причу, ходочасник са Газиместана неће моћи да се не зачуди и не најежи видевши га, како раскошно цвета из корова који га окружује, и иако је разређен и малобројан, као да пркоси свом растињу око себе.

Симболика са Србима у Старој Србији је јасна и недвосмислена, али исто тако и са читавом српском историјом, која је како Милорад Екмечић рече, не кретање између мача и плуга, већ између клања и орања. А између свих тих векова и свих покоља, нешто упорно цвета и расцветава се, мирише и својом романтичном лепотом привлачи сваког ко га спозна.

Зато би тај божур, као раније Наталијину рамонду, требало модерно дизајнирати као беџ за ревер – и умножити га за почетак у милион примерака. Потписник овог текста пре десетак година нашао се у Канади за време њихове прославе (обележавања) “Дана сећања” на примирје, али и војнике пале од 1914. до историјског 11. 11. 1918. У знак  сећања на поља Фландрије, где су сахрањивани канадски војници на Солунском фронту, али и истоимене песме Џона Мекреа (по поетици сличне нашој “На Газиместану'”, а ауторове судбине као Надежде Петровић), уочи овог државног празника сви грађани, леви и десни, конзервативци или глобалисти, ветерани и тинејџери, на реверима носе црвени цвет мака. Или његову имитацију.

И читаво друштво, ма колико било индивидуалистичко, мобилисано је око прославе на разне начине. Посебно је симпатично када деца у ваннаставној активности, попут неке врсте скаута, продају домаће производе на бензинским пумпама или близу маркета, и део прихода узимају за џепарац, а део преусмеравају у фонд за ветеране Другог светског рата. Јер се чак и тамо где је историја мршава, а памћење још краће, ипак зна црвена линија достојанства.

Да ли је толико тешко замислити да српска деца исто тако буду укључена у уличне акције помоћи ветеранима с Кошара и уједно боље упозната са својом историјом? Како то да годинама не реализујемо нити једну сличну иницијативу која би нас сабрала, уздрмала, пробудила?

Нема бољег дана за такву акцију од Видовдана. Иако је прва асоцијација за њега 1389. и Косово поље, он се показао као вечито актуелни датум у српској историји. Лазарев избор из 1389. водио је и оне који су протестовали у Београду 27. марта, са транспарентима који су били готово идентични као и слово исписано у Похвали кнезу Лазару. Милошево цареубиство на Видовдан водило је и Гаврилову руку, на Видовдан.

У томе и јесте прва основна снага Видовдана, јер је његова етика постојала и знатно пре него што се он историјски пројавио. Косовски завет потекао је из Светосавског завета и одабира да се пролазне земаљске вредности жртвују зарад задобијања вечног живота и бивствовања у Небеској Србији.

Оне нису водиле пут уништења: избор српског архиепископа у вечности учинио је да он још за живота својим савременицима и сународницима освештава храмове и гради болнице, да их упознаје са законима и да им доводи најмодерније светске уметнике да међу њима стварају, коначно и да просвећује неуке и да мири завађену браћу. Ништа друго, у суштини, није покушавао ни Лазар када је дошао на престо Моравске Србије. А, како запажа Јустин Поповић, његова смрт у Христу, била је последица његовог живота у Христу. Читав Косовски епски циклус проткан је најлепшим јеванђеоским мотивима, од кнежеве вечере, преко издаје, па све до Лазаревог распећа…

Друга вредност је како је тај завет успео да створи парњаке, које иако деле векови, делује као да су савременици: истим духом надахнуте монахињу Јефимију и Надежду Петровић, Девет Југовића Косовских и Девет сестара Пребиловачких, дечака-ратника из Јадра Момчила Гаврића и дечака-ратника са Озрена Споменка Гостића (обојицу издахнулих 1993), заточнике завета Његоша и Шантића, стамене барјактаре са Косова 1389. и са Жабљака 2020. године.

Косовска идеја налази се у сржи окупљања устаника и њихове заклетве над крстом и 1804. у Марићевића јарузи, и 1912. у јуришу на Куманову и Прилепу. Коначно, мистичним пројављивањем историје, која када се пројави обузима и води памтеће, на Видовдан 1992, након још једне буне против дахија и устанка против усташа, у операцији “Коридор” ослобођена је и Модрича и пробијен коридор живота. Док се над овим градом дизао густ црни облак пожара од спаљених кућа и миниране рафинерије, из њега је израњао неки нови Милош, Гаврило или Ђорђе, заиста ”све црњи од црњег”. Премного паралела и превише случајности за један мали простор и један малобројан народ…

Поставља се питање на који начин је српски народ ту идеју конзервирао, сачувао и пренео кроз векове ропства, до данашњих дана. Нестрпљивој новој генерацији Срба, чије постојање као да је временски орочено, често се отме уздах горчине после сваке изгубљене утакмице, сваког изневереног протеста, или сваких избора који нису испунили њихова очекивања.

Како ли је тек било из перспективе оних који су се од 1459. до 1912. (негде и дуже) рађали и умирали у ропству, али са надом да коначна битка још није изгубљена? Сигурно, било је “плахих и лакомих”, које помиње народна песма, који су се у одсуству борбеног духа или од стварног страха од зулума турчили и католичили.

По писању Радована Самарџића, таквих је већ у 16. веку можда била и једна четвртина. Ништа мања опасност није вребала ни од унијаћења на српском приморју, или у српској Војводини, где је народ окупљен око светиња пренетих са Косова показао невиђену постојаност пред некад насилним, а некад лукавим методама Ватикана.

Коме је недокучиво како су Срби опстали под туђинском влашћу вековима, одупрли се свим притисцима и већински остали привржени својој вери и предању, можда треба да пође према темељима на којима је постављена држава: на Хиландар.

Свака литургија на Хиландару траје по пет-шест сати, а о већим празницима и дуже. Много лепо их је, у смислу одбацивања кошуља таштине, мирења са собом и измештања из једног времена у ванвреме, описивао Момо Капор.

За време дугих служби чак се и наше мисли уморе, склапају се очи и више нисмо сигурни да ли сањамо. Чини нам се да нас је обавио густи мрак, ком нема краја, и из ког просијавају само покоја свећица и упаљена кандила. И онда одједном почне да се рађа дан… а појање црноризаца и звук кандила разбуде и најсненија срца. Исто као и са душом народном! Или вам тело утрне, боле стопала, колена, кичма… и онда примите причешће, у трену се окрепите, прогледате, па опет почнете метанија. Као и душа народна! И чини вам се да је мало да се три пута прострете испред иконе Богомајке или места починка Светог Симеона – вратили бисте се још три пута по три пута, и опет би вам било мало.

И тако су, сећањем на српско господство, цареве и царице на фрескама, и вером да ће се та слава обновити, били испуњени српски векови. И молитвом: Оче наш, нека буде воља Твоја. Зашто онда не чуди да се, управо молитвом, најчешће бране и косовски Срби и о Видовдану 2023. године?