фото: fakti.org

* Поштовани српски опозиционари, ако је Вучић себи поставио за задатак „предају Косова“, зашто га од 2012. то данас још увек није предао? Зар не схватате да председник који заступа интересе већине Срба (корисно је подсетити се да је на ванредним парламентарним изборима у јуну 2020. председничка странка остварила безусловну победу и потврдила указано поверење) једноставно не може имати такав циљ?

* Као и у случају белоруске кризе, када су бројни руски медији постали платформа за колаборационистички бело-црвено-бели покрет, српска опозиција је кренула у офанзиву управо из Русије

* Поверљив и топао однос Вучића и Путина посебно нервира западне „партнере“. Морамо схватити да се води хибридни рат против Русије и држава пријатеља. Користе се сва средства: од санкција до директних увреда на рачун шефа државе, од мешања у унутрашње послове до забране употребе руских вакцина

___________________________________________________

           Аутор: Јелена ПОНОМАРЈОВА, „Балканист“

           КАО централна и најважнија држава Западног Балкана, Србија заузима главно место у стратегији евроатлантске интеграције. Међутим, питање о уласку у НАТО је за наредне године решено: 27. децембра 2019. Србија је у стратегији одбране утврдила свој неутрални статус, што ипак „не искључује сарадњу у сфери одбране и учешће у програмима ОДКБ и НАТО“.

           Још увек постоје неке илузије о чланству у ЕУ. Београд, као и друге престонице Јужне Европе, европску интеграцију дефинише као важан, па чак и главни вектор свог развоја. Међутим, то је чланство оптерећено низом принципијелних и нерешивих питања.

           Пре свега, већина Срба неће да се помири с идејом да може да изгуби колевку српске државности – Косово и Метохију. И територијално и метафизички. Док Брисел с друге стране, као и други фактори међународне политике, повезују косовско питање са могућим чланством у ЕУ.

           Реч „могућим“ је овде кључна, јер постоје и бројне друге потешкоће и услови. На пример, ЕУ непрестано шаље сигнале Вучићу и Скупштини Србије да морају бирати између европског и евроазијског модела интеграције.

           Ова друга интеграција је последњих година престала да се доживљава као искључиво руски пројекат. Пре свега, стратешку сарадњу између Београда и Москве допуњује активно укључивање Србије у структуре Евроазијске економске уније. Друго, евроазијски вектор све више поприма азијске карактеристике: Пекинг гледа на Србију не само као на погодно место за улагање. Кина види и могућност да преко Србије узме балканске државе под своје крило (иницијатива 17 + 1).

           Али, ако такмичење сличних политичких и економских пројеката доживљавамо као неку обичну светску праксу (иако Европљани не знају за фер-плеј и често машу санкцијама као батином), остваривање нечијих интереса на рачун живота и здравља људи прелази границе разумног понашања.

           У активној фази „рата вакцинама“ управо је српски председник био један од првих који је јавно осудио иницијативу ЕУ о могућности да у земље региона улазе само људи који су примили вакцине западних произвођача.

           После преговора са краљем Бахреина Хамадом бин Исом ал Калифом у Манами 12. марта, у интервјуу за ТВ Пинк, Александар Вучић се не само супротставио таквој дискриминацији, већ је подсетио европске званичнике да је Србија суверена земља, и да самим тим може сама да одређује правила и норме за прелазак сопствене границе: „Србија ће бити отворена за све“.       Штавише, Вучић је запретио Бриселу и онима који повлаче конце речима: „Позваћемо 1,3 милијарде Кинеза који неће моћи да путују у Европу. Позваћемо 140 милиона Руса, читаву Латинску Америку и целу Африку, затим читав Персијски залив, Турску, чији се грађани такође вакцинишу кинеском вакцином“.

           Ова фраза подсећа на историјску анегдоту: Николај I је, наводно, запретио да ће у Париз послати 300.000 гледалаца на представу по тексту Ежена Скриба који је оцрнио лик Јекатерине II. Тако је руски цар и постигао отказивање представе.

           Вучић, штавише, каже: „Желим да се вакцинишем кинеском вакцином — посебно сада када сам чуо да постоји могућност такве дискриминације“.

           Он чак то повезује и са преговорима о будућности Косова.

           Овај приступ ЕУ „значи да неће бити дијалога са Приштином“, рекао је.

           Коментаришући ове изјаве српског председника, одмах сам приметила да му колективни Запад никада неће опростити ни заборавити тако дрзак одговор и у блиској будућности ће активирати методе хибридног рата.

           И, као и у случају белоруске кризе када су бројни руски медији постали платформа за колаборационистички бело-црвено-бели покрет, српска опозиција је кренула у офанзиву управо из Русије.

           У критикама Вучићевог курса нема ничег новог: главна теза као и раније гласи — „Вучић ће предати Косово“.

           Поштовани опозиционари! Вероватно сте заборавили да је Александар Вучић премијер од 2014. и да је изабран за председника 2017. године; да већ седам година заузима водеће положаје на власти — и већ седам година доноси велике политичке одлуке. Ако је Вучић поставио себи задатак „предају Косова“, зашто га још увек није спровео?

           Зар не схватате да председник који заступа интересе већине Срба (корисно је подсетити се да је на ванредним парламентарним изборима у јуну 2020. председничка странка остварила безусловну победу и потврдила указано поверење) једноставно не може имати такав циљ?

           Или, користећи се трагедијом српског народа, покрећете косовску тему у нади да ћете поново покренути замајац деструкције и преузети власт помоћу пуча или „обојене револуције“?

           Ни Макијавелијев принцип „циљ оправдава средства“ не оправдава тренутак који сте изабрали за нови напад на председника. Руски медији се већ деценијама на исти начин оглашавају поводом 78-дневног рата 1999. године који је НАТО покренуо против Савезне Републике Југославије. Сваке године 24. марта руско друштво осуђује циничну операцију враћања СРЈ бомбама у камено доба, оплакује жртве и изражава подршку несаломивој Србији. И управо на 22. годишњицу бомбардовања, српска опозиција одлучује да не нападне агресора, већ свог председника.

           Веома креативно!

           Заиста нису могли да изаберу боље време за саморекламу. Као што је с правом приметио експерт за Балкан и главни уредник часописа „Вопросы истории“ (Питања историје), Петар Искендеров, „ово је више од цинизма“.

           Међутим, оставимо ово на савести опозиције и вратимо се суштини њихових примедби по питању Косова.

           Теза о „предаји Косова“ се тренутно аргументује предајом Приштини 11.000 наводно поверљивих докумената који садрже оптужбе против косовских милитаната. Лидери српске опозиције верују да су на тај начин Албанци унапред сазнали све за шта се терети бивши председник Косова Хашим Тачи, бивши председник парламента Косово Кадри Весељи и други злочинци, и да им је то даје могућност „да на време уклоне доказе и сведоке“.

           Међу документима је досије Хашима Тачија који се прикупља од 1993. године и садржи „неколико стотина страница“. Тачи је, према њему, у одсуству осуђен за тероризам 1997. године, а српски органи правосуђа су га 2003. године оптужили за геноцид. Нема сумње да су Тачи и његови саучесници криви, да их треба осудити на доживотну робију. Али, оптуживати српске власти да су „пружиле прилику убицама и терористима да се припреме за суђење и уклоне сведоке“ нешто је ван памети, информација за сасвим неупућену публику!

           Прво, обимнији Тачијев досије чувају у Бону, не у Београду, и у седишту ЦИА у Ланглију (Вирџинија). Друго, сви документовани злочини Тачија и милитаната терористичке организације Ослободилачка војска Косова пребачени су у Хашки трибунал.

           Својевремено је многе од њих изнео на светлост дана бивши председник Југославије Слободан Милошевић.

           Делимично је  ове документе објавила 2008. године Карла Дел Понте — већ као бивша тужитељка МТБЈ.

           Треће, Тачијев досије је коришћен приликом истраге коју је водио известилац ПССЕ Дик Марти 2010-2011. Испоставља се да тајних Тачијевих крвавих активности и нема. Постоје само судије различитих инстанци које раде за интересе водећих светских играча. Ови интереси, пак, нису одређени само логиком намера, већ и логиком околности.

           Ако се последње промени, Тачи ће свакако бити осуђен. Међутим, српски опозициони „креативци“ прате други циљ када покрећу косовско питање. Другим речима, ударају по Вучићу, а циљ им је Русија.

           Овај сценарио није нов.

           Колективни Запад је више пута покренуо сличан поступак. Пљачка земље, успостављање антируског, па чак и русофобског режима, увек започиње уклањањем (у неким случајевима и физичким) јаког и пријатељски расположеног према Русији вође.

           Савремена историја зна пуно примера: Слободан Милошевић, Моамер Гадафи, Виктор Јанукович. У августу 2020. године покушали су исто да учине и са Александром Лукашенком. Није успело. Тада су се окомили на Србију.

           Од 2013. године руско-српски односи стекли су посебан квалитет. Декларација о стратешком партнерству не само да је отворила нове могућности, већ такође даје нови оквир односима. ЕУ и САД су због ове чињенице из године у годину све више иритирани. Па ипак, управо за време Вучића – Русија у војно-техничком плану највише помаже српској војсци, а 1. јануара 2021. званично је пуштен у рад гасовод Балкански ток.

           Поверљив и топао однос Вучића и Путина посебно нервира западне „партнере“.

           Морамо схватити да се води хибридни рат против Русије и држава пријатеља. Користе се сва средства: од санкција до директних увреда на рачун шефа државе, од мешања у унутрашње послове до забране употребе руских вакцина.

           Постоји много технологија и начина притиска. То су и покушаји дискредитације и клевете на рачун српског председника. С тим у вези, желела бих да добијем исцрпан одговор на питање: за кога и против кога раде српски опозиционари и њихове руске колеге?