ПОЛИТИЧКА ПАСИВНОСТ У САВРЕМЕНОЈ СРБИЈИ: ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈСКОГ НАСЛЕЂА И РАЦИОНАЛНЕ ПРИЛАГОЂЕНОСТИ

Србија између побуне и пасивности

Српско национално искуство сведочи о бројним појединцима и друштвеним групама који су, на најразличитије начине, мобилисали своју заједницу у борби за слободу. То је често било по цену великих жртава и страдања – од традиционалних устанака, преко политичких протеста, до социјалних побуна. Бројни примери потврђују да исти дух постоји и данас.

Међутим, чињеница је да политички активизам и спремност на ризик никада нису обухватали већину српског друштва. Уосталом, као и код других нација. У савременом политичком контексту постоји уверење да значајан број људи (понекад и већина) заправо на пасиван начин подржава власт.

Управо та политичка пасивност представља веома фрустрирајући фактор за све који желе промене у контексту успостављања punog демократског државног уређења у Србији. Ако се под тим подразумева традиционална либерална парламентарна демократија, потврђена у пракси европских земаља.

Такво стање у друштву изазива различите тумачења – од разумевања до оштрих осуда. Јер у политичком животу нису пресудни само они који власт отворено подржавају или јој се јавно супротстављају. Подједнако значајну улогу имају и они „неопредељени”, који својом ћутљивом пасивношћу фактички учвршћују постојећи режим, односно целокупно стање у друштву.

Савремена стварност: корени пасивности у доба Вучић-Брнабић режима

Иако актуелна ситуација у Србији и политички протести 2024-2025. представљају полазну тачку која је покренула анализу, проблем има дубље корене и може се коментарисати не само у контексту садашње, већ и прошле власти, као и неке будуће.

Најпре треба кренути од основних статистичких података. Према последњем попису становништва из 2022. године, Србија има 6.647.003 становника, од чега су 51,4% жене, а 48,6% мушкарци. Демографска структура показује висок степен старења становништва, при чему око 28% становништва има више од 60 година.

Управо ова генерација, која је у великој мери обележена искуствима социјалистичке Југославије, као и тешким транзиционим процесима 1990-их, најчешће испољава модел пасивности у политичком животу, као и многим другим пољима друштвеног деловања, што је можда још погубније. Овакав став често испољава рурална популација, као и она из малих градова или предграђа већих урбаних центара. Наравно, увек постоје и изузеци.

Пасивности доприноси и образовна структура становништва Србије (старих 15 и више година), која показује да је највећи број људи завршио средњу школу, и то 3.020.958 особа (53,08%). Следећи по величини су они са основним образовањем (1.013.067 или 17,80%), док је број особа са вишим образовањем 344.056 (6,05%), а са високим образовањем 933.340 (16,40%). Такође, 1,01% становништва је без школске спреме, а 5,27% има непотпуно основно образовање. Око 0,40% популације има непознату образовну структуру. Суштински, многи слојеви становништва услед свог социјалног статуса уловљеног старосном структуром и нивоом образовања, сматрају да им друштвене промене неће донети позитивне помаке у животу.

Ови грађани, иако бројчано значајни, ретко ће учествовати у протестима, петицијама, или се прикључити опозиционим странкама. Нису спремни ни да горљиво подрже владајућу партију, мада неће проблематизовати њену власт. Међутим, они могу пасивно поздравити сваку смену власти уколико до ње дође без њиховог директног учешћа. Једноставно нису спремни на ризик, али желе да задрже постојећу позицију или да „увајде” ако дође до промене.

Таквом стању снажно доприноси и структура економије Србије у којој је државни сектор важан. Према подацима о запослености из 2024. године, у Србији је било 2.368.948 запослених, од чега је у јавном сектору радило 614.148 људи. Ова бројка укључује раднике у јавним државним предузећима (82.996), јавним локалним предузећима (60.122), државној и покрајинској администрацији (134.850), локалној администрацији (27.583), здравству и социјалној заштити (155.360), као и образовању и култури (148.720). Ови подаци указују на то да значајан део становништва егзистенцијално зависи од државе, било кроз директно запослење, било кроз институције које контролише власт.

У том смислу посебно је значајан и политички контекст партијске припадности савремене Србије. Према проценама, Српска напредна странка (СНС) има између 700.000 и 800.000 чланова, док Социјалистичка партија Србије (СПС) има око 100.000. Укупан број партијски организованих грађана премашује 10% укупног становништва, што је несразмерно у односу на укупну политичку ангажованост.

Такав положај генерише специфичну врсту рационалне пасивности. Грађани који раде у државној служби или у приватним фирмама које зависе од државних тендера и уговора, често нису спремни да се отворено ангажују у опозиционим активностима. Они се, чак и када су незадовољни актуелним стањем, ретко одлучују да изађу на протесте, потпишу петиције или се учлане у опозиционе странке.

Идеали либералне демократије као што су смењивост власти, транспарентност, одговорност и учешће грађана, доживљавају се као апстрактне вредности, бесмислице од којих се не живи, маштања удаљена од свакодневне реалности.

Ова врста пасивности се често надовезује на клијентелистичку културу, где се однос грађанина и државе заснива не на правима и дужностима, већ на личним везама, услугама и лојалности. Стога, чак и уколико грађанин није директно повезан са странкама, он „чека своју шансу“ унутар система: да добије запослење, упише дете у вртић, уговори неки посао за своју фирму, реши свој статус, али уз што мање таласања.

Психологија прилагођавања: конформизам, страх, корист

Пошто нису активни, власт пасивне грађане не мора контролисати силом. Они сами себе држе у покорности – из страха, навике или ситне користи. То је идеалан поданички профил у ауторитарном амбијенту. Њихов однос према власти подсећа на патерналистички однос: власт је ту да дели материјалне принадлежности, ми смо ту да се снађемо. Ко се не снађе, он је неспособан. Таквом се обично ругају, као и залагању за успостављање одговорног демократског система управе у држави.

Тада долази до урушавања друштва, установа, свих вредности и поверења у људе. А када институције не функционишу, људи морају да се „сналазе”, и труде да „среде“ живот путем личних веза и познанстава. У том контексту, код поданички расположених људи колективна акција делује бесмислено, јер више нико не верује у заједничко деловање, већ само у личну иницијативу за сопствену корист.

Али активност је неминовна, јер и појединачно сналажење захтева ангажовање. Само што се у таквом систему ради тајно и потуљено, онако женски у негативном контексту, јер су и други спремни да се сналазе. Последично односи међу људима додатно се кваре и постају стабилно неискрени, при чему су сви на великом опрезу. И на губитку, само што се свако нада да ће то задесити негока „другог”.

Заиста постоји нешто женско у таквом понашању у контексту подређеног положаја жена у традиционалним патријархалним друштвима широм света. Оне чувају систем који их притиска, јер су научене, али и присиљене, да буду покорне и пожртвоване, при чему траже атлернативне начине отпора. Од дволичности, преко лукавости, до захтевања материјалне угодности.

Али нико није задовољан таквим системом. Он их непрестано исцрпљује и нервира. Зато желе промену, али опет, нису спреми да ризикују.

Уместо да демократију схвате као процес у коме ће стално учествовати, многи грађани очекују једнократну „промену власти“ која ће решити све њихове проблеме. Разуме се без њиховог активног учешћа, јер је то ризично. Када се то не деси (или нова власт изневери), јавља се нови талас цинизма и повратак у апатију. То је затворени круг у коме нема дугорочне политичке изградње.

У политичкој теорији, овај феномен се често описује као политичка култура потчињених, где грађани не виде себе као активне учеснике у политичком процесу, већ као објекте власти. Они не осећају личну или колективну ефикасност – уверење да могу својим деловањем променити нешто у политичком систему. Зато се одлучују за стратегију преживљавања у постојећем систему, а не политичке промене.

Из перспективе теорије рационалног избора, овакво понашање има смисла, јер људи улажу енергију тамо где верују да могу добити нешто конкретно. У друштву у коме је политички ангажман рутински криминализован, медијски маргинализован или једноставно није неефикасан, рационално је фокусирати се на индивидуалну корист, чак и у корумпираном систему.

Цена активизма (губитак посла, изолација, репресија) у њиховом виђењу стварности је висока. Понекад и јесте тако, посебно у мањим местима, а изгледи за успех у активном и јавном противљењу власти су мали. Уместо тога, већина се зато фокусира на побољшање сопственог положаја, користећи личне контакте, везе и лојалност као главне ресурсе за напредовање.

Наведени културни образац још увек добро функционише у савременој Србији. На тај начин може се објаснити и страх од отвореног опозиционог деловања, и веома раширено уверење да се само у оквиру владајуће структуре нешто може постићи. Уосталом садашња власт већ 13 година обавља ту функцију, поједини коалициони партнери су били и део власти пре 2012, а неки још из доба Милошевића као директни наследници једине дозвољене и владајуће партије из доба социјализма. Зата многи и сумњају да је уопште могуће на други начин водити земљу.

Историјски оквир политичке културе потчињених

Ова стратегија прилагођавања свакој власти није нова појава у српском друштву. Такав образац постоји још од османског доба, опстајао је током периода монархије, а добио модерна обележја у епохи социјализма, што је настављено у доба Милошевиће власти, а затим снажно обнављено у време Вучић-Брнабић режима.

У великом броју случајева старији грађани добро памте време када је политичка опозиција била забрањена, а животно напредовање било могуће само кроз лојалност систему, што је посебно погађало људе са мањим образовањем. Зато они у свом понашању испољавају висок праг отпора према политичком ангажовању. Често су склони конформизму, адаптацији на постојећи систем и избегавању сукоба, чак и ако су приватно незадовољни. При критици таквог понашања увек треба имати у виду да је политичка култура многих генерација грађана Србије формирана у доба када је опозиционо деловање било или забрањено, или друштвено непожељно, што се данас рефлектује у високом степену апатије.

Тако се непрекидно регенерише однос према власти као моћној и неупитној сили која је у стању да награди и казни. Зато се она ретко изазива. „Па ко је луд да ризикује”, истиче се у таквом резоновању, када много примера речито говори да је боље бити уз власт, или макар без активног противљења режиму.

Ко ће сменити власт?

Овакво понашање можемо окарактерисати као „пасивну наду у смену”, као очекивање да неко други учини оно што они сами нису спремни да ураде. То је, у суштини, пребацивање одговорности у политичкој сфери на некога другог, уз истовремену пасивност, што представља озбиљан изазов за демократизацију српског друштва.

Зато у актуелној политичкој кризи Србије, коју карактерише доминација владајуће партије, слабљење институција, контрола медија и изборни инжењеринг, пасивност овакве врсте има додатну тежину. Она не само да омогућава одржање ауторитарне власти, већ је чини стабилном. Управо та маса пасивних, али незадовољних грађана, постаје „мирни консумент власти“. Не доводи је у питање, мада избегавају да је подрже потпуно отворено.

Ови грађани не осећају везу са опозицијом, јер се опозиција често доживљава као неефикасна, подељена или исто тако корумпирана као власт. Зато је друштво атомизовано, а потреба за колективном акцијом замењен је индивидуалним сналажењем, а лични интерес надјачава јавни. Зашто би се и за кога жртвовали, када по њиховом мишљењу нема много наде за промену.

Власт, свесна да се ови људи плаше нестабилности, вешто користи реторику страха: „ако ови други дођу, све ће се срушити”, „сети се како је било у пре нас”, „ако ниси са нама, губиш све”. На тај начин ови наративи учвршћују пасивност и спречавају мобилизацију за успоставање одговорне демократске власти.

Ови људи не представљају претњу по систем. Њихова пасивност је, у суштини, облик прећутне подршке, чак и кад су приватно незадовољни. А за власт је довољно и да већина буде апатична, није неопходно да је увек активно подржавају, што је проверени рецепт за стабилност.

У оваквим околностима политика постаје терен манипулације, страха и интереса, уместо да буде поље борбе за демократске вредности, слободу, нове идеје и колективно деловање које може да донесе позитивне промене. Из наведених разлога демократски механизми, иако формално постоје, губе суштину уколико их не подржава активна и критичка грађанска свест.

А она је танка, а често и класно условена у Србији. Нижи социјални слојеви који су најчешће и пасивни, не верују средњој и средњој вишој класи у Србији и њиховом активизму. Ако и дође до демократских промена, да ли ће то утицати на њихов материјални и друштвени статус?

Они мисле да неће, па су чак уверени и да ће бити погоршан. Искуство рада у домаћим и страним предузећима, где је данас запослен велики део радничке класе, није позитивно. Јер демократије у приватним компанијама по природи организације која тежи само профити нема, нити ће је бити. Да ли се тамо подржава активизам и награђује борба за слободу? Или се награђује пасивност и подаништво? Зато се радничка класа често одлучује да пасивно подржи ову власт са којом полагано пропадају. Лоше је, али може да буде и горе.

Шта је неопходно за дугорочне промене?

Да би дошло до истинске политичке промене, неопходно је не само променити актуелни ВучићБрнабић режим, којим ни они сами нису задовољни, већ и културу односа према власти. То подразумева развој институција које подстичу учешће грађана у обављању функција власти и њеном проверавању. Континуирано образовање грађана о њиховим правима и обавезама, као и оснаживање медија и цивилног сектора као контролора власти. Као у либералном, тако и националном смислу. За такве промене неопходно је време, али и довољно стабилни политички и безбедносни односи у региону.

Разуме се да постоје и други фактори који утичу на пасивност. Од утицаја великих сила и регионалних држава, мултинационалних компанија, међународних финансијских институција. Ту су и реалне слабости и недостаци опозиције у Србији. Постоји много фактора који утичу на понашање људе у Србији и не треба их занемарити.

Међутим, на унутрашњем плану, све док већина грађана у Србији буде живела у уверењу да је боље бити лојалан и невидљив, него слободан али и изложен ризику, макар и минималном, политичка пасивност ће остајати доминантна парадигма. А без активних грађана, како у власти, опозицији, или самостално удружених, нема не само демократске, већ ни било какве будућности Србије.

Милош Тимотијевић