ПОНОВО ЧИТАТИ НАДЕЖДУ МАНДЕЉШТАМ Прогоне, опет, Зорана Ћирјаковића. (1) Полиција му долази на врата јер су другосрбијанске менаде решиле не само да оставе без посла ( у чему се успело, наравно ), него и да га заточе, утамниче, очајањем изведу са овога света. Како је кренуло, види се куда све иде, као под друговима Стаљином и Титом, када су, како рече Александар Баљак, главе просто летеле колико је мисао била слободна. И све ће, у Србији под влашћу Империје, бити као некад, када си, попут Осипа Мандељштама, могао да завршиш у логору јер ниси пристајао на општу лаж. Ко се, сада и овде, неће сетити Осипове жене Надежде, која је писала о свом напаћеном мужу, храбром јер није хтео да се убије под теретом Стаљинових прогона, па су га одвели у логор и убили? Ни његова Надежда се није дала злотворима, чувајући памћење за будуће нараштаје и позивајући их да не дижу руку на себе:“У кршћанској забрани самоубојства има нечег што дубоко одговара људској нарави – људи се не убијају чак ни онда кад је живот кудикамо страшнији од смрти, као што нам је показало наше доба. А мене је, кад сам остала сама, непрестано кријепила она Осипова реченица: »Зашто мислиш да мораш бити сретна?« И ријечи проте Авакума, кад га је његова изнемогла жена упитала: -Докле ћемо још овако ићи, прото? — а он јој одговорио: — Све до гроба, попадијо – након чега је она устала и пошла даље.““(2)
Гоне те, а ти устани и пођи даље – то је порука песникове жене. А требаће нам та порука. Јер време прогона тек долази.
ОПЕТ СЕ ЗБИВА НЕВЕРОВАТНО Надежда је знала да, једног дана, људи неће веровати у каквом су систему живели песници попут њеног Осипа, па је писала, да упозори поколења:“Ако се ови моји записи сачувају, људи који их буду читали можда ће помислити да их је писала болесна особа, хипохондар. Јер, дотле ће се већ све заборавити и неће се вјеровати никакву свједочанству. Колико нам људи у иноземству ни сад не вјерује! А они су наши сувременици — дијели нас само простор, а не и вријеме. Недавно сам прочитала ове разборите ријечи неког странца: „Кажу да су се ондје СВИ бојали. Не може бити да су се сви бојали – једни су се бојали, а други нису…« Разборите и логичне ријечи, али наш живот није био ни приближно толико логичан.“(2)
Зар би неко, из непосредне прошлости, поверовао да ће, тридесет година после првих вишестраначких избора у Србији и наводног повратка демократије, полиција саслушавати човека који је крив само зато што другачије мисли, при чему су му то што мисли приписали у „убилачке намере“, у „фемицид“ чак?
А десило се, дешава се, десиће се. Као што су професора Бранислава Ристивојевића недавно изводили на суд у име „људских права и толеранције“, као што професора Милоша Ковића сада изводе на суд да би „очистили“ Филозофски факултет од „нацоша“, као што се враћају времена цензуре и аутоцензуре, свеприсутне за време Броза и његових, који су данас НАТО јуришници и Сорошева пискарала… Само немојте рећи:“То није могуће!“ ДУБИНСКИ РАЗЛОЗИ ЊИХОВЕ МРЖЊЕ Поновимо, опет и опет, опет и опет: Зоран Ћирјаковић је, предуго, изложен страшним другосрбијанским хајкама, које су га оставиле без посла, а сада му у стан довеле полицију, јер је, тобож, претио убиством једној другосрбијанској перјаници. Хајкачи у њено име испуњени су огромном мржњом, која њих, наводне рационалисте и просветитеље ( као и рационалисткиње и просветитељке, наравно ), чини инквизиторски ирационалнима. Разлози, они битијни, суштински, архетипски, скривени су иза њихове приче „о људским правима & демократији“, у коју више нико озбиљан не верује. Дубоко сам уверен да је кључни узрок хајкачке мржње то што је Ћирјаковић „конвертит“, јер је напустио редовe аутошовинистичке квазиелите, и показао сву њихову аветињску лажност, почевши од Мајке Латинке, велике војвоткиње сваке утварности у нас. Знајући како мисле, шта осећају и чиме дишу, Ћирјаковић „у сриду“ погађа алку примитивизма маскираног у урбаност, тоталитаризма који тврди да је толеранција и „право на другачијост“, духовне беде умотане у таблоидну велеумност. Они би, као некад Манцони, да нам продају своје конзерве пуне зна се већ чега – као уметност, као алхемијско злато…Али, не иде, не иде: нико пристојан им више не верује. И не купује конзервирано другосрбијанско зна се већ шта. И зато мрзе Ћирјаковића, Великог Разобличитеља Лажи.
РАЦИОНАЛИЗАМ И ЛОМАЧЕ
Није ово данас ни толико чудно. Просветитељи су, од прапочетака, волели да потпале понеку ломачицу за инакомислеће. Сретен Марић, у огледу о Монтењу, пише како је то изгледало у доба прапросветитељско:“Жан Боден, један од највећих умова француске ренесансе, Монтењев вршњак, колега и политички једномишљеник, оснивач модерне економске науке, философ историје, теоретичар права, поборник верске толеранције и слободе савести, писац је мудре књиге „О Републици“ и лудачке „Демономанија вештица“. Мишле вели да у њој стоји да у Европи има два милиона вештаца и вештица, и да он, Боден, више од свега жели да им суди и да их све спали. /…/ Пред очигледношћу признања, судских истрага, стотина непобитних чињеница, немогуће је и помислити да вештице не постоје, осим ако је човек у дослуху са њима, а исто тако је безбожно сумњати у вештице као сумњати у Бога“. (3,40) Мржња према Ћирјаковићу из тих извора потиче, наравно. Њега треба спепелити јер не верује у НАТО просветитељство, чије је догмате тако подробно описао Слободан Антонић у свом тексту „Селебритији против Вампир Зоће и Вештице Љиље“.(1) Ћирјаковић је вампир, вештац, енергумен. А таквима није место у Новом поретку каквим га замишљају, испражњени од метафизичких и моралних садржаја, домаћи селебритији. ВАРВАРСКА ДЕМЕНЦИЈА КАО НАТО ПРОСВЕТИТЕЉСТВО Едмунд Берк је у својим „Размишљањима о револуцији у Француској“ сматрао да су револуционари својеврсни „политизовани“ просветитељски филозофи, чији је циљ да натерају људе да се понашају у складу са апстрактним идеалима, неостварљивим у пракси. Француски револуционари су, по Берку, безбожни варвари, који ненавиде хришћанску веру јер мрзе Творца Који их је саздао.(4)
Њихови, духовно дементни, потомци у Србији, већ одавно пука, како је говорио покојни Кијук, интелектуална и морална бижутерија, недостатак аргумената замењују полицијом која треба да, уместо њих, или чак у њихово име, саслушава сумњиве и неприхватљиве интелектуалце.
Јасно је, мада је огавно, њихово јавно понашање, хистерично плесање око ломача омрзнутих опонената. Али ми? Где смо ту ми?
Шта ми тим поводом чинимо?
До када ћемо допуштати ову хијенску мржњу маскирану у хигијену јавног простора?
Шта треба да нас пробуди да бисмо схватили да смо, како рече Слободан Антонић, кренули путем који води ка понављању зала што смо их, само зато јер смо Срби, видели у Другом светском рату? Или: зар нико више не чита Солжењицинов «Архипелаг ГУЛАГ» и «Страх и наду» Надежде Мандељштам?
Крајње је време да се расанимо па да са духовног и моралног обзорја ове земље растерамо брозовско – сорошевске авети које нам нуде, као светлост разума, само фосфоресценцију трулежи својих, сенилно варварских, душа и умова.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ: