Пол Крејг Робертс: У Америци за праведне више нема правде

ИСКРА на Фејсбуку

Paul Craig Roberts (Photo: tehrantimes.com)

Неко би рекао да нема ништа горе од демократије „један човјек – један глас“, коју су нам завјештали Линколнови републиканци. Али још гора је крађа на изборима за предсједника 3. новембра 

(PaulCraigRoberts.org, 8. 12. 2020)

Кад о САД говорим као о демократији, понеки читалац ме подсјети да су САД република, а не демократија. Такви нису свјесни шта се све дешавало од оснивања. САД су рођене као република, али су Линколнови републиканци, стављајући империју изнад републике, уништили републику поништавајући сецесију Јужних држава војном силом.

Поништавањем права држава отпали су и други дијелови структуре коју су поставили Очеви оснивачи Републике. Право гласа добиле су жене и људи без својине. Чланове Сената више нису делегирале државе, већ су бирани на изборима. А данас се не мора бити ни писмен, ни држављанин, нити имати личну карту – не мора се чак ни бити жив да би се гласало на изборима у САД. Једино што је данас преостало од изборне структуре Очева оснивача је Колегијум изабраника (Електорски колеџ). Могло би се расправљати о превојној тачки од републике према демократији, али то није битно за оно што хоћу да кажем.

Америчка република била је демократија мушких власника имања. Право гласа било је ограничено на мушке сопственике, јер је намјера Очева оснивача била да заштите имовину од државне власти. Да би се у томе успјело, право гласа морало се свести на оне који имају удјела у систему.

Кад су Линколнови републиканци уништили републику, систем је промијењен – суштина више није била у заштити имовине од владе, већ у употреби владе ради отимања имовине.

Демократију по начелу „један човјек – један глас“ карактеришу два очигледно различита интереса – власници имовине гласају да би је сачували, а они без имовине гласају да би је преузели за себе. Док је демократија власника имања стабилна, демократија по начелу „један човјек – један глас“ није.

У данашњој Америци људи без дјеце морају плаћати порез на имовину да би се од њега у државним школама плаћала индоктринација туђе дјеце. Људи који плаћају порез за школу можда имају хипотеку или тек минимално учешће у власништву – другим ријечима, они нису власници имовине, али плаћају порез као да јесу.

Па онда порез на приход. Мало ко од Американаца схвата да је суштина тог пореза да држава полаже право власништва над њиховим радом, попут феудалаца над радом кметова и робовласника над радом робова. То право било је дјелимично, попут пореза на приход, никад 100 одсто. Ако би феудалац покушао узети више од трећине, кмет би отказао послушност. У XIX вијеку робови су приносили више захваљујући технологији, тако да је била довољна половина њиховог рада да би им се покрили трошкови, што је омогућавало робовласницима да присвоје половину њиховог рада. Многи „слободни“ Американци плаћају порез тог реда величине.

Увјерен сам да би наши Очеви оснивачи сматрали порез на приход феудалистичким или робовласничким.

У републици како су је замислили наши Очеви оснивачи, бригу о сиромашним водиле би цркве и добротворна друштва – радили би то боље од владиних агенција за прерасподјелу и не би се служили демократијом ради одузимања имовине другима. Али могућност овог бољег вида демократског друштва искључена је Линколновим ратом против америчког Југа.

Неко би рекао да нема ништа горе од демократије „један човјек – један глас“, коју су нам завјештали Линколнови републиканци. Али има још горе. Крађа коју смо доживјели на изборима за предсједника 3. новембра јасно показује да демократама, преституткама (presstitute – кованица од ријечи press – штампа и prostitute – проститутка – нап. Стања ствари) и републиканцима из естаблишмента, попут Била Бара (Вилијам Бар, савезни тужилац – нап. Стања ствари), Мита Ромнија (сенатор, предсједнички кандидат 2012. – нап. Стања ствари) или државног секретара Џорџије Рафенспергера није битно да гласање буде поштено – већ да се отарасе Трампа као неког ко не припада естаблишменту.

Мучан закључак је да смо не само замијенили одговорну демократију неодговорном, већ да смо чак изгубили демократију по начелу „један човјек – један глас“.

Кад је Римско царство дошло до те тачке, рјешење је био Цезар.

Ако нема провјере да ли је примијењено начело „један човјек – један глас“ – нема владавине закона. Закон постаје пуко средство властима – или онима иза њих – да повлаче конце. То већ доживљавамо у САД. За праведне више нема правде. На оне који нам открију да смо изгубили грађанске слободе или законску заштиту, попут Џулијана Асанжа или Едварда Сноудена, отвара се лов, као на Цицерона, римског државника и чувеног говорника, који је покушао заштитити Римљане од угњетавања и за то платио животом.

Американце су индоктринисали да вјерују да нам нада лежи у потлаченим мањинама, попут Барака Обаме. Само, Обамин режим није гонио криминалце. Обамин режим прогонио је цицероне међу нама.

С енглеског посрбило и приредило: Стање ствари

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.