ПОЕЗИЈА, НОВАЦ, ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА: МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ, ПЕСНИК (ПОВОДОМ КЊИГЕ „ЛОЈ, НОВАЦ, РЕЧ“ У ИЗДАЊУ ЧИГОЈА ШТАМПЕ)
Саговорник „Печата“ Мирослав Максимовић био је у оснивачкој редакцији листа „Књижевна реч“, у редакцији часописа „Књижевност“, и главни уредник двонедељних новина за културу „Бестселер“. Различите послове радио је у Књижевној омладини Србије, Удружењу књижевника Србије, Београдском издавачко-графичком заводу. О њему је Милета Аћимовић Ивков записао: „Поетски глас Мирослава Максимовића, за преко три деценије трајања, постепено се мењао – од самосвесног стваралачког ослањања на надреалистичку традицију наше књижевности, преко описа урбане свакодневице, посебно у сонетима, нарочито сугестивног поетског описивања сиве ‘службеничке самоће’ и, уопште, социјално-веристичке заинтересованости, преко певања поетике, до превођења у изразито лирски опис оних садржаја који су настали на подлози трагичних нововремених дешавања.“ Максимовић је не само песник него и есејиста, који промишља савременост на низ разуђених и интригантних начина. Нова књига његових огледа повод је за овај разговор.
Ваша књига зове се „Лој, новац, реч“. У њеном уводу кажете да се „од лоја може направити новац“, што је доказао отац Бенџамина Франклина. Али да се „од лоја може направити реч, нико није ни покушавао да докаже“. Јер „Реч беше на почетку, пре лоја и пре новца. Она објашњава лој и новац. Лој и новац не могу њу објаснити, једино што успевају јесте да човеково брбљање представљају као реч.“ И тако смо дошли до положаја поезије у доба терминалног капитализма, па нам, снажније но икад, остаје да поставимо питање, оно Хелдерлиново, „чему песници у оскудно време“?
Ово време јесте оскудно, мада је материјално богатије него ранија времена. Оскудно је јер се његово богатство, уместо да служи човеку, окренуло против човека: све богатији човек, у све је већој оскудици духовних вредности, које су га и начиниле човеком. Међутим, на Хелдерлиново питање, одговорићемо ако одговоримо на претходно, општије питање: чему песници, чему поезија? Збиља, откуд поезија међу људима? Зашто? Чему? Ако се неко, у наступу досаде, или беса, досетио поезије као решења, кад прође досада, и угаси се бес, нестала би и поезија. Прошле су, у историји људског рода, разне досаде и бесови, а поезија је остала. Значи, нешто дубље у човеку и нека његова трајнија потреба створила је поезију. Физички облик човека настао је комбиновањем разних атома и молекула. А шта је направило ту комбинацију, и милионе складно повезаних комбинација у човековом окружењу, у природи? То човек не зна, нити ће икад знати, ма колико се трудио науком. Библија каже: Реч. Бог. (Или неки дужи опис неописивог за оне који не воле помињање Бога.) Није Библија случајно рекла: Реч. Реч, наша реч, траг је првобитног стварања у нама. Оно, стварање, само је у човеку оставило свој траг: дух. А дух је створио реч. Прва реч на свету први је искорак човека из материјалних датости свог живота. Прва реч је, истовремено, и прва песничка реч: оживљавање материје у духу и певање духа у материји. Ту је дубоки извор поезије, и то је њена дубока веза са судбином човека. Та веза не зависи од (оскудности) времена. Ни Хелдерлин није, у својој формулацији, доводио у питање поезију, него време. Исто чини и књига „Лој, новац, реч“. Њен неисписани мото: „Поезија више не постоји“, не говори о поезији, него о овом нашем, данашњем (оскудном) времену.
Поезија се нашла, са свима нама, у часу светске кризе, кад почињу да горе не само храмови него и пијаце, и кад је слобода стварања нестала пред култом златног телета. Како смо дошли довде?
Лако. Човек је, ваљда, једино живо биће чија памет ради против њега. Толико га је ојачала, и технички-материјално, и сазнајно, да је Кант могао да каже да је просветитељство „коначно одрастање човечанства, еманципација човекове свести од незрелог стања незнања“. И да се Ниче на то надовеже изјавом да Бог више не постоји. Тако се, логично, данас дошло до ситуације да човек много зна, да уме да направи све и свашта, а да не зна шта ће са собом, нити зна куда иде, ни зашто иде. Заслепљен сјајем златног телета. Та библијска прича није само о љутњи Јехове што су га људи заменили златним телетом, него је и прича о томе како идолопоклонство заробљава људе, одузима им, у праву сте, слободу стварања. Неки данашњи Мојсије, и кад би било могуће да га има, не би могао спалити златно теле, јер се његов прах расточио по берзама и тако ефикасно управља људима: уместо слепила идолопоклонства, идеолошко слепило тзв. слободног тржишта.
Но можда би било поучно да се, уместо главињања по лавиринтима данашњице, вратимо још једном старом извору: старогрчкој митолошкој причи о златном руну. Она нам показује да злато не служи само прављењу златног телета. Напротив, томе не служи уопште. Трагање за златним руном је трагање за смислом, трагање за идентитетом: Јасоновим, у грчком миту, човековим, у овом мом одговору.
У књизи сте нам дали читаву полемику која је, крајем 2007. и почетком 2008, вођена између вас и економисте Бошка Мијатовића, а тицала се места и улоге песништва у доба тријумфа неолибералне тржишне економије. Иако сте и ви и ваш опонент имали супротне позиције, ипак се дошло и до заједничких ставова, од којих је најважнији да тржиште није и не може бити једини критеријум вредновања поезије. Колико је, у датом тренутку, ова полемика била значајна у нашем културном простору?
То јесте била прва, и још је једина, песничко-економистичка полемика код нас. (Верујем да су такве ретке и у свету, ако их уопште има.) Међутим, недавно, пошто је ова моја књига објављена, сазнао сам да је, код нас, већ била, око 1970. године, једна полемика о односу књижевности и економије: између Петра Џаџића, књижевног критичара и уредника у „Просвети“, и либералних (по тадашњим критеријумима) економиста; вођена је у неким економским новинама, или часопису. Та полемика није завршена, прекинула ју је политика. Али њено постојање показује да питање утицаја (да ли треба да утичу и да ли уопште могу да утичу) закона економије на књижевност постоји одавно, актуелно неолиберално доба само га је заоштрило. Ову „моју“ полемику нико није прекинуо, окончали су је сами учесници, али тачку на њу ставила је тзв. светска криза: зашто расправљати о последицама идеологије слободног тржишта, ако то тржиште сами њени носиоци доводе у питање.
Међутим, значај те полемике мање долази из оног што је ту речено (а има доста занимљивих запажања), а више из онога што јесте помињано, али није доречено: из њеног подтекста. А то је стратегијско питање пута људског друштва, па самим тим и пута (судбине) поезије. Књига „Лој, новац, реч“ (идеја за њу дошла је баш у току полемике) и настала је на трагу потребе да се то стратегијско питање јасније постави. Одговор није дат, не знају га ни полемика, ни књига, нити ико други. Ко зна где ћемо стићи? У провалију, или на (Синајску) гору? А можда ће и провалија и гора бити виртуелне, па ће нам бити свеједно.
Колико су песницима, да би били то што јесу, потребне паре? И хоће ли више икад бити пара за поезију? Да ли нам треба маркетинг да бисмо сачували licentia poetica?
Као и свим другим људима, и људима који стварају поезију потребан је новац да би живели међу другим људима. (Нећемо сад о томе како је и зашто је новац, од средства које служи човеку, постао самостална сила којој служе људи.) Једноставно: да бих писао песме, морам да једем, пијем, спавам, облачим се, читам, имам оловку, папир и гумицу (па писаћу машину, па компјутер), итд. За све то, потребан ми је новац. (Ако га никако немам, нећу бити песник: умрећу од глади. Ако га имам превише, опет нећу бити песник: бићу његов роб, а поезије нема без слободе.) Али новац неће направити од мене песника. И то је питијски одговор на ваше прво питање: песницима су потребне паре које им нису потребне.
А паре за поезију? Поезија нема број рачуна на који би јој могле стићи паре. Али бројеве рачуна имају библиотеке (које су и складишта поезије и извор нове поезије), школе (у којима ниче подмладак поезије), центри за културу (који људима представљају поезију), позоришта (у којима поезија комуницира са људима), и низ других установа културе које стварају културни амбијент једног друштва. Пошто од тог амбијента зависи живот поезије, све су то (посредно) паре за поезију. Дакле: што богатији културни амбијент, то бољи живот поезије. Међутим, више новца не мора да значи и више културе. Рецимо, зашто улагати у библиотеке ако је то новац само за дигитализацију чији је крајњи (прикривени) циљ нестајање опипљивог књижног фонда па тако и отварање могућности за манипулације књигама и цензуру. Или, зашто улагати у школе ако оне не стварају образоване личности него само дезоријентишу себичне јединке новим идеологијама и насртљивом технологијом.
Маркетинг има два главна задатка: да истражи тржиште и тако одреди шта ће се производити, и да после пропагандом помаже продају. Е, сад, замислите како би то изгледало са поезијом (чак и да је пише вештачка интелигенција, која је много продуктивнија и можда боља у писању по налозима од данашњих песника). Не би то била поезија, без обзира колико добро би било написано. Маркетинг и поезија разилазе се у једном суштинском моменту: поезија је рад у великом простору слободе, маркетинг је усмеравање рада у сужени простор материјалне користи. Неко ће рећи да би бар пропаганда могла повећати продају књига поезије. И ја мислим да би, рецимо, моја књига „Бол“, која је без пропаганде продата у 600-700 примерака, са добром пропагандом била продата у шест-седам хиљада примерака. Али чему би то служило? Издавач би банкротирао, јер би трошкови били већи од зараде, а мало нових читалаца било би привучено поезији: до ње се не долази брзом пропагандом, него дугим унутрашњим процесима у човеку и у друштву. Да закључим: поезија не зависи од новца, него од човека, од његове духовности и његове памети. Имамо разлога за забринутост кад видимо шта је све памет натоварила човеку на леђа.
Шта је с боемијом као својеврсним пристанком да се живи на маргини, али да се пева својим гласом? Колико је Дис данас могућ?
Боемије више нема, ни песничке, ни било које друге. Последњи траг песничке боемије био је Јаша Гробаров, али ни он у последњим годинама живота није био боем него ходајућа успомена боемије. Да бисмо одговорили на питање зашто је нема, прво морамо видети шта је (била) боемија. Спољни знаци су јој: пиће, кафане, скандали, упечатљиви јавни гестови, сусрети с полицијом, затвори… Међутим, то су били само реквизити. У суштини, боемија је била побуна против задатих духовних и социјалних околности живота. Али не побуна на насилан начин револуције, већ само непристајање на фиоке у које нас живот гура да би нам омогућио опстанак и осигурање егзистенције. Тражење простора слободе. Ту су се боемија и поезија додиривале. Није случајно појам боема изједначаван са појмом песника.
Најважнија институција боемије је – кафана. Која је била и веома важна друштвена институција. Све оно што се није могло наћи у другим институцијама друштва и чега тамо није било – налазило се у кафани. Кафана је била место за слободу, социјалну равноправност, зближавање људи. Не знам како је у другим местима, али у Београду – чија се историја не може написати без прича о кафанама и боемији – таквих кафана више нема. И оне чија су (само) имена остала, ушле су у функцију невидљивог бога новца и нису више место (за слободу, социјалну равноправност, зближавање људи) какво су некад биле.
И можете ли онда замислити да Дис по цео дан седи „Код Јанићија“, преко пута Универзитета, и лено гледа како пролази живот и амбициозне колеге. Не би ни имао где да седи: не само да више нема Јанићија него је данас на том месту Јанићије који би Диса, после пола сата, избацио на улицу, јер му, такав, никакав потрошач, смањује профит.
Дакле, Диса боема данас не би могло да буде. Али претекао би Дис песник. Тачно је да се сужава друштвени простор за поезију, али не може она тек тако да нестане из човековог окружења. Човеку је потребна слобода, а поезија је велики простор слободе. То је драгоцено баш данас, када су, формално, слободе све веће, а у суштини силе невидљивог тоталитаризма су све јаче.
У суочавању са демонијом економије, на крају књиге позивали сте се на „јаке сведоке“: од Макса Вебера до Џозефа Стиглица, од Достојевског до Берђајева, од Катасонова до Дијега Фузара. Каква су њихова сведочења? Има ли наде за стваралаштво у доба вештачке интелигенције?
Ти „сведоци“ су, заправо, више помоћници, и моји (били) и читаочеви (сада). Откако сам дошао на идеју за ову књигу, из свега што сам читао – новине, часописи, књиге, интернет – вадио сам и остављао на страну делове који су имали везе са идејом књиге. Њихови аутори су различити, и по националности, и по занимању. То нису били текстови који се баве песничким темама, чак је било мало текстова који се баве културом, али мени су били потребни за боље разумевање друштвене ситуације, у целини и у разним њеним аспектима. Тако су ми били подршка у писању, а читаоцу могу бити подстицај за даље читање, за проналажење нове узбудљиве лектире о времену у коме живимо.
Ево кратке илустрације, само из текстова аутора које сте поменули у питању: „За човека је стицање зараде сада постало циљ живота, а не више средство за задовољење његових материјалних животних потреба. За здраву памет, то је апсолутно бесмислено преобраћање једног, да тако кажемо, природног реда ствари. Али у томе се управо огледа главни мотив капитализма, нешто што је овоме исто толико својствено колико је туђе човеку који није додирнут његовим дахом“ (Вебер).
„Неолиберални тржишни фундаментализам је увек био политичка доктрина у служби одређених интереса. Он није никада био потврђен у економској теорији. Сада је јасно да га није потврдила ни историјска пракса. Извлачење поука из тога може да буде зрачак светлости међу згуснутим облацима који су се надвили над глобалном економијом“ (Стиглиц).
„Основна морална богатства духа, бар у својој суштини, не зависе од економске снаге… Нације живе од великих осећаја и велике мисли која све уједињује и све осветљује; најзад од уједињења целога народа, када народ самим тим осећа да су велики људи с њим у заједници, из чега се најзад рађа национална снага. Од тога ето живе нације, а не од спекулација и од брига око цене рубље. Уколико је нација богатија духовно, утолико је она и материјално богатија“ (Достојевски).
„Он ће до краја одрицати сваки покушај да се благостање, разборитост и добробит ставе изнад слободе, он ће одрицати будући Кристални Дворац, будућу хармонију основану на уништењу човекове личности“ (Берђајев, о Достојевском).
„Човечанство је дуго стајало на раскршћу, али је пре неких двеста година наступио преокрет: човечанство се окренуло Златном телету. Христос је знао да ће среброљубље бити најстрашније искушење… Савремена цивилизација је практично Мамонова“ (Катасонов).
„Чудно време је ово наше. То је, штавише, време у коме непрестано слављење појединца поништава тог појединца путем његове интеграције у свет којим у потпуности управљају технологија и потрошња… Надзор је немерљиво лакши ако се обавља над дресираним телима и душама које зато нису слободне да наставе пут разумског дисидентства. Овај аспект открива, још једном, како лукавство производње данас користи људе, ради постизања свог безумног циља, односно неограниченог самовредновања, држећи их у заблуди да су слободни управо када живе у најтоталитарнијем облику власти у целокупној људској историји“ (Фузаро).
ПРЕВОДИ, НАГРАДЕ
Песме Максимовића су превођене и објављиване у различитим антологијама и часописима на енглеском, руском, француском, немачком, италијанском, пољском, чешком, словачком, румунском, белоруском, јерменском, шведском, шпанском, словеначком, македонском језику. У мају 2021. године амерички издавач „Slavica publishers“ (Indiana University, Bloomington) објавио је, у двојезичном енглеско-српском издању, са цртежима Светлане Ракић, књигу „Бол“ (The Pain). Добитник је свих значајнијих песничких награда, од „Младе Струге“, преко „Печата времена“, до „Велике Андрићеве награде за животно дело“.
Што се тиче вештачке интелигенције, она не може ништа да створи. Може само да великом брзином прави комбинације елемената човековог стваралаштва, и да га тако имитира. Како то изгледа у књижевном стваралаштву, лепо је описао Слободан Владушић: „(Вештачка интелигенција) није замишљена да осећа свет већ да га прорачунава. Она зна обиље чињеница, она је у стању да их брзо комбинује, али не може да их осећа, нити да их види, у физичком смислу речи, па тако не може ни да из њих ствара искуства.
„То је последица идеологије која стоји иза креирања вештачке интелигенције. Ултимативни циљ те идеологије јесте да целокупну стварност људи сведе на математичке алгоритме, односно на бројеве, и да тако потпуно обезличи и дехуманизује наш свет: човек може да пије воду на безброј начина, али 2 + 2 је 4 увек на исти начин.
„Будући да врхунска књижевност настаје захваљујући моћи човека да створи искуства, она се не може свести на алгоритам и бројеве. Међутим, да би људи поверовали да је вештачка интелигенција заиста толико моћна да јој човек не може парирати ни у књижевности, неће бити потребно да она почне да пише ‘бољу’ књижевност од човека. Уместо тога, смисао књижевности ће се банализовати толико да такву, плитку књижевност уистину може да пише и машина. Да би се то учинило, она ће се одвојити од аутора и његових личних искустава, и постаће машински програм написан речима.“
Дакле, вештачка интелигенција може заменити (и у песничком послу) човека само ако га уништи, ако се оствари сценарио из књига научне фантастике о побуни робота и њиховом преузимању живота на Земљи у своје руке. Неће више бити реметилачких човекових искустава и (вештачки) живот ће тећи без сметњи: у хармонији какве никад није било. Но шта ако вештачкој интелигенцији постану тесни оквири које је сама поставила? Можда и она пожели најчистији пропланак слободе – поезију?
