ПОД СУНЧАНИМ СТЕГОМ СВЕТОРОДНЕ ЛОЗЕ: СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВИ НЕМАЊИЋИ
НАЈМОНАШКИЈА ДИНАСТИЈА
Човек је биће коме се и Бог може обрадовати и од кога се ђаво може застидети, говорио је, понављајући мисао Боже Кнежевића, патријарх Павле. Јер, како каже песник Љубомир Симовић, ко се из човека не пење у Бога, силази у звер.
Велике су оне историјске епохе чији су људи стремили узвишеном. Падали су, грешили су, али су се подизали у сјај, и тамо остављали путоказе својим потомцима и сународницима.
То и јесте суштина епохе Немањића, оних који су, са свим својим слабостима, трагали за Богом и душом, па постали и остали светородна лоза.
Династија Немањића једна је од „најмонашкијих“ у европској историји. Стефан Немања је умро као монах Симеон у Хиландару, а супруга његова Ана као монахиња Анастасија у Топлици. Његов син Растко први је кренуо монашком стазом, и постао Сава, а Стефан Првовенчани се замонашио на самрти и умро као Симон. Стефанови синови су такође ишли овим путем – краљ Радослав је постао Јован, а Предислав Сава Други, архиепископ српски. Краљица Јелена, супруга Уроша Првог, такође је кренула стазом одрицања од овога света, а њен син Драгутин је отишао са земље као монах Теоктист. Сестра краља Стефана Дечанског је монахиња Јелена, чије мошти почивају уз брата у Дечанима. Душанова супруга Јелена умрла је као монахиња Јелисавета, а последњи Немањић, син Душановог полубрата Симеона – Синише, био је Свети Јоасаф, ктитор манастира Метеора.
Власт је увек била велико искушење за сваког човека. Ипак, српски владари који су живели у Средњем веку пред собом су увек имали идеал Еванђеља. Они су се узајамно сукобљавали и борба за власт није била нимало „нежна“ ( сетимо се само пустоши услед рата око престола између Стефана Првовенчаног и Вукана, који потресно описује Домантијенан). Но, за разлику од хедонистичких безбожника, какав је био Броз ( који је говорио, уверен у своју вечност:“Ако ја једном умрем“), Немањићи су, у Христу, знали своју меру и границу. Њоме су мерили и себе и своја дела, па су им, до данас, дела остала, као сведочење Истине која је Лепота.
ИДЕАЛИ ВЕРЕ И МИЛОСРЂА
Тако је Стефан Првовенчани, пишући житије свог оца, истицао његову везаност за Бога, као и задужбинарство, основу целокупног Немањиног прегнућа. Првовенчани тврди да је од завере браће да га убију Немању спасао сам Свети Ђорђе, коме је велики жупан касније посветио Ђурђеве Ступове. Немања је, нарочито у старости, био обузет страхом да не изгуби душу, па се решава на монаштво. Сам Стефан све своје успехе приписује заступничким молитвама очевим.
У житију краља Драгутина, које је написао Данило Други, истиче се да је Драгутин свој пад с коња и повреду ноге доживео као Божју казну зато што је оца свргао са престола, па је остатак живота провео у покајању, опасан појасом од сламе око голог тела, и спавајући на трњу и камењу прекривеном џаком. Краљ Милутин иде ноћу, прерушен, и дели новац сиротињи; подиже не само храмове, него и болнице и сиротишта. Сина је ослепео, али се и покајао, и помирили су се. Григорије Цамблак описује Стефана Дечанског као искреног подвижника и молитвеника, који и битку на Велбужду проводи у молитви.
Један од нарочитих видова хришћанског односа према свету биле су болнице.
Појам и стварност болнице, као нарочитог простора за лечење и неговање болесника, неодвојив је од хришћанства. Прве болнице подигао је, са својим монасима, Свети Василије Велики у четвртом веку по Христу. Оне се не могу замислити без хришћанске врлине милосрђа и саосећања. Те врлине дејствовале су и код Срба у Средњем веку. Свети Сава је саградио болницу у Хиландару, где је требало да на послушању буде монах који негује болеснике. За хладне зимске дане за болницу је била предвиђена покретна пећ. Игуман је дужан да обилази болеснике, а они треба да се понашају скромно и да не извољевају. Краљ Милутин је подигао болницу у Цариграду. Стефан Дечански је саградио сместиште за губавце. И манастир Душанов, Архангели код Призрена, имао је дванаест постеља за болеснике.
ИСХОД КА ИСТОКУ
Немањићка Србија је врло одлучно стала на страну православног Истока, при чему су владари умели да, династичким браковима, одржавају добре везе и са Западом. Папе су настојале да такве династичке бракове спрече, захтевајући да, у случају брака с римокатолкињом, не само младожења, него и његов отац приме римску веру.
Папа Иван Двадесет други тражио је од Филипа Таренског, латинског монарха, да покрене рат против шизматичког краља Милутина, и одушевљено је писао немачком цару Фридриху Лепом да је мађарски краљ Карло Роберт отео Мачву од Милутина, па се сад тамо шири католичка вера. Надао се да ће и чешки и пољски краљ ући у коалицију против Милутина, али је Милутин одагнао мађарску војску из својих земаља.
Врло је важно истаћи да су Немањићи били крајње верски трпељиви: сви римокатолици у Србији, од рудара из Немачке, Саса, до дубровачких трговаца, стекли су право не само да слободно исповедају своју веру, него и да имају своје свештенство. Једино им је било забрањено да православне Србе преводе у „латинску јерес“. Душанов законик налаже да се преверени врате својој Цркви, и строго кажњава латинске свештенике који би се бавили прозелитском акцијом.
Мађарски владари нису мировали. Краљ Лајош Први писао је папи Инокентију Четвртом да креће у крижарски рат против Рашке (Србије), а крашовском жупану у Банату 1366. наређује да затвори све православне свештенике са женама и децом и да на њихова места постави жупнике који ће „шизматике“ привести Риму.
Чим је умро цар Душан, краљ Лајош 1356. у Загребу проглашава рат против шизматика у Србији, али, упркос папиним настојањима, не добије помоћ Венеције (која је са Србијом била у добрим односима), па, уместо на Србе, крене у рат против Млетачке републике. После две године, опет отима Мачву Србима.
Немањићи су нас трајно определили као народ Истока. Владика будимски Данило је о томе говорио:“Свети Сава се определио за политички понижену и ослабљену Византију јер је у њој видео несаломив дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму, одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца. На тај начин, поставио је основе будућности Србије чији је успон водио ка цару Душану.“
УЛОГА СРПСКЕ ЦРКВЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Улога Српске Православне Цркве у Средњем веку била је непроцењиво значајна. Познати стручњак за уметност, Милан Кашанин, наглашава да је црквено православље обликовало не само интелект, него и осећања српског народа, што и јесте основа високе културе. Епоха Стефана Немање била је одлучујућа – до њега, Срби се колебају између Истока и Запада; од њега, они су потпуно пригрлили хришћански Исток. До Немање, њихова уметност је провинцијална и имитаторска: од његовог доба, од Студенице, та уметност је самосвојна, европска и светска, која и данас представља највеће културне домете српског стваралаштва.
Црква је, са Светим Савом, Србе уздигла у народ самосвестан и утемељен у вери Христовој, народ Завета. Поред општехришћанских светаца, она је развијала и култ светих Срба: почев од краља мученика Јована Владимира, преко Светородних Немањића, до косовског великомученика Лазара. Срби су имали и своје пустињаке и подвижнике: Прохора Пчињског, Јоакима Осоговског, Петра Коришког, Јоаникија Девичког, итд. Српски манастири су као највеће благо чували ћивоте српских светаца. Од Алахових ратника су склањане мошти Стефана Првовенчаног, Арсенија Сремца, цара Уроша. Турци су, да би сломили српски народ који је дигао велики устанак у Банату крајем 16. века, на Врачару у Београду спалили мошти Светог Саве. Развио се, захваљујући Цркви, и култ српских чудотворних икона: Богородице Студеничке, Мајке Божје Пећке, Тројеручице, која је сматрана заштитницом српске државе, и која је, пре но што је однета у Хиландар, била у српској престоници, Душановом Скопљу.
Култови српских светаца утицали су на развој домаће уметности: на књижевност (писана су њихова житија и службе), на ликовну уметност (сликане су фреске и иконе с њиховим ликовима), на музику (стварана је српска духовна музика којом су службе певане). Монаси су били врхунски уметници: краљ Урош Први поверио је писање житија Светог Саве монаху Доментијану, док је инок Теодосије написао, поред своје верзије Савиног житија, и житије и службу Светом Петру Коришком. Висока култура српског монаштва огледа се, између осталог, у преписци између Јелене Балшић, ћерке кнеза Лазара, и њеног духовника Никона Јерусалимца, који је за своју духовну кћи саставио чувени Горички зборник.
Утицај Српске Цркве на развој архитектуре непревазиђен је: нису остали сачувани ни дворци, ни палате, али задужбине српских владара и властеле, али задужбине, са својим фрескама и иконама, и данас стоје. Храмови попут Студенице, Жиче, Пећке патријаршије, Грачанице, Дечана, Раванице, Манасије права су ремек-дела православне уметности.
ОБРАЗОВАЊЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Наши владари и властела у Средњем веку били су образовани и, за оно време, начитани. Немања се, на споразуму са Фридрихом Барбаросом, потписао, док је немачки цар само ставио крстић. Стефан Првовенчани је био књижевник великог знања и начитаности. Владари и властела читали су и црквена и световна књижевна дела. И српске племкиње називају се књигољубивим – таква је Јелена Анжујска, за коју се преписује Номоканон; таква је и Јелена, жена Душанова, за коју старац Јоаникије преводи Теофилактово Тумачење Светог Еванђеља.
Срби верују да је просвету по њиховим земљама на првом месту ширио Свети Сава. Из житија архиепископа Јевстатија Првог и Данила Другог сазнаје се да су у крајевима где су они рођени постојале школе за учење књига. Настава је била појединачна и групна. Учитељи су били свештеници, монаси и монахиње, али и световна лица. Школе су постојале при манастирима, али и на дворовима. Јелена Анжујска је отворила домаћичку школу.
СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ
Најпознатија дела српске средњовековне књижевности су: у 13. веку Житије Светог Симеона Немање, чији је аутор Свети Сава (и његов брат, Стефан Првовенчани, написао је житије свог оца); светогорски монах Доментијан, ученик Светог Саве, написао је житија и Светог Саве и Светог Симеона; његов ученик, светогорац Теодосије, написао је Житије Светог Петра Коришког и Светог Саве. У 14. веку, најзначајнија дела саставио је српски архиепископ Данило. То су житија краљева Драгутина и Милутина и његове мајке, Јелене. Његов ученик написао је житије краља Стефана Дечанског и самог архиепископа Данила. У 15. веку и касније настају дела попут Житија краља Стефана Дечанског од Григорија Цамблака.
Као и много шта друго код Срба, књижевност овог православног балканског народа почиње Светим Савом. Он је аутор Хиландарског и Карејског типика, правила за живот у манастиру Хиландару и посници у Кареји, средишту Свете Горе. Док је боравио у манастиру Студеници, у коју је пренео мошти свог оца, Свети Сава пише Житије Светог Симеона, коме је још на Светој Гори написао службу. Житије Светог Симеона нагласак ставља на монашки живот великог жупана – иако се хвале његове заслуге за српску државу и говори о наслеђу престола, предатог сину Стефану, а истичу и његови савети Стефану и Вукану да се као браћа слажу и служе Богу, главни нагласак је на Немањином одрицању од престола и хитању ка Царству Небеском, подвигом. Потресно је описана Немањина смрт, као израз његовог крајњег смирења (он тражи да га Сава положи на земљу и стави му камен под главу, и икону Мајке Божје да пред њом испусти дух). Свети Сава каже да „онај којега се бојаху“, “убог, расом обавит на земљи лежи, на рогозини, а камен му под главом, свима се клања и умиљава, и проси од свих опроштаја и благослова“. Пред саму смрт, Симеоново лишће бива обасјано небеском светлошћу, и он одлази хвалећи Бога. Свети Сава плаче и радује се – плаче због растанка с оцем, а радује се јер је видео упокојење свеца. С друге стране, Стефан Првовенчани написао је житије свог оца као благочестивог владара. У својој „Хиландарској повељи“, Првовенчани даје диван опис Свете Горе као крошње разгранатог дрвета препуне распеваних „мудрих птица љубави“, монаха, међу којима је и Симеонов „детић“, Сава; привучен певањем те птице, Немања одлази на Атос да се тамо припреми за прелазак у вечни живот, што је циљ и смисао људског постојања .
Доментијанова житија Саве и Симеона одликују се „плетенијем словес“, чији је ефекат својеврсна апофатичност – дела светих су, као и дела Божја, славна, али се не могу саопштити до краја, па нагомилавање речи значи порицање коначне изрецивости. Доментијан, такође, Немањину идеју о божанском пореклу своје лозе преноси на читав српски народ, који тако постаје „Нови Израиљ“. Житије Симеоново написао је користећи се, између осталог, „Похвалом кнезу Владимиру“ Илариона Кијевског. Хиландарски инок Теодосије је свој животопис Светог Саве написао са много осећајности, скоро „романескно“, а житије и службу посветио је подвижнику Петру, који је живео на територији данашње Метохије, а чије мошти почивају у манастиру Црна Река.
Архиепископ Данило Други, уман и учен светогорски аскета и истовремено вешт дипломата, десна рука краља Милутина, аутор је, скупа са својим настављачима, зборника Житија краљева и архиепископа српских, у којима не само да велича државотворну делатност Немањића, него, пре свега и изнад свега, истиче њихову оданост Христу и правој вери, као и својеврсно стремљење монашком животу, мери и провери постојања правог хришћанина.
Бугарски избеглица у Србији, који ће се касније настанити у Русији, Григорије Цамблак, аутор је Житија Светог Стефана Дечанског, у коме се идеал краља везује са архетипом мученика: Стефан Дечански, који је пострадао и од свог оца Милутина (ослепљен)и од окружења свог сина Душана(уморен), ипак је Божјим промислом чудесно вођен кроз живот – Свети Николај Чудотворац му је повратио вид и јавио му се пред страдање да би му наговестио прелазак у вечни свет, у коме, како каже црквена молитва опела, нема бола, туге, уздаха, него је живот бесконачни.
СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЗАДУЖБИНЕ, АРХИТЕКТУРА И ЗИДНО СЛИКАРСТВО
Реч „задужбина“ једна је од најдуховнијих речи српског језика. Она значи „дело које је неко учинио за спасење своје душе“. Српски владари Средњег века увек су настојали да буду задужбинари, дижући храмове и манастире, болнице и странопримнице, помажући сиротињи „да би души мјесто ухватили“, како каже народна епска песма.
Немања је први велики ктитор: подигао је цркве Светог Николе и Пресвете Богородице у Топлици, Студеницу покрај истоимене реке у области Старог Влаха, Ђурђеве Ступове код Раса, као и Хиландар на Светој Гори. Био је велики приложник светогорског манастира Ватопеда, па се он и његов син Сава сматрају другим ктиторима ове обитељи.
Немањин брат Мирослав подигао је манастир Светог Петра на Лиму, а други брат, Страцимир, Богородицу Градачку (садашњи храм Светог Вазнесења Господњег у Чачку).
Син Немањин, Стефан Првовенчани, сазидао је, скупа са Светим Савом, Жичу, посвећену Вазнесењу Господњем, која је грађена од 1208. до 1219. године, и постала средиште архиепископије. Године 1230. подигнута је жичка припрата с кулом на западној страни. Обнављао ју је, после многих разарања, краљ Милутин.
Краљ Владислав је, скупа са својим стрицем Светим Савом, око 1234. изградио манастир Милешеву, посвећену Вазнесењу Господњем. Храм је рашког типа, једнобродни, са кружном куполом на коцкастом постољу. Осликан је под непосредним надзором Светог Саве (који је, још као архимандрит у Србији, руководио и живописањем Студенице). Једна од најлепших православних фресака налази се у Милешеви – то је Бели анђео васкрсења, архангел Гаврило. Ту су и портрети Светог Симеона Мироточивог – Немање, али и Светог Саве, рађен још за живота.
Унук Немање и син Вуканов, Стефан, 1252. године подигао је манастир Морачу, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Црква је једнобродна, са припратом и капелом на десној страни.
Краљ Урош Први сазидао је Сопоћане, у првој деценији 13. века, да би кула – звоник била додата у 14. веку. У храму посвећеном Светој Тројици, сахрањени су краљ Урош Први, краљева мајка Ана Дандоло и архиепископ Јоаникије. Храм су вероватно градили мајстор с мора, па се у архитектури примећују елементи романике. Нарочито су лепе сопоћанске фреске.
Градац на реци Ибру подигла је мајка краљева Драгутина и Милутина, Света Јелена од рода Анжујских. Сазидана пре 1276, у монументалном стилу, са живописом сличном студеничком, она је гробна црква Јеленина.
Краљ Драгутин је обновио и преуредио Немањину задужбину, Ђурђеве Ступове. Међу фрескама су приказана и четири српска државна сабора: на првом, Немања предаје престо сину Стефану; на другом је насликан Урош Први, Драгутинов отац, на трећем Драгутиново устоличење, а на четвртом сабор у Дежеви, на коме је Драгутин предао власт Милутину, под условом да Драгутинов син Владислав буде наследник престола. Значајна је и његова задужбина у Ариљу, у којој се налази Бели анђео што га је опевао Бранко Миљковић.
Краљ Милутин био је највећи задужбинар међу Немањићима. Постоји прича да је Богу обећао да ће за сваку годину своје владавине подићи по један храм. У Студеници је подигао тзв. Краљеву цркву, посвећену Светима Јоакиму и Ани. Изграђена је као мали храм скоро квадратне основе 1314. године, са изузетним фрескама. Изградио је и Грачаницу на Косову. Довршена је и живописана пре 1321. године. Храм има основу уписаног крста са пет кубета, а прављен је од наизменичних слојева камена и опеке. Фрескопис је одлично очуван; истичу се композиције из Христовог живота, као и портрети краља Милутина и његове супруге Симониде. Сликарство припада правцу тзв. „ренесансе Палеолога“. Ту је дата и лоза Немањића, представљена као лоза Јесејева. Милутинови преци насликани су у медаљонима од вреже, а приказани су Милутин, Симонида, Милутинов син Константин, при чему их све Христос благосиља. Нема лика Стефана Дечанског, па се претпоставља да је лоза рађена пре његовог повратка из изгнанства 1321. године. Краљ Милутин је задужбинар Богородице Љевишке у Призрену, једног од најлепших српских храмова. Он је био и обновитељ манастира Хиландара; из основа је пресаздао саборни храм, а подигао је и пирг на путу за Хиландар, ради одбране манастира од морских разбојника. Градио је и у иностранству: у Јерусалиму диже храм Светих Арханђела, у Солуну цркве Светог Николе и Светог Ђорђа, цркву, палате и странопријемницу с болницом у манастиру Продром у Цариграду. Архиепископ Данило за ту болницу вели да Милутин „многе веште лекаре нашавши даде им много злато и што им је на потребу, да непрестано надзиравају болеснике, лечећи их. “Као гробну цркву за своје почивање подигао је и манастир Бањску у близини Косовске Митровице.
Краљ Стефан Дечански најпознатији је по Високим Дечанима, које је довршио његов син Душан. Црква је почета 1327. године, на прекрасном месту поред речице Бистрице, испод планинског венца Проклетија. Радове је надзирао архиепископ Данило Други, а главни мајстор био је фрањевац Вита из Котора. Поред манастира, саграђени су и велики конаци, као и високи зид за одбрану, с кулом на улазу. Дужина од преко 36, ширина од 24, а висина кубета 29 метара, чине Дечане највишим српским средњовековним храмом. У припрати, на сводовима, осликан је циклус Седам васељенских сабора. И овде је представљена лоза Немањића, са више пута поновљеним ликовима Стефана Дечанског и сина му Душана. Фреске су одлично очуване, а и манастирска ризница, са мноштвом икона од 14. до 19. века, као и игуманским престолом из 1335, средњовековним кивотом за мошти Дечанског, крстом цара Душана, итд. Ту је и значајна збирка старих рукописних и штампаних књига.
Задужбина цара Душана је манастир Светих Арханђела код Призрена. Основа цркве има облик праве тробродне базилике са уписаним крстом и додатом припратом са улазне стране. Цар је даривао манастир са шездесетак села, осам влашких и девет арбанашких катуна, и још око двадесет цркава. Изнад манастира била је тврђава Вишеград подигнута ради одбране. Турци су срушили и опљачкали Душанову задужбину средином петнаестог века, а Синан – паша је од њеног камења направио своју џамију у Призрену.
У Средњем веку развијало се и српско сликарство. Теодосије каже да је Свети Сава грађевинаре доводио из Грчке, а сликаре из Цариграда, при чему то нису морали бити Грци (зна се за Србе живописце у Солуну). У манастиру Милешеви, где су сликари били Димитрије, Теодор и Георгије, види се утицај како солунске сликарске школе, тако и италијанског фрескописа оног доба. Богородицу Љевишку је зидао протомајстор Никола, који је за време краља Милутина украсио многе српске храмове. Извесни Астрапа осликавао је Љевишку, трудећи да се приближи моделима цариградске дворске школе живописа. Дечане су фрескама украшавали многи, од којих је познат само грешни Срђ са Приморја. Стручњаци за српско сликарство Средњег века истичу да су домаћи мајстори примали утицаје и Истока и Запада, нарочито из Млетака и Болоње. Комбинација је била оригинална – без италијанске наивности и без византијске укочености. Мотиви су узимани из Старог и Новог Завета, закључно са Апокалипсом. У манастирима су сликани ктиторски портрети, али и сцене из свакодневног живота, укомпоноване у библијску тематику.
НЕМАЊИЋИ И ЧЕТИРИ СРПСКА ЗАВЕТА
Руски религиозни философ Семјон Франк, у тексту„Мртви ћуте”, каже следеће:„Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о домовини, о заштити државе, о части и достојанству земље – о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је пажљиво ослушкивати тајанствени час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања”.
То је и наш задатак кад говоримо о Немањићима и њиховом наслеђу: да их ослушкујемо.
Немањићи су трајна мера и провера нашег народа, чија четири завета, као четири оцила у српском крсту, потичу од њиховог опредељења за вечност. Све почиње заветом Светог Саве, који, на Спасовданском сабору у Жичи, када крунише, 1221, свог брата Стефана, моли окупљене да положе сву своју наду на Бога и држе се пре свега праве вере – православља. Овај завет постаје Лазарев, Косовски – да је земаљско царство пролазно, а небеско вечно, што Његош, као веру у васкрсење, формулише заветном истином да у Васкрслом Христу бива што бити не може. На крају стоји завет Новомученика, који је Свети Вукашин уобличио речју упућеном усташком кољачу – нека он ради свој посао, а ми се нећемо поклонити лажно свемоћном злу.
Јер смо са Христом, Богочовеком Који је био распет и Који је васкрсао, а чији су одани заточници, владари из куће Немањића, себе потписивали као „рабе Христове“.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Објављено у „Печату“ 20. септембра 2024.
