Безмало ће десетак година откако сам, у сарадњи са још двоје коаутора, учествовао у скромном покушају да, недовољно познату али пажње вриједну, књижевност америчких старосједилаца скромно приближимо домаћој публици кроз преводе на наш језик. Међу неколицином занимљивих имена – Дајан Милион (из племена Танана, Атапаскан), Лучи Тапахонсо (Навахо), Џој Харџо (Маскоги) итд, нарочито ми се допала и учинила драгоцјеном поезија Шермана Алексија, вишеструко награђиваног романописца у чијој се литератури и поријеклу укрштају утицаји два старосједилачка племена: Кор д Алејн и Спокејн (оба из групе салишких народа).
Хвале вриједан илустровани роман Скроз истинит дневник једног повременог Индијанца (доступан и код нас у преводу Драшка Рогановића, а у издању београдског Урбан ридса, 2016) начинио је, уз остатак његовог опуса, Алексија једним од запаженијих америчких савремених аутора, а Њујоркер га је још и раније сврстао у своју листу 20 Writers for the 21st Century (чиме се овај нашао уз таква имена каква су, између осталих, Дејвид Фостер Волас или Џонатан Френзен).
Уз неколико ликовних и занимљивих елегија са темама из резерватског живота, особито ми се тада допала Алексијева концизна алегорија „Еволуција” чија је наративна поставка, мање-више, проста: Бафало Бил долази у резерват, тамо отвара залагаоницу која ради 24/7, а Индијанци, из позиције социјалне биједе, код њега доносе своју скромну имовину, накит, свој фолклор, митове, историју, кости својих предака, да би – када посљедњи Индијанац заложи све осим свога срца – Бафало Бил затворио залагаоницу, насликао нови натпис преко старог – „Музеј индијанске културе” – и почео да наплаћује Индијанцима пет долара да уђу унутра.
Револуционарни чин
Када је 1973. године, на 45. додјели најважнијег признања америчке Академије филмских умјетности и наука, Марлон Брандо одбио да прими заслуженог Оскара за своју историјску улогу у Кополином „Куму”, збуњена јавност се нашла у стању шока. Протестујући против неправедног холивудског третмана америчких старосједилаца на филму, Брандо је – као чин својеврсне побуне – изабрао да остане код куће, а умјесто њега се, под рефлекторима Академије, на бини појавила лијепа и уплашена Апачи Индијанка, Сачин Литлфедр (Мало Перо).
Иницијално дочекана звиждуцима, Сачин је пренијела Брандову чувену поруку у којој овај, између осталог, тврди како су Индијанци у Америци преварени, изгладњивани, протјерани, затим и – побијени. Шири контекст – у оквиру кога Брандов чин остварује још виши значај – упућује и на, тада актуелне догађаје код Вундед Нија (Рањеног кољена). Наиме, на овоме мјесту у Јужној Дакоти, у фебруару 1973. након протеста Оглала Сијукса, који су устали против све израженије и све неподношљивије сегрегације, дошло је до сукоба са федералним властима у којима је животе изгубило неколико старосједилаца, а више десетина је рањено.
Све би ово можда имало мањи и политички и културолошки одјек да Вундед Ни већ није био мјесто које, у традицији Индијанаца, посједује готово митску основу: у питању је, истовремено, и локација великог покоља из 1890. године, када је америчка војска у крвавом пиру ликвидирала више стотина Лакота Индијанца (укључујући неколико стотина жена и дјеце). Важна је о овој причи (мада не само о овој, јер она захвата у период од 1830. до 1890. године) и прилично драгоцјена својеврсна историјска читанка америчких старосједилаца из пера историчарке Ди Браун – Сахраните ми срце крај Рањеног колена (код нас у преводу Гордане Велмар Јанковић; Лагуна, 2019).
На пролошкој граници своје велике анатомије планског уништавања америчких старосједилаца у овом периоду, ауторка – три године прије Марлона Бранда и Сачин Мало Перо – напомиње: У том времену уништене су култура и цивилизација америчких Индијанаца, а из тог времена потичу сви велики митови америчког Запада – приче о ловцима на крзна, планинцима и паробродарима, о копачима злата, коцкарима и револверашима, о коњаницима и каубојима, блудницама и уседелицама, о мисионарима и белим насељеницима. Глас Индијанаца чуо се само с времена на време и био је најчешће забележен пером белог човека. У свим митовима Индијанац је представљао злокобну опасност, да је чак и знао да пише на енглеском, како би, и где, нашао штампара или издавача?
Како је за механизам продукције америчких митова махом био задужен Холивуд, а Брандов је говор прочитан и оглашен у срцу индустрије – у срцу културе у којој се глас старосједилаца не чује – овај је поступак славног глумца био прави револуционарни чин. За Сачин Мало Перо, за њен народ у резерватима – бити или не бити – као у поеми „Америчка имена” Стивена Винсента Бенета, из које је стихове Ди Браун посудила за свој наслов, али и епиграм своје историје: Тамо ме неће бити. Устаћу и нестаћу. А срце ми сахраните код Рањеног колена.
Историјска правда
Имало је од те 1973. неколико великих и важних наслова који су филмски третирали културу америчких старосједилаца (вјероватно су међу њима најпознатији Костнеров Плес са вуковима или Последњи Мохиканац Мајкла Мана итд.) али случај је хтио да Мартин Скорсезе своју епску вестерн драму Убиства под цветним месецом публици прикаже тачно пола вијека од Брандове побуне. Наративна поставка је, и у његовој причи, поново мање-више проста: након што на земљи која припада припадницима племена Осејџ у Оклахоми буде пронађена нафта па се, посљедично, старосједиоци релативно брзо папрено обогате, неко почне да убија Осејџ Индијанце и да им, на тај начин, отима земљу и богатство.
У причи базираној на истинитим историјским догађајима – а коју због својих читалаца који још нису одгледали филм не бих детаљније откривао – Роберт де Ниро игра локалног магната Вилијама Хејла. И због те улоге и те сцене сам се, када сам први пут гледао Скорсезеов филм, сјетио и оног пројекта од прије десетак година и поезије Шермана Алексија и његовог лирског субјекта Бафало Била (очито најуниверзалнијег и најтипскијег, ако вам је драго – најамеричкијег – имена за аналогије овог типа) – јер Вилијам краљ Хејл у том филму преузима на себе својство корпоративне Америке која се претвара у жрвањ.
А ту је позиција двострука, јер јесте у питању положај Осејџ племена унутар приповиједане збиље, али уколико се измјестимо из оквира филма, то нема много везе са овом причом појединачно, у питању је отприлике метанаративна ствар: култура изграђена на чиниоцима отуђеним од појединца са дна који је, заправо, аутентични носилац те културе, да би му онда било наплаћено не само да егзистира унутар ње (називимо то принцип Нетфликс или како год) него га та култура друштвено, културолошки, па и политички премоделује по својој мјери.
Било како било, уз Де Нира и, нешто мање упечатљивог, Дикаприја (који тумачи Хејлвог сестрића Ернеста Беркхарта) умјетнички најдојмљивијом се чини Лили Гладстоун (и сама одрасла у резервату Блекфит племена) која је за улогу Ернестове супруге, Осејџ Индијанке Моли Беркхарт, номинована за Оскара. Историја је – уколико узмемо па повјерујемо да овакве случајности уопште постоје – поново демонстрирала занимљив смисао за перпетуацију: пола вијека откако је Сачин Литлфедр, у име Бранда, Оскару казала историјско „не!” једна Индијанка је, по први пут у историји водеће демократије свијета, номинована за најпрестижније америчко признање. Дакако, има то прилично везе и са хиперполитичком коректношћу, потребом да се диверзификује „понуда” (о чему је Академија наглас и програмски иступала више пута) и, у времену тињајућих расних конфликта, покаже некакав смисао за инклузију, па нема сумње да је, у конкуренцији осталих номинованих глумица, Гладстоунова и из овог контекста већ сада фаворит.
Међутим, из перспективе историјске правде, из перспективе Народне историје САД Хауарда Зина, из перспективе срца сахрањеног код Рањеног кољена или литературе Шермана Алексија – на крају – и из перспективе народа који нестаје, само ријетки чак и површни посматрач читав феномен, од једног до другог Оскара, неће доживјети као импулс врло лоше и неуспјеле политичке компензације. У својим трегерима, са својом болом краватом и каубојским чизмама, додуше са доста друкчијим манирима и углађенијим спољним профилом, Бафало Бил се спрема да наслика нови натпис преко старог а то, као у Скорсезеовом филму, подразумијева убицу пријатне спољашњости и добрих намјера. Оног који, ето само понекад, својим жртвама уручује и награде.
Стефан Синановић је професор књижевности из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Eduardo Munoz/Reuters
