Писмо са Косова или зашто Албанци масовно одлазе

Километарске колоне аутомобила са административних прелаза – у огромној већини Албанаца са Косова и Метохије који живе и раде у иностранству – и које су месец дана, посебно викендима, стварале велика искушења Србима из јужне покрајине, смањиле су се да првим данима септембра. Возила страних регистарских таблица се још увек могу видети на улицама, али то није ни налик ономе што смо гледали скоро целог лета. Да ли зато што због пандемије коронавируса нису долазили прошле године, или ко зна чега другог, али овог лета једва на крај изађосмо са њима. Свако од нас свео је своје кретање на минимум, јер толике су гужве биле да је најједноставније било повући се и пустити их.

Полиција је посебно муку мучила јер су беснели аутомобилима, правили огромна славља и журке до дубоко у ноћ не хајући што људима не дају мира – о пандемији и мерама заштите нико рачуна није водио. Неколико њих страдало је у саобраћајним несрећама. Млада Албанка убијена је у Урошевцу, а један од оптужених за тај злочин је из Швајцарске. У један ујутро су српски ватрогасци спасавали девојку албанске националности која се аутом преврнула на улазу у српско село Ливађе. Интервенисали су на позив Срба који су видели ауто у њиви, недалеко од пута. Шта је сама радила у потпуно српској средини, и да ли је била пијана или нешто још горе, ватрогасци одбијају да кажу. Рекли су само да претпостављају да не живи на Косову, већ негде на Западу.

Све горе написано могла је заменити реченица да су се гастарбајтери албанске националности вратили у земље Западне Европе где живе и раде, али сам желела да бар мало приближим како то изгледа када дођу у своја села и откључају своје нове куће – тих месец дана. (Проблема је било и претходних година када дођу али, чини се, никада као ове.) Албанци који их дочекују на Косову и Метохији – њихова  фамилија – и овог лета спремили су за пут још неког од млађих из породице, да га поведу са собом. Тако је већ годинама. Знам, јер имам прилике да разговарам са њима, а они о томе отворено причају.

Спуштене ролетне

Мој познаник из села Сушица код Грачанице – у којем живе Срби и Албанци –  отишао је са својим братом до продавнице у Приштини да купе акумулатор. Одабрали су ту продавницу јер у њој ради Албанац из њиховог села, и он ће им рећи ако је нешто спорно око квалитета. (На тржишту Косова често заврши роба сумњивог квалитета и многи од нас имају лоша искуста са куповином различитих ствари. Зато смо опрезни.) Комшија их је дочекао љубазно, препоручио акумулатор и чак код шефа издејствовао снижење од 30 одсто које је важило до претходног дана, али је на причу да су Срби муштерије и да је добро да се прочује за њихову радњу и међу њима обезбедио попуст и дан после. Захваљујући му се, Срби су предложили да попију пиће када се виде у селу и чули одговор: „Ја идем за недељу дана у Финску, заједно са братом. Добили смо папире и више се не враћамо. Остављамо вам Сушицу – ето вам је.“ Гестикулирао је као да га је до сада неко силом држао у селу где се родио. Срби које помињем били су шокирани оним што су чули. Знали су да Албанци одлазе из села, али начин на који је им је њихов комшија то саопштио, оставио их је без текста.

Подаци о смањеном броју ђака у албанским школама, али и њиховом ниском наталитету, нису више тајна, а ја сам о томе већ писала. Оно што нисам помињала јесте чињеница да одлазе и из места која су била центри њиховог окупљања за време сукоба – углавном су то родна места њихових команданата.

Албанско село Бујанце припада липљанској општини. (Широј јавности је познато јер су одатле Шукри и Рам Буја, припадници „ОВК“. Први је био командант за зону Неродимља у општини Урошевац, док се другом приписује да је био задужен, у оквиру „ОВК“, за киднаповања српских полицајаца и војника, али и за протеривање Срба из Липљана. Био је и уз Тачија у преговарачком тиму Албанца у Рамбујеу.) У том селу живе само две породице – Драгаћини и Буја. Драгаћини се нису толико експонирали за време сукоба, али је и међу њима било појединаца за које се везују не баш лепе приче. Обе породице биле су познате по томе да су имале велики број деце и да су живели у патријахарту. (Лично познајем неколико Албанаца из Бујанца којима су очеви уговарали женидбу и бирали девојку, а они су је први пут видели на дан свадбе. Женили су се осамдесетих година прошлог века.)

Бујанце је било село у које Срби нису одлазили, односно појединци су свраћали, али ретко. После 1999. године посебно је постало познато по поменутим Бујама, и слушали смо приче да се у њему доста гради. Са главног пута – који води из Приштине за Штимље а потом Суву Реку и Призрен – могу се видети велике и нове куће. Примећује се и да су куће правили ближе магистралном путу.

Србин који је пре неколико месеци у пратњи Албанца отишао у Бујанце причао ми је да су све улице асфалтиране, улична расвета је свуда постављена. У селу је направљена велика и модерна школа, дечији парк, у оближњим шумама мотел и ресторан. (Шукри Буја је био и градоначелник Липљана после 1999. године, па и то објашњава откуд сређена инфраструктура.) Дворишта су ограђена зидовима – што је карактеристично за чисто албанска села – али је приметио да су на већини кућа спуштене ролетне, односно да у њима нико не живи. Куће које имају поменута двојица Албанаца су огромне, али не живе у њима. Рекао ми је да је гласно коментарисао сређеност села посебно помињући школу – јер је на њега оставила најјачи утисак – и чуо одговор да је школа модерна, али да у њој нема више од 10 ученика узраста од првог до осмог разреда. „Сви одоше у иностранство, школа ће за неку годину да се затвори“, одговорио му је. То није само прича Бујанца, много је таквих места широм Косова и Метохије.

Неподношљив живот

Зато сматрамо да је њихово бахато понашање и дивљање овог лета чисто иживљавање које нема везе са стварношћу, и верујем да и они то знају. Инциденти који су се дешавали у српским срединама, попут исписивања графита „УЧК“ у Грачаници или на дечијем игралишту у Сушици, приписивани су баш њима – гастарбајтерима. Многи од нас имали су непријатна искуства. Мене је млада Албанка пљунула, и док сам мирно пролазила поред аута у којем је била викала је за мном „УЧК“. Била је у возилу енглеских регистарских ознака, испред тржног центра у Грачаници. Прво што ми је на памет пало било је – каква дама! Поред ње у ауту било је троје старијих људи, али су сви гледали у телефоне не обраћајући пажњу шта она ради. Нисам реаговала јер, рачунам, дошли су, издуваће се и отићи. За коју годину та девојчица неће ни долазити на Косово, зато сам и прешла преко њене гадости.

По старом, али златном правилу, све што је пренаглашено и упадљиво нема рок трајања, односно знак је да нешто није у реду. Код нас је позната клетва: „Дабогда се осилио“. Не можемо другачије да гледамо на све ово што се летос дешавало. Не можемо, јер знамо каква је ситуација на терену. Ако томе додамо и чињеницу да их је жестоко продрмало све оно што се дешавало у Авганистану, јасно нам је откуд такво лудило. Такозване косовске власти у Приштини изводе представу са избеглицама и улизују се Американцима. Стварају слику у јавности да су их питали да ли ће да приме избеглице из Авганистана – дајући сами себи тако на значају – а верујем да се сам народ пита где ће када Косово дође на ред за годину, две или за 50 година.

Знајући све ово, а негде у општем поретку ствари, ми имамо веће шансе да преживимо и дочекамо слободу него да Албанци саграде, у сваком смислу те речи, своју државу. На страну инциденти које доживљавамо и тортура коју трпимо, као и политика званичног Београда која и те како доприноси да наш живот овде буде још тежи и компликованији. На страну и светска политика и игра великих сила под овим нашим парчетом неба. На страну све наше муке и невоље. У предности смо јер су нама наши преци поставили темеље и то оне најјаче. Из њих снагу црпи сваки Србин на земаљској кугли. И сви да одемо, ту су наше цркве и манастири – светска културна баштина. Ми имамо чему да се вратимо и разлог да се боримо.

Албанци се лако одлучују за одлазак јер им постаје неподношљив живот у коме су апсолутно зависни од расположења Америке, односно њене превртљиве политике. Свесни су да су их лагали да ће им створити државу. Знају да је основа те назови државе настала на лажи, туђој несрећи и од крви невиних људи. Тако грађена творевина може само да буде вештачка, лажна, и пре или касније срушиће се – а крваве руке ће стићи казна. Јасно нам је да многима од њих не пада на памет да тај тренутак дочекају на Косову и Метохији.

Зато ми морамо да издржимо још мало, јер колики год проблем имали са политиком која се око Косова води – а долази из Београда – и која утиче на то да и Срби одлазе, њихов проблем је много, много већи. То ће се, ако Бог да, у наредном периоду све јасније видети.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.