Писмо са Косова или следи ли добровољни албански егзодус

Према ономе што се овде прича, око 150.000 косовских Албанаца је већ спремно за одлазак одмах након што од 1. јануара наступи безвизни режим са Европском унијом

У центру Широког поља – највеће житнице Косова и Метохије – налази се албанско насеље „Маригона”. Већ сам га помињала у својим текстовима, у контексту тога да се издавање дозволе за његову градњу везује за Србе који су тада водили Општину Грачаница, јер је изграђено на њеној територији. Чак је и Хашим Тачи ликовао 2013. године, изјављујући како су Срби дозволили Албанцима да граде куће на територији своје локалне самоуправе. До пре 25 година, ту земљу обрађивале су земљорадничке задруге из Лапљег Села и Добрева. То су била поља под пшеницом и сунцокретом.

 

Насеље се за ових 10-ак година толико проширило да представља град у коме живе богати Албанци. Затвореног је типа, ограђено и са рампом на улазу. Улице у њему носе имена америчких држава – Јута, Оклахома, Калифорнија, Аризона итд. У њему постоји школа, терени за тенис, кошарку, одбојку, бројне радње, кафићи, ресторани, и ко зна шта све још.

 

Срби издају дозволе

Навикнути да пролазећи поред њега гледамо не само огромне куће већ и аута која возе његови становници, неретко смо сведоци њихове брзе и несавесне вожње. Посебно када пролазе кроз село Преоце, које им је прво на путу за Приштину. Такво срљање је пре неколико дана изазвало ланчани судар у близини насеља у раним јутарњим сатима, па смо посматрали како ватрогасци секу луксузне мерцедесе и аудије како би извадили из аутомобила тешко повређене. Помоћ су пружали наши ватрогасци и хитна помоћ из Лапљег Села, јер су најближи и стигли су пре поменутих служби из Приштине.

 

Срби морају туда да пролазе, барем они који путују комби превозом, као и ђачки аутобуси, јер је то пут који шест српских села спаја са Грачаницом. Асфалтирали су га војници КФОР-а, годину дана по свом доласку. До тада, био је то пољски пут окружен плодним ораницама, али и једини којим су Срби, од доласка „мировњака”, смели да се крећу. Пошто су Албанци на њему често постављали противтенковске мине због којих су Срби гинули, у КФОР-у су одлучили да га асфалтирају.

 

Насеље „Маригона” је плански настало у пољу, како би пресекло ту линују која повезује српска села и која је била спасоносна када је у питању наш опстанак у овом делу Косова и Метохије у најтежим временима. Што је најгоре, није то једино насеље Албанаца чију су градњу дозволили Срби из грачаничке локалне самоуправе, али некако нам оно посебно боде очи јер свакодневно туда пролазимо.

Зато не прође ни један дан а да неко не уздахне пролазећи поред њега, уз помињање Срба који се доводе у везу са издавањем дозвола за градњу. Тако је било и тог јутра док смо чекали да полиција ослободи једну траку пута како бисмо могли да наставимо за Грачаницу. Неко рече у превозу: „Неће на добро да им изађе овај бес”. Србин из Липљана, надовезујући се на изговорено, додаде: „Све ће пусто да им остане, само још мало”.

 

Одлазак са Косова

Албанци са Косова и Метохије броје ситно до 1. јануара наредне године и не знају где ударају. Липљанац кога помињем живи у делу града где је остало још само седам српских кућа и већина су. Албанци из две преостале куће се пакују и одлазе код деце која живе у Енглеској. Док чекамо, сви размењујемо приче које смо чули, чак и од самих Албанаца, и не можемо да се начудимо толикој жељи за напуштањем Косова и Метохије.

 

Помињала сам у својим текстовима и изградњу највећег, барем се тако прича, тржног центра на Балкану – опет у контексту издавања дозволе од стране општине Грачаница – јер је изграђен на само неколико километара од „Маригоне” – који се налази на путу Приштина-Липљан, у пољу, где се такође сејало хлебно жито. Ради већ годину дана, а пола продавница није отворено јер нама радника. Ових дана стигле су вести до Срба да ако желе да раде могу да оду до „Приштина мола” (тако се зове) на разговор за посао.

 

Такозвана косовска влада на мобилне телефоне шаље поруке са следећом садржином: „Од 1. јануара 2024. без виза – Потребно: пасош, смештај, повратна карта, финансијски доказ. Само краткорочне посете, не запошљавање. 90/180 дана”. (Пренела сам како је написано.) Према ономе што се овде прича, 150.000 косовских Албанаца је већ спремно за одлазак. Лично сам више за верзију да сачекамо да видимо шта ће и како бити, али факат је да годинама прибегавају различитим методама само да одавде оду.

За нас који их познајемо целог живота, то је заиста фасцинантно. Одрастала сам у окружењу где се сав смисао живота Албанаца сводио на то да добију државу. Они то нису крили. Колега мог оца из албанског села Бујанце је у нашој кући, за нашим столом, једном приликом рекао: „Родио сам три сина. Два да дам за независно Косово, један да мени остане, доста је. Имам и ћерке”.

 

Сећам се и својих одлазака у школу где су нам вршњаци на улици добацивали „Косова Репубљик”. На факултету су нам упадали у учинице и прекидали предавања уз исте повике. То је тек ситница у односу на комплетну западну машинерију која им је ту матрицу убацила у главу, а која ради преко наше патње и крви већ више од једног века. Само, сада делује као да им се матрица излизала – кочи и прескаче.

 

Стасале су неке нове генерације које не само да нису задовољне оним што су добиле до сада, већ су и свесне да никада неће ни имати државу – да су били и остали пројекат. То што ће се бахатити пред нама, гађати нас камењем или запалити нам кућу, не доноси хлеб на сто нити светлију будућност. Животаре од помоћи која је све мања и мања. Многи Албанци, највише млади, безвизни режим доживљавају као сатисфакцију за то велико ништа које су добили са проглашењем независности, и зато им је једини циљ да одавде оду. Њихова жеља за одласком фасцинантна нам је и из разлога јер они и свих претходних месеци одлазе, иако знају да од 1. јануара наступа безвизни режим.

 

Знате, тешко да се данас међу Албанцима може наћи неки нови чика Муса – поменути колега мог оца – Бог душу да му прости. Не само зато што не желе да рађају по десеторо деце да би неко, евентуално, жртвовали за овај или онај циљ, већ и зато што су свесни да су на светској сцени неки нови играчи. У селу Бујанце, где је чика Муса живео, у новој и модерној основној школи има свега осам ученика – о чему сам, такође, писала пре око годину дана. Толико је деце, 1980-их година прошлог века, имала једна просечна породица у овом, али и многим другим местима.

 

„Потпуно су им разбили породицу”, то стално понављам. Затворено, патријахално друштво до застрашујуће мере, више не постоји. Сада су отишли на потпуно супротну страну – до застрашујуће отвореног друштва. Тај прелаз су, захваљујући различитим пројектима, вешто одрадили њихови „западни пријатељи”. На пример, овде је опште познато да ако у истом тренутку у полицијску станицу стигне позив да је неко убијен и да је жена пријавила насиље у породици, они морају прво да провере позив жене. Можда тако и треба, али ко познаје Албанце и начин на који су живели до пре 15-20 година, зна да се то у њиховом свету скоро па коси са здравим разумом. И сами полицајци се чуде, па отворено причају о томе.

 

Ко је боље прошао?

Злодела над Србима и даље има, они се посебно спроводе кроз институције. Морају да се одржавају тензије – јер овај амерички пројекат и даље траје, зато им се све и толерише. Онај део матрице који говори да би све лакше било да Срба на Косову и Метохији нема и даље је исправан, међутим, ту је и онај део око стварања Велике Албаније и још лепшег живота – што је следећи ниво овог, ко зна када започетог, пројекта. Просто речено: све оно што и даље пролази код оних најострашћенијих Албанаца, који још увек не схватају да све што се овде десило није било због њих – већ су само послужили сврси. Има ту и оних плаћених и уцењених – који њима манипулишу – али и таквима је досадило да слушају празна обећања.

 

Једна реченица коју сам још летос чула оставила ме је без текста. Колега ми је рекао: „Дреница им остаде пуста”. Ето, то ми, Срби, затворени у нашим гетима гледамо око себе, о томе причамо на славама, и зато на крају сваке наше приче на ред дође и званични Београд – све оно што (не)ради, тобоже, за нашу добробит. Морамо, јер тако бранимо нашу свест, не дамо да нам је промене због било каквог пројекта, ма која светска сила да је у питању. Бранимо своју тешку реалност – ону коју живимо, а не ону коју нам силом намећу. Комшије Албанци су нам најбољи пример.

 

Вратићу се на дан када сам пролазила поред „Маригоне” и у превозу чекала да раскрче пут да прођемо. Извлачење повређених и пружање прве помоћи сигурно је трајало сат времена. Уследило је уклањање остатака аутомобила са једне траке пута и све се одужило толико да је нервоза у комбију достизала врхунац. Кад смо напокон кренули сви смо се ућуткали, са жељом да што пре прођемо још тих десетак километара до Грачанице. Киша је падала све време, а у делу поља где је Археолошки парк „Улпијана”, надомак Грачанице, млађи Србин сеје пшеницу на њиви од око 30 ари. Жури да заврши ручно бацање семена, већ видно поквашен. Трактор, паркиран надомак њиве, чека да га упали и дрљачом затрпа тек бачено семе.

Какав прелаз из једне стварности у другу, на само неколико километара. С једне стране Албанци – који плодно тло претварају у бетон без икаквог размишљања о будућности и генерацијама које долазе, само грабе, отимају, бесне – а на другој млади Србин, који на својој малој њиви жури да посеје хлебно жито. На оној истој њиви коју је наследио од свог оца и коју ће, ако Бог да, оставити својим потомцима. Видевши то уздишемо у комбију, из разлога што свако од нас има неку своју њиву коју чува док деценијама трпи без ичије помоћи ниоткуда. Политичари кроје светску политику преко кичме нас малих, и тако нам пролазе године.

 

Саосећамо са браћом на северу јужне српске покрајине, јер њих стиже оно што смо ми већ преживели. Тада, додуше, није било Куртија, али све остало је исто. Жао нам је што нисмо имали толико свести да схватимо да се север Косова и Метохије бранио у Штрпцу, Гораждевцу, и да се и даље тамо брани. И не само север Косова – већ и Рашка област, Прешево, Бујановац, Медвеђа, па и остатак Србије. Све је почело још у Српској Крајини, па је преко Босне стигло до Косова и Метохије, а ми никако да схватимо.

 

Нама који тог дана комбијем стигосмо у Грачаницу, слика Србина који ручно баца пшеницу на својој њиви довољна је да знамо да смо на правом путу и да морамо да издржимо још само мало. Све остале који се баве овим делом света – праведне које чекамо да се појаве и ове друге за које се молимо да се памети дозову – могу да питам: Шта мислите, чија је прича вечна? Да ли о томе одлучује голи интерес, новац, моћ, бомбе, владари из сенке или Господ?

 

 

 

 

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 

 

 

Извор Нови Стандард