ПИСМО СА КОСОВА ЦРНОЈ ГОРИ: Опет Каин устаде на Авеља

Како реч изустити, како слово спустити на папир о догађајима у братској нам Црној Гори, а да не заболи, јер сведочимо да опет Каин устаје на Авеља? Болело је увек када је страдао народ. Када је брат на брата подизао руку болело је много јаче. С једне стране, боли страдање брата који се јуначки опире злу, са друге, пад брата огрезлог у заблуделости душе, отпадништву… Бол због Авеља, туга због Каина…

Само у последњих двадесет година толико несреће на овим просторима, али и толико превише јасних закључака да зло удара тамо где највише боли. У највеће добро, у места највеће вере, памћења, верског и националног идентитета. Зло увек бира најсуптилније начине, стрпљиво, притајено, маскирано разлозима, на које само наивни и у вери неукорењени подлегну. Нажалост, таквих је доста… Нећемо рећи више јер сам Бог зна шта је у души оних који ћуте. Страх, брига, незнање, неверица, слабост, успаваност или отуђеност… Ипак, у време када су нови напади на Христову реч и Христово учење толико очигледни, заслепљеност нема оправдање. Свака заслепљеност и наивност води потпуном губитку познања стварности, самим тим је и велики ризик за губитак могућности за спасење.

У љубави за ближњег је снага. У удруживању, оснаживању, саборности. Саборности у молитви, саборности у помоћи, за брата, за сестру! Пружити руку дављенику, макар себе довео у опасност, дати са своје трпезе за другог, уделити невољнику, превити рану прогнанику, притрчати страдалнику! Носити свој крст али помоћи мученику, као Христу самом, док се повија под претешким страдањем! Тако се чува љубав, тако се крепи нада, тако се јача вера! Душа се спасава ако се сачува од сагрешења, а она која је подлегла сагрешењу – искреним покајањем до очишћења. Али како се може уопште и размишљати о сопственом спасењу ако не спасавамо брата који крвари покрај нас?

Косово и Метохија, Црна Гора, Украјина… полигон за нови напад на територије на којима вековима упорно опстају велике православне светиње. Где је јака вера, ту за нечастивог нема места. Историја нас учи да је српска држава доживљавала процват увек када су се власт и народ уздали у Бога. Заборављање Бога од власти и народа увек је водило брзој пропасти државе. Стари Завет је пун таквих примера. Зло то добро зна, лукаво и стрпљиво чека прилику не би ли се дочепало људских душа и њихових стражара – светиња, користећи се слабостима, од Бога одрођеног, народа. Зато је територија на којој траје процес одбацивања Бога управо оболели део бића народа… А болест настаје тамо где је духовни имунитет у паду, напредује ако се не лечи правим лековима. Оним лековима који болест уништавају зато што су супротни од ње.

Бог допушта тешко искушење како би одлучили чији смо. У тренутку када тас који то мери почиње да претеже. Допушта да болест нападне тело да би се опоменула и на време спасавала душа. Тело је тулежно а душа се спасава. „Све ће проћи, само душа, образ и оно што је добро остаје вечно…“

Душа телу исто је што су светиње земљи… Душа стражи над телом, светиње над народом. Оне су вековни чувари наше вере, наше саборности, гласници Божије речи и пастири рода свог. Спасавањем светиња, спасавамо небеске двери. Без својих светиња били бисмо пустињаци без имена и знамења, гладни, жедни и изгубљени блудни синови који, попут Каина, стално лутају, немају дом коме ће се вратити и не налазе Очева врата на која ће покуцати, да од Оца свога затраже опроштај…

Лела Марковић,
Призренка, књижевник и потпредседник Књижевног друштва Косова и Метохије.