Поштовани Песниче Ршумовићу,
Дуго ми је требало да схватим колику захвалност дугујем подразумеваним песницима. То су они песници који, кад се, под старе дане, разгрне запретано првобитно огњиште свести, и даље жаре непролазношћу, горе, као Попине боје, младошћу у нашој крви, или, да будем крајње непатетичан, изгледају као да су одувек ту, и да нису ништа друго ни могли него да буду – у нама, око нас, са нама. Док смо расли и док су наша деца расла.
Ви сте, уважени Ршумовићу, подразумевани песник многих послератних поколења. Све сам схватио док сам, као отац четворо деце, у разним музичким тумачењима и под развијореним стеговима певачких гласова, поново слушао Ваше песме са својим синовима и ћеркама. Оно што је мени било важно кад сам био мали уткивало се, слободно и радосно, и у њих. Тако смо се моја деца и ја, упркос што Вам то није била намера, плашили строге пећине из које ни крушком ниси могао да намамиш Баба Рогу. Али, „Десет љутих гусара“ су нешто сасвим друго: право охрабрење, пумпање мишића, светиљка у тмини.
Дуго ми је требало да све те песме повежем са Вама, мада сам, разумски, увек знао да су Ваше (до данас чувам зелену књигу лектире за млађе разреде основне школе, на којој пише „Љубивоје Ршумовић: Хајде да растемо“).
Основна мисао:“Ово је НЕКО написао, ово није могло само да настане“, са жељом да се писцу изрази дубока захвалност, јављала се постепено; пошто сам прво дете добио у тридесетој години живота, тек када сам њему почео да пуштам песмице које сва наша деца слушају почео сам да Вам благодарим – Ви сте све те стихове изнели на светлост дана баш у прави час, а онда су их певачи преузели ( предузимљиви Миња Субота Вам је својевремено препоручио да заједно правите дечје хитове, и ствар је „прорадила“).
Тако сам, као подразумеване, деценијама, слушао песме Драгише Недовића ( „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Стани, стани, Ибар водо“, „Ај` д` идемо, Радо“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, итд ), мислећи да су народне, и зато анонимне. И Ваше песме су, певане, биле апсолутно дечје, и анонимне. Једноставно, нико их није написао, него су, као „Ђиха, ђиха, четир` ноге“ Змајове, одувек постојале. Настале су са нашим светом и језиком који тај свет носи, као Атлас, на плећима речи и реченица.
У детињству, из кога потичемо, почиње свака првотност, али и неко радосно осећање да све добро и лепо припада свима, и да није нечије дело, него је потекло из недара природе, са опште трпезе битија. Тако и Ви, чини ми се, осећате кад кажете:“Прве песме које сам чуо биле су песме птица, кукурикање петлова, и, наравно, песме девојачке и момачке. Љубиш је био познат по добрим певачима извика“. Тада су две народне песме („Која гора, Иво“ и „Златибором овце пасу“) постале стубови Вашег будућег, апсолутног песничког слуха.
Док сам упражњавао своје детињство, нарочито ме је гањавао глас глумца и певача Драгана Лаковића: лепо се допуњавао са његовим лицем, у коме је било и сете и обешењаштва ( као и у чудесној боји којом је тај глас користио у песми, отварајући видик свакој речи и сваком стиху ). Лаковићев пев је доносио поруке које су, како рекох, постале саставни део археолошког налазишта званог Владимир Димитријевић. Јер дете свашта доживи слушајући неку песму ( мислио сам да Ханка Палдум, у песми „Зелене очи“ пева као жена која је имала зелене очи, па изнанада ослепела – „вољела их, лудо вољела, а сада сам без њих остала“, и изједначавао староградску песму „Фијакерист“ – „касао, застао, с душом се растао мој верни коњ Риђан“ са Чеховљевом „Тугом“). Драган Лаковић је певао Ваше песме сетно – обешењачки, баш како су и писане. И Миња Субота, незаобилазан као „музички тобоганџија“, давао је све од себе да схватимо како су „деца украс света“. Певао је веселије, али је шеретски дух остао свеж и незаобилазан.
Од певачких гласова и Ваших речи свашта ми се ројило у глави: зујале су пчеле и бумбари новооткривеног језичког тајанства. Ако су руски формалисти били у праву ( а јесу, наравно ), и ако је свака песма очуђење, то јест промена перцепције на коју смо навикли и која је већ сасвим окоштала, онда сам сигуран да су Ваши стихови моју перцепцију мењали – пчелица те боцне у језик, бумбар зазуји око главе, и ето пуне куће смисла.
Ко сте нам Ви били у самој ствари, рекао је одавно Милош, син Вашег старијег друга и узора, Душка Радовића. Душан је, Милош dixit, писао песме за паметну децу, очекујући да му и син буде паметан, али се Ршумовићу прибегавало као уточишту:“Тамо где сам код Радовића морао да мислим, код Ршумовића сам безбрижно уживао.(…) Радовић је био отац, став, презиме, а Ршумовић мајка, попустљивост, уживанција“. И, наравно, да додамо: Ршумовић је био „Фазони и форе“, чија је визуелна и вербална уверљивост била толика да су скоро сви били уверени да је Раша Попов, дечји песник, у ствари сјајно разбарушени научник, који има кључ за сваку браву.
И тако, док трагам по себи, налазишту звукова и речи што су ме обликовале ( на памет ми падају и цртани филмови чијим јунацима гласове позајмљиваху Никола Симић, Љубиша Бачић, Ђуза Стојиљковић, Мића Томић ) износим Вам детиње утиске од првих сусрета са Вашим певаним песмама.
Рецимо, широки царски друм, на коме је дошло до забуне ( „Да л` слон телефонира ил` телефон слонира“ ), и која ни до данас није разрешена, макар се „командир шумске страже“ и даље непрестано труди да нам потражи истину.
„Ишли смо у Африку“ је, поред хеуристичоког духа путовања у егзотично, песма која непоткупљиво описује помаму афричких животиња за банатским љутим папричицама, при чему нам је сасвим јасно, и смехоносно убедљиво, због чега прождрљиви мајмун меша жутило банане са жутилом папричице.
Песма о вуку, буби лењој, учинила је за учење као нешто што се, у пристојном дечјем друштву, подразумева, више него сви педагошко – педагошки подухвати социјалистичке просвете, која је у корену имала – на свој, идеолошки дводимензионалан, али искрено усвојен – појам просветитељства. Из те песме смо сазнавали да је могуће водити „живот буран“, а „остати некултуран“, и да вук „ка зверствима тежи“ ( реч „зверство“, у време оно оптерећена идеолошким садржајем грађанског рата у Србији и шире, у Вашој песми враћала се, на елегантан и убедљив начин, звери каква је вук, престајући да прети више но што дете може да поднесе, а остајући упозоравајућа ). Из те песме смо сазнали да су одласци у музеје и матурирање повезани са поштовањем културе, коју вук презире. Само је, чини ми се, прича Аце Поповића о Црном Анђелку, који је деценије провео идући у први основне, имала сличан педагошки ефекат на моју генерацију.
Да и не говорим о песми „Вук и овца“, која је малог човека суочавала са загонетком борбе за опстанак, односом страха и моћи, који је, после свега што доживимо, и даље нејасан, мада опипљив. Додуше, Ви не бисте били Ви, многооки многогласник, да нисте написали и песму „Био једном један вук“, у којој је дотични „питом као неки собар“ и жељан општења, па ипак убијен – јер, „мислили су да је зао“. То је мултиперспективност дечје поезије која је престала да буде схоластичка дидактика, а значила продор у све(с)т телесно нестасалих, али правих, људи.
Ту је и тужна, али поучна, судбина миша у песми „Миш је добио грип“, која нас однедавно подсећа на судбину многих што су, у време коронократије, веровали Светској здравственој организацији.
У песми „Ово ми чудо причао сврачак“ звонки гласови дечјег хора „Колибри“ су се, у име кондуктера, чудили храбрости мачка који је сео у воз за моје родно место, и онда му, са свим почастима, доделили место у првој класи.
Кад данас видимо како се, наводно, боре за дечја права, кажем, потпуно одговорно: Ваша песма „Лако је пруту да се соколи“, учинила је више за то да очеви одустану од батине као васпитног средства него све кампање наводних „пријатеља деце“ који то раде за паре, у име идеологије, а не у име живог општења, љубави и узајамности.
И касније, Ваши стихови су ми долетали у свакодевни живот, као када сам облапорност правдао поруком из песме „Глава ми је у торби“:“Волим много слано/ Кисело и љуто/ Младо поховано/ Горепоменуто“. Из песме „Плави кактус и клекиње“ памтио сам каубојске стихове „Ту где ти је глава глупа,/ направићу осам рупа“, док је мој омиљени гимназијски професор, Бошко Ћаловић, србиста, кад улази у учионицу да пропитује, поред Хамлетовог „Свиреп ћу бити, неприродан не“, изговарао, баш из Ваше песме:“Имам колтове од сребра/ да ти бушим твоја ребра“. Луталачка песма „Немајући другог посла“ држала ме римом „смисла – Брисла“:“Помислих то нема смисла/ па скокнух до града Брисла“, а „Једанпут у животу“ ми је поручио да је Љубиш осуда сваког умишљеног глобтротерства:“Прекјуче у животу/ У свом селу/ На плоту/ Нађох протестну ноту/ СТИГО ЈЕ ПРОБИСВЕТ“.
Праоснов Вашег песничког подухвата био је деда Стеван Симовић Брњо, који је, ипак, превазилазио све потоње учитеље, који нису били кадри да фантазирају као деда:“Никада ме нису залуђивали да се слепи миши лове тако што се узме једна мотка, па се дигне у ваздух, па се чека да миш налети на мотку! Никада ми уз гусле нису певали о Бановић Страхињи!“
Па ипак, Ваша песничка палата је саграђена на основу спремности учитељице Милице Вођевић, која је своје дечаке водила ка рими као начину организовања стварности: другари и Ви сте почели да римујете када сте са учитељицом спремали поему Бранка Ћопића. Онда је школа била алфа:“То што ме је учитељица подржала била је као да ме је цео свет подржао“. Зато сте нам, у песми коју угрожава „тик ток“ стварност данашње деце, рекли да школа „лечи лењост и самоћу“, где је дељена ужина и где се налазила „она с киком“, која се ником не даје. После школе, кренули смо ка омеги постојања, и тај пут не престаје: омега је недостижна, мада нас зове и обећава смирај коначног смирења.
Потписник овог писма је као дете прочитао роман „Момо“ Михаила Ендеа, и та књига, којој се више пута враћао, путоказна му је и данас.
На ивици неког великог града, по свему судећи у Италији, у рушевинама старог амфитеатра, живела је Момо, девојчица весела и рашчупана, сва пуна живота и радости, која је носила распарне ципеле, и, колико се сећа, „увек је била ту“, мада њени познаници памте како се појавила изненада. Умела је веома добро да слуша и тај свој дар је користила како би помагала ближњима. Око ње су живели сиромашни, али дивни људи, који су се лепо слагали и помагали, и имали времена за све, а пре свега за своју децу и комшилук. Чак и најглупљи, кад их Момо прими у своје друштво, добијали су сјајне идеје:“Момо је умела да слуша тако да су глупим људима изненада долазиле врло промућурне мисли.“
Једног дана у град су дошли Људи у сивом ( Сива господа ) и почели да свима краду време. Чинили су то тако што су домаћима нудили да уложе своје време у Банку времена, да би га имали више. Али, било га је све мање. Људи су се богатили, богатили, и нико није обраћао пажњу ни на своју децу, ни на комшије. Фризер, који је уживао у свом послу у питомом предграђу, решио је, на предлог Сиве господе, да постане славан као фризери у модним часописима, и престао је да се дружи с комшијама, да посећује мајку и вољену. Момин пријатељ Ђиђи, који је причао најлепше приче, продао се за ТВ шоу.
Деца су схватила ко су Људи у сивом, али нису имала снаге да убеде старије у своје сазнање. Сива господа су их сместила у интернате, одвојивши их од породица, и говорила су шта их чека:“Деца су материјал за будућност. То ће бити време компјутера и електронских мозговаˮ.
Људи у сивом су се борили против слободног времена за сањарење:„Сањарење је за њих било равно преступу. Али најтеже им је било да подносе тишину. У тишини их је обузимао страх јер су слутили шта се у ствари дешава с њиховим животом. Зато су правили буку кад год је претила тишинаˮ.
Само је девојчица Момо могла да им се одупре. Она није хтела да преда своје време у банку. Покушали су да је поткупе скупоценом лутком, али јој је та лутка, пуки механизам, била досадна. Отишла је изван границе времена да би открила мрачне тајне Људи у сивом. У спасавању човечанства помажу јој Мајстор Хора, тајанствени управитељ времена, и необична корњача Касиопеја која може да види будућност, али само пола сата унапред. Хора каже Момо: „Кад би људи знали шта је смрт, више је се не би плашили. А кад је се не би плашили, нико више не би могао да им краде време њиховог живота.(…) Јер сваки човек има своје време. И само док је стварно његово, оно остаје живоˮ
Сваки час је, схвата Момо при сусрету са Мајстором Хором, један цвет, који људи добијају на дар. Часови – цветови настају кад се „поклопи деловање свих ствари и свих бића, све до најудаљенијих звезда, да се може догодити нешто што никада раније није било могуће, нити ће бити могуће икада каснијеˮ.
Овај подугачки део писма, поштовани Песниче Ршумовићу, написан је да бих Вам посведочио, својом дечјом, непрокоцканом чашћу: Ви сте један од правих другова и сабораца Момо, девојчице која је за све и сваког имала времена, и пред којом су и најглупљи људи добијали сјајне идеје. Ваше песме су цветови – часови нашег живота, оно чему бисмо, чак и кад је најтеже и „најпотоњије“, могли да се осмехнемо с праповерењем. Оне су „лепо васпитање“ које је, како сте нам на време рекли, домовина, и непролазност која није Земља Дембелија ( јер, како је сазнао онај залудни делија, нема и не може бити Дембелије, пошто је она, са својим насилним даривањем среће, опасна као и свака утопија ), него трајање што не посустаје. Нисте се предали Сивој господи, нисте пожелели да одете из Љубиша ( једном ногом сте били на другом крају света, а другом, увек, у звучном – завичајном пределу ). Помаже нам то да и сада, под старе дане, победимо Десет љутих гусара наших егзистенцијалних страхова, којима управља једноока, полифемовска Смрт, док нам повремено, из незнани, дострујава мудрост Мајстора Хоре, који јамчи цветовима времена да се смрти не треба плашити, јер она нема власти над дететом у нама.
Као истински подразумевени песник, створили сте, у овом језику, свет који ће трајати док је деце која тим језиком говоре и певају. Подразумевана поезија је незнање које је невиност, тајна која нас дочекује да би била растајњена, али која, у суштини, никада не може бити откривена – чак ни себи, а камоли о другима.
Песник Душко Јевтовић нас подсећа: „Незнање је облик невиности, извор радости и стваралаштва, јер је израз непоколебљиве доброте која је пуна поверења према свету у коме је игра садржина времена а неисквареност – извор заједништва и другарства. Околна брда и шумарци учествовали су у разиграности као плећати пријатељи на које се ослањамо, по којима се веремо и провлачимо, прескачемо и скривамо, са којих видимо звоник цркве окружен кућама између којих се улице спуштају, као потоци, ка реци. Са безбедне даљине град нам је изгледао као створен за нас, пун кутака и дворишта, дрвећа и шупа, људи и птица који су пролазили и пролетали, одрастајући заједно с нама. У детињству ништа не стари. Оно што је старо постоји одвајкада, од првих дана који су остали у сећању, дочекало нас је и пожелело нам добродошлицу, попут неба и дрвећа, а људи и куће се постепено смањују, јер их растом достижемо. Пролазност не постоји јер је садашњост бескрајни дан који повремено прекида сан.”
И то је Ваша поезија – пролазност не постоји, постоји само бескрајни дан са трпезом стихова под златном јабуком.
Хвала Вам, поштовани Ршумовићу, подразумевани и непролазни Песниче. У име моје деце и у моје име, у име свих нас који су се учили да расту са Вама.
Срдачно и захвално, бројећи нетрагом нестале гусаре, Ваш
Владимир Димитријевић
Објављено у зборнику „Љубивоје Ршумовић песник“ ( уредник Драган Хамовић“ ), Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2024.