ПИСМО ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ: Новим-старим демонима Сарајева

У свијести већине западњака историја Босне и Херцеговине и етно-религијских односа у њој, у најбољем случају, представља само гомилу неодређених појмова, бескорисних сазнања и пропагандистички креираних флоскула и парола, обликованих у рату за потребе обавјештајног, војног и економског похода развијених западних земаља на Балкан, од америчке, британске, њемачке и француске штампе и њихових електронских медија. У западној јавности тај поход је правдан потребом наставка обрачуна са „Црвеном империјом СССР“, Русијом и комунизмом инспирисаном диктатуром у Србији, нарочито.

Савремене идеолошке представе о „руској прјетњи“ и наводно активној улози српског народа у њој, постале су, за западне владе и медије, згодан начин да се идентификују различите политике и групе као деструктивне а да се, истовремено, екстремистички режим у Сарајеву амнестира унапред од фундаментализма и подршке терористичким групама.

Та западна, англо-американизирана пропаганда као „фундаментализам“, подметнула је пуку представу коју изазива слика гомиле док узвикује „Смрт Америци!“, прикривајући сцене пуцњаве по њиховој амбасади у Сарајеву, разне атентате, убиства полицајаца, војника, невиних људи, понижених жена и слике радикалних вехабија који хрле у џихад.

Захваљујући том приступу великих западних сила, јачање ислама у сарајевској политици постајало је отвореније, агресивније, примитивније, чак, и дугорочно значајније, него што то пропагандне представе и слогани из западних медија откривају властитој јавности.

Како су сарајевске власти све снажније промовисале и користиле ислам тако је и примјена ислама утицала лоше на динамику и развој земље те укупне међуетничке политике у њој.

Зашто је Запад све то погрешно интерпретирао: зашто је развијао политику која ојачава мржњу, одржава и развија опште муслиманске стереотипе о исламофобији и антиисламском неоколонијализму; зашто је изграђивао алиби и оправдање за стално негирање и скривање радикализма и екстремизма те тако доприносио процесу отуђења муслимана БиХ од етничке браће: очито из посебних геополитичких потреба и себичних економских интереса.

Али зашто су некадашњи главни град, центар културе и демократије у БиХ, Сарајево и истакнуте Сарајлије, слиједили тај курс и пут, показујући неспособност суочавања са проблемима, повинујући се времену и политици многих бивших комуниста подстакнутих осредњим и крволочним идеологијама, пркосно и агресивно демонстрирали да не знају и не желе се стидјети самих себе таквих какви су данас и сјетити се своје величине некад.

Да их и не дотиче чињеница да су у том граду сви несретни, да већ одавно не воле никога другачијег, чак ни истог или сличног; да су заборавили стварати било шта врједно а да се због онога што чине свим народима и људима у земљи не осјећају нимало кривим.

То квази-интелектуално средиште демагогије, економске моћи, судбине и емоција Бошњака, мирно је посматрало како многе слабиће међу припадницима других народа у његово име довлаче странци и њихови представници, у срамотну, јавну исповједаоницу најгору од свих, у којој „само“ требају, у име цијелог свог народа, прихватити потпуну кривицу за све што се дешавало у рату и послије њега – чак и за оно што ће се тек десити.

Егземплари те свијести и стања духа нису само политичари. Има ту и несуђених музичара, који се попут Бакира Хаџиомеровића с времена на вијеме пробуде да би радили оно што никада нису знали радити а што уништава друштвене основе на којима је конституисана и постоји земља Босна и Херцеговина. Говорим о оном Бакиру, што је пуних пет година злоупотребљавао Федералну телевизију за рушење међунационалних односа бруталним нападима на Републику Српску због изграђених путева, болница, школа…нападајући и српско-хрватско политичко вођство у БиХ – посебно Милорада Додика и Драгана Човића.

Вриједни хроничари једне труле пропагандне матрице откриће лажне оптужбе и „златног и Златковог“ политичког копилана преточене у дефиницију барем стотињак кривичних дјела од којих никада, ниједно није потврђено у било ком процесу, нити доказано. На опште чуђење, овај „електронски пајац“, смијешно јадни комуниста као Авазов колумниста у гомили бедастоће, коју је назвао именом химне Србије „Боже правде“, демонстрира пророчанску моћ и визију нових акција, санкција, изолација и удара по Републици Српској.

Некако тако, у протеклом рату коме је поприлично кумовао, Алија Изетбеговић је поручивао своме народу да издржи „још само мало“, да ће „НАТО ударити“, да ће из Ирана измореним војницима Армије Р БиХ доћи тај фамозни топ „Султан“ и да Турска „само што није напала Србију, Републику Српску, Црну Гору, Русију… ма и Бјелорусију.

Ових дана у истом тону, расписали су се сарајевски квази-интелектуалци, морални дроњци и пропали политичари, са само једним циљем: да докажу како Република Српска одбројава своје посљедње сате и да Њемачка, Европска Унија и Америка – „само што нису ту“.

Бошњачке, тачније, мржњом отроване сарајевске политичке елите, тзв. националне и оне друге – њихове странке, су задњих година демонстрирале потпуно исте братске политике: они радикално исламизирани, баш као пијани и славни, вјечити помагачи шпијунско-удбашких структура – загрљени на истом послу изградње карикатуралне сељачке државе у којој би баш они, бахати, имбецилни и агресивни, гарантовали равноправност свим грађанима.

За ту одвратну политичку гамад и лезилебовиће, Срби и Хрвати уопште нису грађани, они су сви, баш сви, националисти (а националисти не могу бити грађани), те зато не желе да говоре о њима нити о објективној друштвеној ситуацији која је довела до њихове етничке хомогенизације и пуне сарадње и то око људски скромне идеје националне самобитности и одређеног степена аутономије у јавним пословима.

Када цјелокупну ситуацију на тако сраман начин монополизира једна умишљена „чаршијска сила“ (седма или седамдесет-седма, свеједно је) и када се сви скупа суочимо с тако фантастичном кондензацијом свих функција у туробној политичкој машинерији једноумља, није ли етно-национални трансфер снага једини могући пут?

Управо тај систем сталног притиска на друштво под кринком позиције специфичног патриотизма који се бори против сецесионизма и деструкције земље, годинама је грађен у Сарајеву, стварајући објективне услове за ту ненасилну „идеолошку одмазду“, у виду оправданих захтијева за поштовањем колективних етничких и појединачних људских права и да се коначно, извади та квргава, пљачкашка, чаршијска рука из џепова Хрвата и Срба, али и Бошњака са периферије. Јасно је да су сви народи и грађани експлоатисани од тог Сарајева и да је прича о национализму оних других обична идеолошка магла, научена по лоповским кулоарима и подрумима запада; у разним рупама и на мјестима гдје су се скривали од страхота протеклог рата који су спремни дочекали.

Држећи све карте у својим рукама, отимајући оно туђе, од земље отуђено Сарајево је присилило друге народе да пођу озбиљније радити на промијени правила игре и да политичкој тврдокорности супротставе политичку тврдокорност; да на очигледно кршење колективних права одговоре заједнички, те да на идеолошко и политичко насиље одговоре адекватно.

Ако то дефинишемо као одговор политичким терором против стварног глобалног терора, постаће јасније зашто иза свега тога више не стоји ни било каква идеологија нити политика.

Од памтивјека, јавном сарајевском сценом ступају многи политички магарци и слуге сваког политичког система: „од Кулина бана и добријех дана“ до Османске Турске, Аустро-Угарске, Краљевине Југославије па онда ендехазије и силних усташлука –несташлука, „ханџар дивизије“, до Тита и Алије. Увијек је чаршијски слуга био само слуга.

Наука је то давно препознала и дефинисала у форми социолошке дијагнозе: када су неке заједнице дуго времена изложене експлоатацији то код њих ствара жељу за осветом, која ма колико психотична, погрешна и глупа била, је разумљива. Како бисмо схватили шта је заправо узрок те психозе која фрустриране заједнице гура у екстремизам и наводи да пожеле „убијати, убијати, убијати“, довољно је само пажљиво посматрати такве заједнице.

Као што у радикалноме исламизму постоје проповједници мржње, тако и у овим нашим, Дејтонским демократијама постоје проповједници срамоте, особито међу том лажном елитом чији квази босански прозелитизам није ништа мањи од оног код вехабија који јуре према Сирији као свом циљу и пропасти. Ако се вјерује нашем искуству у суочавању са овим друштвеним патологијама, видљиво је како војници и стратези ових процеса, баш као и исламисти, не прихватају разговор о жртвама ове политике; још мање да је ту неко невин; посебно они организовани, не-затупљени етницитети који тиранију не прихватају као „Божје одређење“, који нису уплашени тим односом снага што вијековима гради бахатост и лаж.

Тако изгледа право терорисање и без убијања али када затреба: биће и убијања! Зар не?

У начелу, сваки терор па и онај политички је увијек: намјеран, свјестан, организован, прорачунат, смишљено проведен. Свакако да повремено постоје оне рјетке историјске и политичке ситуације у којима терор дјелује, ако можемо рећи сам по себи, једноставно користећи постојеће механизме или због укупних односа снага, а да притом нитко, ниједан субјект процеса, баш нитко тога није свјестан нити се сматра одговорним. Међутим, све ситуације структуралне друштвене или националне тираније доводе увијек до терора који никада није природан (што значи да је организован, институционализован) и од кога зависе многи, најнеобичнији, феномени посљедњих година и деценија на Балкану.

Али како се десило то агресивно фузијско стапање крајње, атеистичке љевице и вјерског радикализма у Сарајеву, тешко је наћи одговор ако се занемари улога ислама и Ирана у првим данима деведесетих, када је Алија Изетбеговић директно из затвора, стројевим кораком, ослушкивао зов историје, тражечи сукоб са Хомеинијевим именом на уснама.

За потребе те матрице, ирански филозоф Даријус Шајеган је 1982. „педантно“ објаснио сљедбеницима Алије Изетбеговића такво јединство историјског разума и изванвременске објаве, “идеологизацију традиције”, то преклапање два несагласна поретка, у учењу шиитског мислиоца 20. вјека Али Шаријатија, који марксистичке категорије „налази“ у једном пророчком циклусу, што га је увјерило у нужност залагања за секуларизацију ислама*.

Иначе о таквој лажној исламистичкој љевици су посебно промишљали чаршијски боеми и троцкисти попут Дураковића и Лагумџије, закључујући како је „Мухамедова вјера“, мада реакционарна, у нашим друштвима фактор преокрета а не пасивности те су проповиједали „разумну инфилтрацију“, тактичке и привремене савезе с вјером по неким питањима. Лажни Интегристи, прерушени у патриоте и пријатеље толеранције, практикују ту дволичност и љевицом се служе како би промовисали своје пионе испод кринке привидно прогресивне реторике. Двострука превара унутар Бошњака: двије струје мисли стварају привремене савезе у борби против заједничког непријатеља: Срба-Хрвата-Демократије.

Није тешко предвидјети тко ће кога згазити у тренутку када се остваре зацртани циљеви. Тврдокорна љевица која одбија сваки компромис с буржоаским друштвом за које ниједна ријеч није довољно оштра, тако се постојано додворава тоталитарној теократији а то можда чини мање из опортунизма а више због стварних афинитета, али ни то није добро.

Они који никада нису прежалили комунизам поново нам указују на чињеницу да њихова истинска страст није слобода, него ропство у име нове идеологије „вјечне правде“.

Наравно, да знане и незнане, намргођене и препотентне „сарајлијице“ нису некакви вјерници већ трговци екстремном идеолошком маглом чији штићеници ратују по гудурама Авганистана, пјеску Сирије, Ирака, Либије и који су, мало-мало трчали и до Египта док нису добили Сисијеву шут-карту а брадата симпатија, „Муслимански брат“ Мурси био им ухапшен.

Уз пардоне; тај осебујни критички, политички и квази-журналистички стил вријеђања и бјесног лавежа који би требао представљати пословично познату „сарајевску духовитост“; тај примитивни лажљиви патриотизам и то смрдљиво новинарство разних опскурних ликова попут Бакира Хаџиомеровића, Сенада Авдића и Езхера Бегановића, удружених есдепејаца, есдеаша, активне исламске омладине: ШТА ЈЕ ПОСТИГАО КАО СТИЛ И КАО МЕТОД? Шта је остварио вриједно помена кроз политичку дјелатност Странке демократске акције подржане писањем таквих нестручних, надрнданих ликова и њихових умрлих или минорних медија а што би Бошњаци и муслимани у БиХ требали памтити и бити им захвални на томе?

НИШТА ДОБРО!!! БАШ НИШТА ВРИЈЕДНО ПОМЕНА И ПОХВАЛА!!!

Бакир Хаџиомеровић, уредник на Федералној телевизији политичког магазина „60 минута“, који више не постоји, као кандидат за члана Предсједништва БиХ у име СДП-а БиХ освојио је више од сто педесет гласова и био на неком сто седамдесет петом мјесту; јадан као политички му сабрат Небојша Вукановић.

Сенад Авдић, некада главни уредник сарајевског „хефтичњака“ Слободна Босна“, кога више нема, води неки мали портал каквих је милион у овој земљи.

Њихови пријатељи, данашња идејна браћа из часописа САФФ: Езхер Бегановић и Абдулсамед Бушатлић нису се мијењали али свеједно су остали радикални и небитни.

Све је њихово давно пропало: када они говоре и пишу о грађанској држави, Додику и Човићу, на западу умиру од смијеха, јер схватају да преживјели комунистички талог из прошлих вемена, овај пут из лажних медија као некад иза букве, галаме и увјеравају Бакира И., да врједи чекати да међу нас дође Њемачка и направи за њих нову државу. Меркелова нема паметнијег посла код куће, само што није дошла међу нас и коначно преузела од Ердогана фамозни вјерски и политички тестамент- еманет Алије Изетбеговића. И да се сви скупа, слободно напију као прави чаршијски, секуларни муслимани и европејци.