ПИСМО ИЗ НИКШИЋА: Свети Василије Острошки, надо наша и спасу наш, доживјесмо и то да те морамо чувати од нас самих

На дан твог рођења, похвало рода нашега, јуришници кренули на цркву. Свети Василије, не нијесу то Турци, ни туђинци као за твога овоземаљског живота, него домаћи издајници који машу неким законима, неким „ученим ријечима“, кажу имају право!

Укријепи и закрили свој род, похвало рода нашега. Збратими разбраћене и отвори духовне очи овима који мисле да се Христова Црква може ставити у оквиру бијелог папира. Удара брат на брат, они који требају да нас чувају под окриљем ноћи батинама ударају на владике. Не дозволи преблаги наш заштитниче да вјечни мрак влада над твојом Црном Гором.

Лако смо се од туђина бранили, лако, знали смо одакле долазе напади. Онда би се молитвом вођени сви организовали и чували светиње наше, чували твоје свете мошти и свете мошти Светог Петра Цетињског. Како сада да чувамо, научи нас браничу вјере православне? Научи и отвори умове свих нас који се будимо у овим кршима и изнад сињег мора да без Цркве нема ни нас.

Био си у свом Никшићу, гдје си столовао као митрополит 20 година, а ријеке народа целиваше твоје мирисне мошти и само са једном молитвом на уснама, да нам наше цркве остану наше, а све им друго просто било. Али, у овим модерним „грађанским“ временима када на силу инсистирају на неке друге тековине, на неке уступке на шта твој православни народ није навикао, они који доносе законе глуви су и слијепи за сузе и звона молитве.