ПИСМО ДУШАНА КОСАНОВИЋА РУСИЈИ: Руски народ налази се у својеврсном Кафкином процесу!
фото: З. Шапоњић
Јавио ми се мој пријатељ, Србин из Хрватске, Душан Косановић, и каже:“Поштовани и драги пријатељу, обраћам ти се са потпуним повјерењем, као и увијек до сада, а са једном необичном молбом, односно, „Писмом подршке“ које се налази у ПДФ формату уз ово електронско писмо.
О чему се ту ради, наш се братски руски народ налази у својеврсном Кафкином процесу, а ја сам написао писмо које немам коме ауторитативном или мјеродавном субјекту да предам. У овоме случају, препарирана јавност није адекватан адресат, већ је то нетко коме ће то нешто да значи, да се зна да нисмо сви на Западу, точније у Хрватској – зли дуси!“
И ево шта каже:“Поштована браћо у Христу и моји драги пријатељи, не могу Вам руком написати писмо и послати поштом, јер због наметнутих неуставних мјера парадржавног апарата, не могу физички ући у зграду Поште. Онда користим овај електронски облик комуникације, како бих Вам у неколико ријечи саопћио, да својом православном душом и својим српским разумом, у цијелости подржавам часни и храбри руски народ у борби за опстанак на свом огњишту, као и што стопроцентно подржавам руску вањску политику, коју творе стрпљиве и мудре философске душе, као што су предсједник РФ Владимир В. Путин, министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров и генерал армије и министар одбране РФ Сергеј Шојгу! У потпуности сам русофил, јер живим до ногу учитеља као што су Павел Флоренски и Иван Иљин, уживам у нектару великог Ф. М. Достојевског и А. П. Чехова, Светог Серафима Саровског и Архимандрита Спиридона Кисљакова, као и других великих руских духовника, мислиоца и ствараоца. Желим на крају истаћи, живим у Хрватској, у којој смо ја и мој отац, још почетком деведесетих година, добили отказе у творници, само јер смо православни Срби, а самим тиме смо постали обесправљени и без средстава за живот; преживљавам и данас уз Хрвате, не заборавимо, који су и под Наполеоном и под Хитлером ратовали против руског народа, а и данас у 2022. години, медијском се пропагандом од руског народа стварају непријатељи, а овдашњи се вашингтонски башибозук и бриселске подрепне мухе, предиктивно програмирају за антихришћански рат, дакако, под прешутним одобравањем хрватских саборских гаулајтера. Свако добро, јер на руском народу богоносаца, лежи нада у мирну будућност свијета!“
Како данас мисли Косановић, тако је, 1918, у крфском „Забавнику“, певао Хрват југословенског опредељења, Тин Ујевић, у песми „Русији Русија“.
Мајко свом племену какву ја сам снио
у бујне вечери и предзорја врућа,
владај нашим грчем, крвава Русијо,
царуј душом нашом, Велика Будућа;
јер ако се руши камен са камена,
и ако твој дворац понире стубоком,
још се чува жижак светога пламена,
као бисер тајне, у срцу дубоком.
И синовске очи које јур видјеше
пожар царске Москве и огромне распе,
храбро проматрају гдје се у прах креше
креч твојих палата над гримиз-Хидаспе;
и гдје крилом огња ударене круне
пропадају у мрак крвавога блата,
и гдје славу царства, сада царство буне,
црвена и црна, помрчина хвата.
Али прасак бакље или звијезда кријеса,
и сва ова магла, и сва ова тама,
тешко да ће скрити висока небеса
још бескрајно чиста над тим могилама;
сутоне, и јутра препуна уздања,
жамор млада лисја, росу водоскока,
и светиње зора и пеане грања,
и сву пашу нашег очараног ока.
– Умрла си данас. Но ускрсну опет
као онај лабуд Глобуса на Крсту
што, попљуван, стучен, израњен и пропет,
чува тајну чуда у божанском прсту,
невина за наду других покољења,
за сутрашње твоје златне Петрограде,
гдје у складу пјесме дивљи громор јења
што, на ужас свијету, сазда Барикаде.
Васиона мајко густих покрајина,
твоје срце жарко грије цијелу земљу,
у човјеку сваком има родна сина
анђео Славенства у старинском Кремљу;
али ништа славно, ништа тако моћно
од Истока рујна до рујна Запада,
као, и у вријеме сутонско и ноћно,
пробуђена свјесна и исконска Нада.
Јер ако су многи побједници пали,
и ако су зашли цари што владаше,
благо оној сјенци што је људство жали,
благо тој авети ком се кривци плаше;
и јер више него ријечи и срицања,
и јер више него једнодневни жамор,
један кратки натпис вјековно озвања
достојно усјечен у бесмртни мрамор.
Не сувишна плача за блаженим одром
(мојих тајних суза вишњи бог је јемац),
но молитва срца овом Своду модром:
уздах, клетву тежак: Славен није Нијемац!
Бескрајна, незнана, мраком сакривена,
чувај своју бакљу за луч Нараштаја;
буди добра мајка, што си тужна жена,
слушај кратки вапај наших свих вапаја:
Мајко свом Племену какву ја сам снио
у бујне вечери и предзорја врућа,
владај нашим грчем, крвава Русијо,
царуј душом нашом, Велика Будућа,
јер ако се руши камен са камена,
и ако твој дворац понире стубоком,
још се чува жижак светога пламена,
као бисер тајне у срцу дубоком.
