Пилселов позив на дијалог: изазови и одговори

Лицитирање бројем јасеновачких жртава

Недавни наступ на српској државној телевизији хрватског политичког теолога и екуменског делатника Драга Пилсела, ученика аргентинског кардинала Бергоља, садашњег римског понтифекса, привукао је пажњу српске јавности. Пажња је изазвана како Пилселовом спремношћу на дијалог о спорним питањима српско-хрватских односа, тако и извесном самоувереношћу која га је подстакла да говори не само у своје него, сасвим самозвано, и у име врха Српске православне цркве. Тим поводом „Печат“ доноси ставове Часлава Д. Копривице, Николе Милованчева, Николе Живковића и Зорана Чворовића о Пилселовим виђењима.

ЗОРАН ЧОВОРОВИЋ
КОСОВО, ЈАСЕНОВАЦ, СРБИ

Хрватски теолог и некадашњи „драговољац“ Драго Пилсел је јасан: српска „митоманија“ с бројем убијених Срба у Јасеновцу представља главну баријеру да се на Балкану реализује прошлогодишња програмска енциклика папе Франциска – Fratelli tutti.

Морамо признати да је Пилсел у праву. Све док се у свести православних Срба чува предањем кодификована представа о криминалној јединствености, па и у погледу броја жртава, злочина геноцида извршеног у систему логора Јасеновац, на Балкану се не може реализовати слободнозидарска идеја свеопштег братства чију је промиџбу папа Франциско извршио на почетку пандемије, а која у ватиканској изведби није ништа друго него наставак вишевековног римског прозелитизма на простору сакралног лимеса од Балтика до Јадрана. Уосталом, зар нам није Св. владика Николај (Велимировић) јасно поручио да ће квазирелигијски пројекат una sancta, као део мондијалистичког novus ordo seclorum, бити побеђен управо од Св. јасеновачких новомученика: „Ој, страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над Хришћанством лажним!“

Јасеновац је, уз Косово, кључни свештени топос српске националне свести који не дозвољава Србима да се утопе у глобалну лаж прихватајући Зло као Добро. С тим у вези, очигледно је да нас сећање на јединственост јасеновачког геноцида брани од сједињења с лажном римском црквом, пошто се у српској свести чува непомућном истина да јасеновачки џелати, по речима Св. владике Николаја, „за ревност у злу, већ познату свима, похвале добише из пакла и Рима“. Мање је, међутим, очигледно да нас јасеновачки новомученици бране и од, примера ради, легализације геј бракова, као једне од најважнијих тачака у програму садашњег понтификата.

Пилсел је на РТС-у изразио очекивање да ће се СПЦ у наредне две до три године ослободити националних атрибута, које јој је утиснуо још Свети Сава, како би могла да се национално обезличена уклопи у „Свеопште братство“. За оставарење овог мондијалистичког наума од пресудног је значаја национално обезличавање жртава јасеновачког злочина у свештеном сећању Српске цркве. Зато у псеудохуманистичкој представи Јасеновца за коју се залаже Пилсел, а за коју имају, нажалост, разумевање и поједини српски архијереји, жртве и џелати немају националност и вероисповест. Анонимни злочин који је престао да буде уникум, а лишен историјске и историософске контекстулизације, неминовно пада у заборав. Због тога је Пилсел на РТС-у довео у везу мондернизацију и денационализацију СПЦ, енциклику Fratelli tutti папе и потребу ревизије српског „мита“ о Јасеновцу.

Међутим, у најновијој „кампањи Пилсел“ не изненађује његово виђење Јасеновца и карактера наше помесне цркве већ то што се у српским медијима он представља као својеврсни пуномоћник патријарха Порфирија, те у том својству говори о кадровској политици у српском епископату најављујући нова времена у духу Fratelli tutti. И ако је од кршћанског либерала Драга Пилсела много је, зато ширење опасне заблуде о мандату који је наводно добио чини преко потребним деманти властодавца на кога се Пилсел позива.

ЧАСЛАВ Д. КОПРИВИЦА
ЗЛОЧИНАЧКИ МРТВОЗОР ИСТИНЕ

У раду мјешовите православно-римокатоличке Комисије која треба да утврди истину о Алојзију Степинцу, уочено је кључно методолошко разилажење. Док њен православни дио настоји на установљавању укупне фактуалности релевантне за процјену Степинчевог моралног лика, њен римокатолички (хрватски) дио жели да свјетлост усмјери претежно на вријеме послије 1945. Слично Ешдауновом „декрету“ о истини о Сребреници, којим је забрањено узимање у обзир догађаја прије 11. јула 1995, и овдје друга страна избјегава суочавање с цјелином, да би само једним дијелом, апологетски претумаченог Степинчевог животописа потиснули кључну моралну чињеницу његовог живота: активну колаборацију с усташким геноцидним апаратом. Да није било надбискуповог очигледног саучесништва с усташама, не би било ни изумијевања његовог „мучеништва“ под комунистима. Неистина је измишљена да би се заметнула истина.

Већ сама околност да је Римокатоличка црква (РКЦ) код Хрвата покренула канонизовање особе-оваплоћења духовног саучесништва РКЦ у усташком велезлочину свједочи о намјери да се не само избјегне признање моралне одговорности хрватског римокатоличког клира, те колективне кривице његове пастве од 1941–1945. за почињено него и да се спријечи покајање за велезлочин. Окончањем поступка посвећења сазлочинца Степинца би, макар за хрватску страну, била завршена било каква даља расправа о РКЦ у НДХ. Тобоже духовни чин канонизовања има врло „земаљске“, безмало демонске намјере. То је најбољи доказ да приповијест о активном саучесништву РКЦ (макар код Хрвата) у НДХ злочину и даље траје – конструисањем националног непокајничког, тј. продуженог злочиначког сјећања.
Нажалост, тај пројект има своје саучеснике и на српској страни. Иако је у заједничкој Пожешкој изјави поменуте Комисије (17. 1. 2019) позвано на „престанак лицитирања с бројем страдалих“, хрватском теологу Драгу Пилселу је како, с одобравањем свједочи, „у два медијска наступа епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк рекао […] [да је] српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу […] неморална бројка“. Користећи се ауторитетом ријечи православног српског владике, Пилсел поентира: „Прошло је вријеме митоманије. Прошло је […] вријеме напухавања жртава.“ Али истина о броју уморених душа не може бити „неморална“, већ су моралне консеквенције почињеног велезлочина везане и за њу. Додуше, не треба чекати да се установи тачан број да би наступило хрватско-римокатоличко покајање за злочин звани „НДХ“; но од тога све до данас нема ни трага у хрватској јавној свијести. Пилсел и остали признаваоци хрватских грешака, пропуста, па и појединаначних злочина, који управо тиме желе предупредити установљавање пуне истине, унапријед „забрањују“ могући ред величине од преко пола милиона жртава Јасеновца. И поново, истина не смије бити цјелина, да не би постала „неморална“ – за народ-починилац који је и даље колективно шћућурен иза лажи о Јасеновцу. Зато, не смију бити избројане све жртве – да би се одбранила априорна и заједничка хрватска теза – и Пилсела и Степинчевих беатификатора – да хрватског велезлочина над Србима у Другом свјетском рату није било.

У том свјетлу треба посматрати и Пилселов позив на трорелигијски „разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу“, чиме се усташка творница смрти своди на један у низу злочина. Порицање морално-виктимолошке, те нумеричко-виктимолошке јединствености Јасеновца – у који би, иначе, „стало“ много, много Сребреница или Приједора – перфидни је начин ревизије историјске истине и спречавања повратка достојанства незапамћених, неизбројаних жртава.

НИКОЛА МИЛОВАНЧЕВ
И Г. ПИЛСЕЛ МОЖЕ ЈОШ ДА СПОЗНА ИСТИНУ О СТЕПИНЦУ И ЈАСЕНОВЦУ

На интернет-страни Радио-телевизије Србије (РТС) објављен је чланак г. Драга Пилсела о дијалогу Католичке и Српске православне цркве поводом предложене канонизације Алојзија Степинца. Иако г. Пилсел покушава да објективно сагледа улогу тадашњег загребачког надбискупа у време Независне Државе Хрватске 1941–1945, промакло му је неколико чињеница, на које желим да укажем:

– Мешовита историјска комисија СПЦ и Католичке цркве је јалово губила време. Да би се дошло до истине о Степинчевој улози у прогонима Срба и СПЦ у НДХ, било је довољно двоје: да се отвори преписка Ватикана са опатом Марконеом, ватиканским представником у НДХ, и да се стави на увид Степинчев дневник, који је у сефу на Каптолу. Тај дневник је 1990. Здравко Мустаћ, ондашњи шеф савезних обавештајаца СФРЈ украо, и из Београда пренео у Загреб, да би га следеће године Ф. Туђман свечано предао кардиналу Кухарићу – и од тада је закључан иза шеснаест брава. О чему да причамо када Католичка црква сакрива кључне доказе?

– Г. Пилсел пише „Срби сматрају“. А да ли је нпр. читао књигу књижевника Ђуре Виловића (из Макарске родом) „Крвава црква“, писану илегално у Сплиту 1942–3? Па Виловић је барем, као католички свештеник у младости, а касније протестантски, одлично познавао политику Католичке цркве према Србима (оставимо по страни што је он сматрао да је мала разлика између политике Броза и Павелића према Србима у НДХ). А шта је нпр. Степинцу писао Милан Добровољац, најпопуларнији кајкавски песник између два светска рата, родом из Дугог Села крај Загреба (1879 – Београд, 1966)? И он је у младости био католички свештеник, касније посланик у Краљевини Југославији и посланик АВНОЈ-а 1945, затим старокатолички бискуп.
Само кратак цитат из Добровољчеве песме упућене Степинцу крајем 1943, коју је краљевска обавештајна служба илегално ширила и по Хрватској:

Је л’ се пречасни Метрополита
Слободно јошће некај Вас пита?
Как то да Пенић чрленог паса
Усташе славил из сега гласа?
А Шарић се је в Босни распевал
Док Гутић српску крв је пролевал?
Док исти рекел фамозни Гутић:
„Србов пожелел друм бу и путић
Ал Србов не бу више ту најти
Вништили бумо све их ми кајти.“
Как то да многи з Вашега клера
Усташки посел на велко тера?
Ем логорники – прем то не патри –
Ваши су многи попи и фратри.
„Љубав“ то за њих појам је темни
Њихов је мото: „За дом смо спремни.
Ван з Срби, места ни њима,
Ту живет море кај Папу штима
И онај кај се Алаху клања,
А кај је српско све се прегања.“
Све сте Ви ово Пречасни знали,
Али протеста нисте Ви дали.
И кад су српски рушени храми
– О чем сте мамце дознали сами –
Прем сака цирква место је свето
Ви нисте онда здигли свој вето.
Ах Ваша шутња пуно је крива
Кај многа српска глава ни жива,
Кај многе Србе гробек сад скрива.

Истина о Степинцу знала се дакле и 1943. Знали су је сви они који су то желели – не само православни Срби.

НИКОЛА ЖИВКОВИЋ
СЛАТКОРЕЧИВА ПРИЧА И/ИЛИ ПРОЗИРНА ПРЕВАРА

Иза волшебне, слаткоречиве приче крије се, како ја видим, једна прозирна и подла превара коју би да подметну Србима. Можда ће неки наивни, добродушни и неупућени поздравити овај „разуман позив за помирење“. Но ми, верујем, који смо упознати с комплексним проблемом веома добро знамо да је суштина тих „хуманистичких апела“ веома проста: да се гурну у страну, па и у заборав, невероватне жртве које је српски народ доживео током Другог светског рата, а истовремено да се умањи кривица џелата српског народа, а то су пре свега Хрвати и титоисти-комунисти.

Нарочито увредљиво и дрско делује лаж аутора, када тврди следеће: „Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије ’Гласа Концила’ и других) јесу неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања.“

Која митоманија? Ко говори о „напухавању жртава“? Титоистички режим учинио је све да се буквално избришу трагови хрватских злочина почињеним током Другог светског рата над невиним српским цивилним становништвом. Уместо да хрватски народ прође кроз процес денацификације, како је то било случај с Немцима после 1945, Србима је било забрањено да говоре о хрватским злочинима, како не би увредили „врховног команданта“ и „маршала“. Непрестано се говори о „усташама“, ретко када се каже „хрватске усташе“. При томе се намерно прећуткује чињеница да се такав монструозни злочин не би могао да изведе, без помоћи целокупног државног апарата НДХ.

Друго. Титоизам је непрестано говорио о „такозваној НДХ“. То уопште није била „такозвана“ већ је то била држава са свим њеним атрибутима и обележјима: поседовала је војску, полицију, управни апарат, римокатоличку цркву, те је имала дипломатске представнике у многим европским државама. Ову лаж до данас понављају и многи српски историчари и публицисти.
Трећа увреда за српски народ долази из редова наших аутора. Нарочито боли да су ову подвалу, намерно или ненамерно, из незнања или личне користи, прихватили и неки угледни јерарси СПЦ. Ту се, на пример, критикују Срби, што нису „на време“ направили спискове убијених Срба. Одлучно устајем у одбрану мога народа и одбацујем ове неистините и управо гнусне оптужбе на рачун Срба. Чињеница јесте да је титоистички режим од 1945. урадио све да истина о српским жртвама буде заборављена. Зато треба одати признање оним Србима који су, тајно и уз велики ризик, пописали имена српских мученика, и то од Срема, Лике и Кордуна, па до Херцеговине, Црне Горе, Босне, Централне Србије, Косова и Метохије. Тим истинским херојима треба одати признања јер су ипак пописали српске жртве и то пре свега свога завичаја.

Надаље. Велики грех чине неки јерарси СПЦ када говоре: „Не можемо заборавити, а морамо опростити!“ Моје питање: Ко је вама дао право да кажете да морате опростити? То не може да у име жртава учини нико, па макар он био и патријарх! Да ли сте чули глас српских родитеља, чија деца су заклана уз Јасеновцу, Јасребаском, Јадовну, Пребиловацима, Ливну, Дракулићима, Броду на Дрини…? Сем тога, да ли ти јерарси уопште знају шта то значи „опростити“? Нека прочитају, рецимо, сјајан филозофски есеј на ту тему од Жарка Видовића. Чин прашатања јесте чин лични, и он може да се догоди ако злочинац затражи опроштај од жрве, односно од најближе родбине убијених Срба. Многе наше владике и патријарси имали су сусрете с римокатоличким бискупима из Хрватске. Да ли су ти бискупи икада замолили Србе да им опросте за злочине? Колико ми је познато, то се никада није догодило.

Када хрватски аутор тврди, „… наступило је вријеме озбиљног повијесног рада“, онда то може да буде урађено само овако, како сам малопре споменуо.
Врхунац цинизма аутора овог чланка налази се на крају текста: „… у веселијем и кршћанскијем расположењу.“

Остаје још једна историјска тема, а о којој се до сада тек почело говорити. Реч је о злочинима титоиста-комуниста које су починили над српским народом и то од 1941. па до децембра 1946. године. Чињеница јесте да је током Другог светског рата највећи број Срба убијен од стране Хрвата. После тога убедљиво најбројније злочине починили су титоисти-комунисти. О тој теми није се до данас готово ништа урадило. У медијима у Србији, на телевизији гледамо и данас „партизанске филмове“, и даље се славе као „народни хероји“ патолошке убице који су извршили монструозне злочине над Србима и то у свим српским земљама. Имена улица у Београду и осталим српским градовима и данас носе имена „титоиста-комуниста“, који су, уз ретке изузетке, играли исту улогу као у турска времена – „потурице“.

Заслугу овог хрватског аутора видим у томе да је покренуо многе Србе да сагледају сву дубину хрватских нечасних намера, а које покушавају да сакрију иза заводљивих речи као што су „у име хуманизма“, „разумевање међу народима“ или „потрага за истином и помирењем“.