Петар Пашков: ТРАГОВИ КЛИНОВА И ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ

Оно што ме највише задивљује у вези са Христовим васкрсењем јесте то што је Спаситељ задржао „трагове клинова“ – са њима се јавио својим ученицима, са њима се вазнео на небо, и са њима Његово људско тело пребива на том натсуштаственом „месту“ где пребива Света Тројица. То није само твар, не само тело, које се уздиже у вечност, већ тело са свим траговима и ознакама свог историјског земаљског живота.

„И док они ово говораху, и сам Исус стаде међу њих, и рече им: Мир вам! А они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге.“ (Лука 24:36-40).

И шире гледано, ако идемо од васкрсења Христовог до нашег васкрсења (јер је Он васкрсао управо да би био „првенац оних који су умрли“ (1. Кор. 15:20), да би поставио образац за сва каснија васкрсења), васкрсење мртвих, победа над смрћу, суд Божји – све то не претпоставља одстрањивање историје. Христос остаје са својим траговима клинова, остаје Син Маријин, полубрат Јаковљев, учитељ Петров. Григорије остаје син Григоријев и пријатељ Василијев, Марко остаје учитељ Генадијев. Господ „обрисаће сваку сузу с очију њихових, и смрти више неће бити, ни туге, ни плача, ни бола више неће бити, јер је пређашње прошло“ (Откр. 21:4) – прошло је, али није нестало. Ово је, у извесном смислу, мета-Пушкин: „И я грущу, и слезы лью, // Но строк печальных не смываю“ – иако више неће бити суза, а строфе ће и даље остати какве су биле, тужне или радосне.

О томе веома добро пише Свети Августин, истичући да за Бога, пошто је Он Истина, промена прошлости значи одрицање од истине:

„Дакле, претпоставимо да неко каже: ‘Ако је Бог свемоћан, нека учини да оно што је било постане непостојеће.’ Таква особа не разуме да тиме говори: ‘Ако је Он свемоћан, нека учини да оно што је истинито постане лажно у истом погледу у којем је истинито.’“

Упоредите ово са Оригеновим концептом апокатастазе, чија је главна идеја да ће историја света постати непостојећа, да ће бити избрисана у ништавило и „крај ће бити враћен почетку“. У почетку „није уопште било света, већ нешто слично како замишљамо будући универзални крај и циљ, када ће царство бити предато Богу Оцу?“ „Крај и свршетак (consummatio) светих састојаће се у њиховом невидљивом и вечном стању… Али ако су имали исти почетак као што им је крај, онда су, без сумње, од почетка били у невидљивом и вечном стању“. Једна непрекидна невидљива вечност, без света, у којој је крај неразлучив од почетка. Ни рана, ни имена, ни очева, ни деце, ни вољених – ничега.

Заиста, зато је наш земаљски живот толико важан: у вечност одлазимо управо онакви какви смо постали у времену. Бог се према стварности односи тако побожно да ју је у васкрсењу овековечио уместо да ју је уништио. „Сав мој сурови, слатки живот, // Сву моју родну, чудну земљу“ (Гумиљов) – све, све до крста.

(Телеграм канал П. Пашкова; превео Ж. Никчевић)