Петар Пашков: РАНЕ ОД ЕКСЕРА И ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ

Ево што ме највише фасцинира у Христовом васкрсењу: Спаситељ је сачувао при себи „ране од ексера” – са њима се јавио ученицима, са њима се вазнео на небо, и са њима Његово људско тело пребива на том надсуштаственом „месту”, где пребива Пресвета Тројица. Дакле, у вечност се вазноси не просто творевина, не само плот, него плот са свим обележјима и траговима свог историјског овоземаљског живота.

„И док они ово говораху, и сâм Исус стаде међу њих, и рече им: Мир вам! А они се уплашише и, будући устрашени, помислише да виде духа. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје да сам ја главом; опипајте ме и видите: јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши, показа им руке и ноге“ (Лк. 24:36–40)

И шире, ако од васкрсења Христовог идемо до нашег васкрсења (јер, Он је и васкрсао да би био „првенац оних који су умрли“ (1. Кор. 15:20), да би поставио образац за сва каснија васкрсења). Васкрсење мртвих, победа над смрћу, суд Божији – све то не подразумева брисање историје. Христос остаје са својим ранама од ексера, остаје Син Маријин, полубрат Јаковљев, учитељ Петров. Григорије остаје син Григоријев и пријатељ Василијев, Марко остаје учитељ Генадијев. Господ ће „отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више, јер прво прође“ (Откр. 21,4).

Оно „прво“, дакле, прошло је, али није ишчезло.

То је, у извесном смислу, мета-Пушкин: „И тугујем, и сузе лијем, // Ал` жалне стихове не спирам“ – иако више неће бити суза, а стихови ће и даље остати онакви какви су били, тужни или радосни.

О овоме врло добро пише св. Августин, који истиче да за Бога, пошто је Он Истина, променити прошлост значи одрећи се истине:

„Дакле, претпоставимо да неко каже: `Ако је Бог свемогућ, нека учини да оно што је било постане не-било`. Такав човек не разуме да тиме каже: `Ако је Он свемогућ, нека учини да је истина лажна у истом погледу у коме је истинита`“ [1].

Упоредите то са Оригеновим концептом апокатастазе, чији је главни нерв у томе да ће историја света постати не–постојећа, да ће бити избрисана у ништавило и „крај ће бити враћен на почетак” [2]. У почетку уопште „света није било, али је било нешто слично ономе како замишљамо будући универзални крај и циљ, када ће царство бити предато Богу и Оцу?“ [3].

„Крај и свршетак (consummation) светих састојаће се у њиховом невидљивом и вечном стању… Али ако су имали исти почетак као и предстојећи крај, онда су, без сумње, од почетка били у невидљивом и вечном стању“ [4].

Ту имамо једну непрекидну и невидљиву вечност, без света, у којој се крај не разликује од почетка. Ни рана, ни имена, ни очева, ни деце, ни вољених – ничега.

Зато је наш привремени живот толико важан, јер одлазимо у вечност управо онакви какви смо временом постали. Бог се тако деликатно односи према реалности да ју је васкрсењем овековечио, а не уништио. „Сав мој сурови, слатки живот, // Сву моју родну, чудну земљу“ (Гумиљов) – сву, све до крста.

________
[1] Augustinus. Contra Faustum, XXVI 5 // PL. 42. Col. 481
[2] Origen. On First Principles, III 6.3. Oxf., 2017. Vol. 2. P. 444.
[3] Origen. On First Principles, II 3.1. Oxf., 2017. Vol. 1. P. 156.
[4] Origen. On First Principles, III 5.4. Oxf., 2017. Vol. 2. P. 430

(Телеграм канал П. Пашкова; превео Ж. Никчевић)