Петар Пашков: ГЛАСНЕ МИСЛИ О ПАЛАМИЗМУ И СВ. ГРИГОРИЈУ

Свети Григорије Палама је данас вероватно „најпроблематичнији“ учитељ Цркве.

У прошлом веку, Палама, исихазам, Исусова молитва итд. били су практично мода: готово сви велики православни теолози 20. века посветили су на овај или онај начин заоставштини Светог Григорија знатан део својих дела (чак је и о. Александар Шмеман у младости проучавао богословље светог Марка Евгеника), а исихазам и Исусова молитва постали су готово главни идентификациони знак православља (чак и Селинџерови јунаци читају „Пут ходочасника“!).

Међутим, потом је клатно кренуло у супротном смеру, тако да не само међу научницима, историчарима и патролозима сад има много правих антипаламита, већ се и – што је најважније – променило масовно расположење, како ми се чини, међу лаицима заинтересованим за теологију уопште. Критика Паламе не само да постоји као интелектуални покрет – она налази одјеке. Чим у разговору о историји православне мисли мој саговорник помене Паламу, одмах очекујем критику или, у сваком случају, скепсу.

Зашто је то тако? Чини ми се да је управо „мода исихазма“ била аномалија (сама комбинација речи звучи помало шизофрено). Нећу рећи да је Палама најхришћанскији аутор у историји. Али ипак су, без сумње, исихасти били ти који су се највише предали Богу. „Љубав је добро расположење душе, по коме она ништа што постоји не претпоставља познању Бога“ [Max. Conf. Cap. de Caritate, I 1.]

Мисионари, проповедници, служитељи милосрђа – сви су они бар делимично разумљиви људима. Али човек молитве и ћутања, који тражи Бога у себи, а не кроз творевину, изузетно је удаљен од земаљског града и још за живота се сели у Град Божији. А теологија Светог Григорија, која учи о могућности непосредног општења са нествореним, непосредног учешћа у Божанском животу какав јесте, наравно, најбоље даје основу за такво схватање духовног живота.

Због тога су се и Волтер, и уопште читав круг интелектуалаца епохе Просветитељства (иако је њихов главни непријатељ био католицизам, а не православна црква), ипак стално и изнова окретали критици Паламе. Управо исихазам као пракса и паламизам као богословље били су за богоборце највиши израз тог веома старог хришћанског света који су хтели да униште до темеља: „Доказано је да су и Источно и Западно царство погубили верски спорови и монаси. А заправо… кад је Мухамед заузео Константинопољ, монаси су били много више забринути за вечност Таворске светлости, коју су тражили на свом пупку, него за одбрану града од Турака“ [Вольтер. Романы и повести Фр. М. Вольтера. СПб., 1870. С. 3632].

Сам свети Григорије уопште није веровао да сви без изузетка морају нужно постати исихасти и видети Таворску светлост за живота (за оне који сами нису свети, довољно је да поштују светитеље и да се угледају на њих колико могу, са смирењем). Али ипак, он и његово учење – православно учење – најбоље изражавају идеју да човек, одрекавши се света, може непосредно и одмах пронаћи оно што је веће и важније од света.

Ова мисао боли. Ако је то тачно, онда је, по Розановљевим речима, „свет постао горак“ од такве „сладости“. Ово је уобичајена хришћанска идеја, али нико не напушта свет категоричније од исихаста, и нико не обећава већу „сладост“ од Паламе, који директно афирмише могућност општења са нествореним, без аналогија и сличности.

Али човек од горких ствари узмиче. Та реч је сурова.

То је оно што ја мислим о Светом Григорију Палами, да тако кажем, из публицистичке перспективе.

(Телеграм канал П. Пашкова; превео Ж. Никчевић