ПЕТАР АКОПОВ: Стаљин је први међу историјским личностима Русије – то јој сада помаже у рату са Западом

НА ЗАПАДУ ПОЈАЧАВАЈУ ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ СТАЉИНА СА ХИТЛЕРОМ ЈЕР ИМ ТРЕБА ВЕЗА ПУТИН-ХИТЛЕР

• Сада је Стаљин постао не само победник у великом рату, већ и страшна олуја за унутрашње непријатеље, пошаст за корумпиране чиновнике и издајнике, мач за кажњавање труле елите, градитељ праведног система. Управо је ова слика Стаљина коначно укорењена у народној свести и зато га скоро све анкете сада стављају на прво место по популарности међу свим историјским личностима руске историје
• Борити се с тим не само да је бесмислено, већ је и опасно, готово самоубиствено јер ћемо – ако кренемо на ту страну – макар и несвесно стати на страну мита о „црном Стаљину“ – мита који одавно више није антисовјетски, већ русоф

  обичан, усмерен на цепање и пораз Русије. А Стаљин би требало да ради за Русију, да нам помогне у победи. Он би то сам желео

Извор: Факти

Aутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

СТАЉИН је умро пре седамдесет година, што је много времена, посебно ако се има у виду да је цео његов живот стао у 74 године (званично 73, али је једну сакрио).

Али, да ли је Стаљин просто историја – заједно са Лењином, Николајем Другим или Петром Великим? Не, он је и даље актуелан, јер му се обраћају, зову га, плаше га се, упоређују друге са њим. И не само овде у Русији, већ и у свету.

Поента у свему томе више није у стварној историјској личности Јосифа Висарионовича Џугашвилија-Стаљина, већ у миту који је постао.

Тај мит се и даље користи у идеолошком и информативном рату који траје.

Најпопуларније једначине за поређење сада су „Стаљин-Хитлер” и „Стаљин-Путин”.

Први користе Запад и руски космополити ватрени антисовјети који га називају ђаволом, убицом, изазивачем (Другог светског) рата, освајачем пола Европе.

Други мит о Стаљину популаран је и на Западу и код нас, али ако га наши противници користе као наставак уподобљавања Хитлеру да би стигли до изједначавања Путина Хитлером, а код нас поређење са Стаљином долази као комплимент Путину и као замерка што још увек „није довољно Стаљин“.

Као и у сваком рату значења, прави Стаљин овде није много битан – битни су имиџ и мит.

Другим речима, у овоме се два Стаљина боре између себе: на нашој страни је Стаљин победник, творац моћне праведне силе и новог светског поретка, а на западној страни – тиранин сопственог народа и тлачитељ народа Европе.

Не само судбина Русије, већ и будућност Европе и остатка света зависи од тога који ће Стаљин победити.

Зато Русија не може да напусти Стаљина, бар у овој бици митова…

Спорови око Стаљина су били оруђе за уништавање најпре везе између Москве и Пекинга, а потом и самог СССР-а. Јер, наши ултралиберални кругови хтели су да изврше „коначну дестаљинизацију“, односно да потпуно демонизују и табуишу Стаљина као таквог.

Али, 1990-их и 2000-их то није било могуће: почео је потпуно обрнут процес – процес Стаљинове рехабилитације одоздо.

Сада је Стаљин постао не само победник у великом рату, већ и страшна олуја за унутрашње непријатеље, пошаст за корумпиране чиновнике и издајнике, мач за кажњавање труле елите, градитељ праведног система.

Управо је ова слика Стаљина коначно укорењена у народној свести и зато га скоро све анкете сада стављају на прво место по популарности међу свим историјским личностима наше историје.

Борити се с тим не само да је бесмислено, већ је и опасно, готово самоубиствено јер ћемо – ако кренемо на ту страну – макар и несвесно стати на страну мита о „црном Стаљину“ – мита који одавно више није антисовјетски, већ русофобичан, усмерен на цепање и пораз Русије.

А Стаљин би требало да ради за Русију, да нам помогне у победи.

Он би то сам желео.