Петар Акопов: „Курско изненађење“ и борба за Русију будућности

Инвазија украјинских трупа на Курску област изненадила је наше друштво и реакција је била изузетно болна. Нећемо анализирати војни аспект ове акције и расправљати о томе шта је био разлог за успех нападача – изненадни напад, изненађење избором правца напада, наше погрешне процене, потцењивање непријатеља или сви ови фактори заједно. Блиска будућност ће показати значај „курске аномалије“ за стање целокупног украјинског фронта, и тада ће бити могуће донети коначне закључке.

Али што се тиче реакције друштва на офанзиву која је почела 7. августа, већ се може извући неколико важних закључака. Реакција је била крајње емотивна – како је могуће, зашто су уопште могли да уђу у Курску област, како је дозвољено да се то догоди? Оптужбе на рачун војске, обавештајних служби, руководства земље, жалбе на „нашу вечну неспремност“, констатације како смо „опет преспавали“, приговори, аргументи да ће „сада све да се распадне“ и да ће украјинске трупе ускоро заузети нуклеарку у Курску – све ово се могло чути у нашем друштву.

Други део народа, конвенционално „стара елита“, која се из неког разлога недавно надала скорим преговорима, окончању сукоба и повратку „нормалном животу“, била је веома узнемирена – пала је у меланхолију и малодушност, рекавши да „ће сада рат трајати још најмање годину дана“.

Ово још увек није био одраз масовне панике и хистерије – али нас је све навело да размишљамо о великој вероватноћи таквог развоја догађаја.

Сејање панике

Наравно, у сејању таквих осећања улогу ће одиграти и наш непријатељ, који у принципу и не крије (па и поводом курске операције) да не игра на карту војне победе, већ на немире и нереде у нашој земљи.

Међутим, информациони рат против нас не престаје ни на минут, а за две и по године би се на то требало навикнути и развити, ако не имунитет, онда једну врсту отпора колективног ума на психолошке операције и нападе на масовну свест. То се, нажалост, није догодило – и то је заједничка кривица и власти и самог друштва. Треба рећи да је главни услов наше победе не чак ни војна снага, већ снага духа и воље и трезвеност мисли.

Морамо да научимо – и да се стално подсећамо – неколико једноставних, али веома важних ствари. Ми смо у рату са крајње озбиљним непријатељем – Украјина и Запад који стоји иза ње, ни у ком случају не желе изгубити и одлучни су да се боре против нас још дуго, рачунајући на то да ће се умор и разочарање гомилати у нашем друштву и да ћемо последично одустати и посрнути. У идеалном сценарију за њих, доћи ће и до унутрашњих неспоразума који ће се претворити у метеж и раздоре.

Осећања ударања шешира (мисли се на позиве на апсолутну надмоћ и превласт на фронту; прим. прев.) су потпуно неприкладна чак и у унутрашњој пропаганди – јер уместо да уливају оптимизам и веру у победу, она наносе штету, намећући очекивање скорог распада Украјине. А када изненада „промашимо ударац“, емоционални бумеранг одводи људе у супротном правцу: све је изгубљено, свуда около су издајници и преваранти, нешто треба хитно да се уради!

Нема ништа горе од тога. Наше сопствено историјско искуство (посебно догађаји који су претходили фебруару 1917. године) то јасно потврђује. Морамо да схватимо да би Украјина могла да се уруши за шест месеци, али можда чак и за неколико година. Истовремено, ми немамо алтернативу њеном уништењу, јер је наш циљ поновно уједињење руских земаља и ту нису могући никакви компромиси, чак иако их је неко овде желео.

Русија будућности

Процес реинтеграције западноруских земаља са Русијом – и војни и мировни – биће дуг. Ми не можемо да се опустимо док се не заврши, или макар не буде јасан и видљив напредак ка његовом свршетку. Притом, ово није Путинов хир, већ строги закон руске историје.

Јасно је да имамо много проблема и слабости, посебно оних нагомиланих у деценијама постсовјетског периода, које се најјасније испољавају током рата. Због тога ћемо и промашити неке ударце, претрпети непотребне губитке и негде се повући. Али уз све ово, можемо и морамо учити из грешака, исправљати исте, ићи напред и победити.

Ми и даље немамо алтернативу. Између осталог и зато што ће пораз – односно одустајање од повратка Украјине и пристајање на атлантизацију руских земаља – имати најстрашније последице по будућност наше земље.

Разумевање овога не треба да води ка страху или очајничком менталитету „последње битке“, већ ка смирењу, самопоуздању, истрајности, прибраности и намери да се „у истини“ остане до краја. Не треба нам неконтролисана мржња према непријатељу, поготово што је ово у великој мери грађански рат, не треба нам слепи бес. Једноставно ни на тренутак не смемо заборавити да је наша ствар праведна и да ће се неизбежно завршити потпуном победом, ако будемо јединствени.

Дакле, не треба да распиривати мржњу против елите док наводно „испуштамо пару“, али треба радити на промени исте, што Путин и чини. Нема потребе за шпијунском манијом и бескрајним јавним потрагама за издајницима и „непријатељским агентима“. То не значи да њих нема, али морају да их идентификују обавештајне службе. Нема потребе да се један део друштва сукобљава са другим.

Чак и они „не-петоколонаши” који искрено верују да се „са Западом може мирно договорити око Украјине” нису наши непријатељи, већ просто незналице. Незналице које слабо познају руску историју и не разумеју да је Украјина само део – иако за нас најважнији – нашег великог сукоба са Западом, који је иначе у фази озбиљне кризе, што га чини двоструко мање способним за постизање споразума него у регуларним условима.

На концу, што је најважније: борба са Западом око Украјине је борба за Русију будућности. Нову, али вечну, јаку, праву, праведну – онакву какву желимо да је оставимо потомцима. А ту можемо бити поражени само од себе самих, ако мудрост, вољу и љубав заменимо слабошћу, хистеријом и емоцијама.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: regnum.ru

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Sergey Pivovarov/Reuters