Петар Акопов: ДОЛАЗИ „МОСКОВСКА САРА“

„Пета колона Москве“ у Немачкој кренула је у офанзиву – то Немцима поручују системске странке и штампа. „Московска тамноцрвена Сара“ најавила је стварање сопствене странке – једна од најпопуларнијих политичарки у Немачкој, 54-годишња Сара (у ствари, Сахра, њен отац је Иранац) Вагенкнехт напушта Леву партију и ствара сопствену – „Унија Сара Вагенкнехт – за разум и правду“. Анкете још нерегистрованој странци дају до 20 одсто гласова и то мења читаву немачку политичку сцену. Не само зато што ће се за две године – кад буду наредни избори за Бундестаг – појавити нова странка у парламенту, већ првенствено зато што ће ова странка бити несистемска и антисистемска; упоређују је са „Алтернативом за Немачку“. Партију Вагенкнехтове већ називају „новом про-Путиновом странком“, а Билд плаши Немце чињеницом да „Кремљ још увек у Немачкој иде на два колосека: на десној страни са АфД-ом, а о осталом ће се побринути Вагенкнехт.”

Забринутост немачких елита је разумљива: нису знали шта да раде са једним АфД-ом, а сада се појављује и BSW (Bundnis Sahra Wagenknecht). Прва странка је условно десна, а друга условно лева. Условно – јер је у стварности у немачкој кући све помешано. Да, Вагенкнехтова има левичарске, чак и делимично комунистичке ставове – рођена је у ДДР, где се 1989. придружила СЕД-у (владајућа партија Источне Немачке и претходница левице), али не дели класичну модерну левичарску агенду која се промовише на Западу. Она је против неконтролисаних миграција (као марксиста и борац за права радника), не подржава лицемерну борбу за права свих врста мањина, односно одавно је стављена у исту раван са Алтернативом за Немачку, називана екстремистом и присталицом Путина. Ни овде се њен став не поклапа са немачким мејнстримом: као и лидери АфД, Вагенкнехтова се противи прекиду веза са Русијом, не ослобађа НАТО одговорности за оно што се дешава у Украјини и не подржава Зеленског. Сада се противи израелском бомбардовању Газе, а то је разликује и од системских немачких политичара који попут мантре понављају причу о антисемитизму и „праву Израела на самоодбрану“.

Иако је Вагенкнехтова била много популарнија од „левице“, дуго није могла у потпуности да раскине са њима – пре пет година створила је друштвени покрет, али није дошло до стварања сопствене партије. Сад се коначно одлучила – и са њом одлази још девет посланика Бундестага. Јасно је да ће се тиме докрајчити Партија левице, која већ губи симпатије бирача – неће ући у Бундестаг на следећим изборима. Вагенкнехтова је изабрана у парламент из Западне Немачке, али је главна база „левице“ била на истоку. Сад се ситуација може променити, а знатан део Западних Немаца биће спреман да гласа „за разум и правду“. Уосталом, заједно са Вагенкнехтовом је и њен супруг, 80-годишњи Оскар Лафонтен, легендарни лидер левог крила социјалдемократа. Био је председник и СПД (кад је победио на изборима 1998. и Шредер постао канцелар) и Левице (из које је отишао прошле године).

Тренутно је главна интрига колико ће социјалдемократе страдати од стварања нове странке, јер су ствари по њих већ веома тужне. Најстарија немачка странка, бивша Народна партија, сад је формално владајућа, али јој последње анкете дају само 16 одсто, односно мање од још непостојеће партије Вагенкнехт. Још горе, све странке у владајућој коалицији, СПД, Зелени и Слободне демократе, заједно добијају 34 одсто. У најбољим временима толико су имале само социјалдемократе. А сад ће партија Вагенкнехт почети да одузима гласове – а шта ће преостати СПД-у? Да, нова партија ће загристи све странке, па и Алтернативу за Немачку, али ће ипак прве жртве бити блиско сродни социјалисти, односно СПД и Левица. А може се испоставити да ће Сара и Оскар сахранити не једну, већ две странке одједном – ако Шолцове социјалдемократе дођу на следеће изборе за Бундестаг са рејтингом испод десет одсто.

И они, као и остале системске немачке политичке партије, за ово не могу да криве никога осим себе – јер су изгубили образ, напустили идеологију, изгубили своје борбене квалитете. И то у свему – од спољне политике (недвосмислено проатлантске и антируске) до унутрашње. ЦДУ/ЦСУ, која је постала опозиција, и даље се некако држи, али и њен рејтинг показује историјски низак ниво. У овим околностима, АфД нагло расте – већ се приближава граници од 25 одсто. Појава странке Вагенкнехт успориће раст алтернатива и чак их лишити неких гласача, али у средњем року успех нове странке чак је користан за АфД.

У немачком политичком систему се формира нова реалност: уместо једне „радикалне”, „екстремистичке” (како су противници клеветали АфД) несистемске странке, појављују се две – са десног и левог крила. А њихова популарност надмашује (или барем више није инфериорна) свим такозваним системским народним партијама. Односно, АфД и партија Саре Вагенкнехт заиста постају десно и лево крило немачке политике, гурајући у центар све старе странке које су изгубиле оријентацију и популарност. А онда алтернативци и партија Вагенкнехт постају главне странке земље, а у центру ће бити некадашња десничарска ЦДУ/ЦСУ. Формира се потпуно нови модел немачког политичког система у коме више неће бити могуће игнорисати (тачније, изоловати) ни АфД ни реално нову „патриотску левицу“ Саре Вагенкнехт. А ако за две године на изборима за Бундестаг обе ове странке заједно узму више од трећине гласова, целокупна политичка структура власти у Немачкој почеће брзо да се мења.

(РИА Новости; превео Ж. Никчевић)